Дуг
Дуг је износ средстава које једна страна (дужник) дугује другој страни (поверилац).[1]
Кредит је врста дуга, поверење једне стране да обезбеди новац или ресурсе другој страни, где друга страна не узвраћа никакву вредност у том тренутку, већ уместо тога даје обећање да ће вратити новац или ресурсе у каснијем периоду. Комерцијални дуг углавном подлеже уговорним условима у погледу износа и времена отплате главнице и камате.[2] Јавни дуг је дуг државе према повериоцима. Када појединац, предузеће или држава не могу измирити дуг проглашава се стечај и долази до плана изласка из кризе и начина наплате потраживања.
Услови
[уреди | уреди извор]Главница је износ новца који је првобитно уложен или позајмљен, на основу којег се обрачунавају камата и приноси.[3]
Врсте давања финансија
[уреди | уреди извор]Појединци
[уреди | уреди извор]Уобичајени типови дуга које дугују појединци и домаћинства укључују хипотекарне кредите, кредите за аутомобиле, дуг по кредитним картицама и порезе на доходак. За појединце, дуг је средство за коришћење очекиваног прихода и будуће куповне моћи у садашњости пре него што је стварно зарађен. Обично људи у индустријализованим земљама користе потрошачке дугове за куповину кућа, аутомобила и других ствари које су прескупе за куповину готовином.
Већа је вероватноћа да ће људи потрошити више и задужити се када користе кредитне картице у односу на готовину за куповину производа и услуга.[4][5][6][7][8] Ово је првенствено због ефекта транспарентности и потрошачког „бола плаћања“.[6][8] Ефекат транспарентности се односи на чињеницу да што сте даље од готовине (као код кредитне картице или другог облика плаћања), мање је транспарентно и мање се сећате колико сте потрошили.[8] Што је облик плаћања који се користи мање транспарентан или удаљенији од готовине, то мање појединац осећа „бол плаћања“ и стога ће вероватно потрошити више.[6] Штавише, различит физички изглед/форма коју кредитне картице имају од готовине може довести до тога да се на њих гледа као на „монополски“ новац у односу на прави новац, привлачећи појединце да потроше више новца него што би то урадили да имају само готовину на располагању.[7][9]
Осим ових формалнијих дугова, приватне особе такође неформално позајмљују другим људима, углавном рођацима или пријатељима. Један од разлога за такве неформалне дугове је тај што многи људи, посебно они који су сиромашни, немају приступ приступачним кредитима. Такви дугови могу изазвати проблеме када се не врате у складу са очекивањима зајмодавца. У 2011. години, 8 процената људи у Европској унији је пријавило да њихова домаћинства касне са дуговањима, односно да нису у стању да плаћају према распореду „плаћања у вези са неформалним зајмовима од пријатеља или рођака који не живе у истом домаћинству“.[10]
Предузећа
[уреди | уреди извор]Компанија може користити различите врсте дугова за финансирање својих операција као део своје укупне стратегије корпоративних финансија.
Орочени кредит је најједноставнији облик корпоративног дуга. Састоји се од споразума о позајмљивању фиксног износа новца, који се назива главница, на одређени временски период, с тим да се овај износ враћа до одређеног датума. Код комерцијалних кредита камата, израчуната као проценат од суме главнице годишње, такође ће морати да се плати до тог датума, или се може плаћати периодично у интервалима, на пример годишње или месечно. Такви зајмови се такође колоквијално називају „зајмови у виду метака“, посебно ако постоји само једно плаћање на крају – „метак“ – без „тока“ плаћања камата током трајања кредита.
Зајам за финансирање заснован на приходима долази са фиксним циљем отплате који се постиже у периоду од неколико година. Ова врста кредита обично долази са износом отплате од 1,5 до 2,5 пута већом од износа кредита. Рокови отплате су флексибилни; предузећа могу вратити договорени износ раније, ако је могуће, или касније. Поред тога, власници предузећа не продају власнички капитал нити се одричу контроле када користе финансирање засновано на приходима. Зајмодавци који обезбеђују финансирање засновано на приходима ближе сарађују са предузећима него банкарски зајмодавци, али користе приступ који је више дистанциран од приватних инвеститора у капитал.[11]
Акредитив или кредитно писмо такође може бити извор плаћања за трансакцију, што значи да ће се откупом акредитива платити извозник. Акредитиви се првенствено користе у међународним трговинским трансакцијама значајне вредности, за послове између добављача у једној земљи и купаца у другој. Такође се користе у процесу уређења земљишта како би се осигурало да ће се градити одобрени јавни објекти (улице, тротоари, језерца за атмосферске воде, итд). Стране у акредитиву су обично корисник[12] који треба да прими новац, банка издавалац чији је подносилац захтева клијент и банка саветодавац чији је корисник клијент.
Владе
[уреди | уреди извор]
Владе издају дугове за плаћање текућих трошкова, као и великих капиталних пројеката. Државни дуг могу издати суверене државе, као и локалне самоуправе, понекад познате као општине.
Дуг који је издала влада Сједињених Држава, који се зове Трезори, служи као референтна тачка за све остале дугове. Постоје дубока, транспарентна, ликвидна и отворена тржишта капитала за трезоре.[13] Штавише, трезори се емитују у широком спектру рокова доспећа, од једног дана до тридесет година, што олакшава поређење каматних стопа на други дуг са хартијем од вредности упоредивог рока доспећа. У финансијама, практичари често апроксимирају теоријску „безризичну каматну стопу“ коришћењем текућег приноса трезора истог трајања.
Циљ 17 одрживог развоја Уједињених нација, саставни део Агенде 2030, има за циљ решавање спољног дуга високо задужених сиромашних земаља како би се смањио дуг.[14]
Општине
[уреди | уреди извор]Муниципалне обвезнице (или муни обвезнице) су типичне дужничке обавезе, за које услове једнострано дефинише општина која их издаје (локална управа), али је то спорији процес акумулације потребног износа. Обично се финансирање дугова или обвезница неће користити за финансирање текућих оперативних трошкова, сврхе ових сума су локални развој, капиталне инвестиције, изградња, сопствени допринос другим кредитима или стипендијама.[15]
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ „debt”. Macmillan Dictionary (на језику: енглески). Приступљено 11. 9. 2019.
- ^ Superior Court of Pennsylvania (1894). „Brooke et al versus the City of Philadelphia et al”. Weekly Notes of Cases Argued and Determined in the Supreme Court of Pennsylvania, the County Courts of Philadelphia, and the United States District and Circuit Courts for the Eastern District of Pennsylvania. Kay and brother. 34 (18): 348.
- ^ Chen, James. „Principal”. Investopedia (на језику: енглески). Приступљено 2020-08-01.
- ^ Chatterjee, P., & Rose, R. L. (2012). Do payment mechanisms change the way consumers perceive products? Journal of Consumer Research, 38(6), 1129–1139.
- ^ Pettit, N. C., & Sivanathan, N. (2011). The plastic trap. Social Psychological and Personality Science, 2(2), 146-153.
- ^ а б в Prelec, D. & Loewenstein, G. (1998). The red and the black: Mental accounting of savings and debt. Marketing Science, 17(1), 4-28.
- ^ а б Raghubir, P. & Srivastava, J. (2008), Monopoly money: The effect of payment coupling and form on spending behavior Архивирано 15 фебруар 2015 на сајту Wayback Machine. Journal of Experimental Psychology: Applied, 14 (3), 213–25.
- ^ а б в Soman, D. (2003). The effect of payment transparency on consumption: Quasi experiments from the field. Marketing Letters, 14, 173–183.
- ^ Chatterjee, P., & Rose, R. L. (2012). Do payment mechanisms change the way consumers perceive products? Journal of Consumer Research, 38(6), 1129–1139.
- ^ „Household over-indebtedness in the EU: The role of informal debts.” (PDF). eurofound.europa.eu. Publications Office of the European Union, Luxembourg. 2013. Приступљено 19. 4. 2016.
- ^ Uzialko, Adam. „Using Revenue-Based Financing to Grow Your Business”. Business News Daily. Приступљено 5. 12. 2018.
- ^ „Debt Consolidation: What Are the Benefits?”. Genistar (на језику: енглески). Приступљено 2023-03-16.
- ^ Lew, Jacob (2016), America and the Global Economy, Foreign Affairs, May/June 2016.
- ^ „Goal 17 | Department of Economic and Social Affairs”. sdgs.un.org. Приступљено 2020-09-26.
- ^ Vértesy, László (2020). „Debt Management Strategies of Local Governments in the EU”. Pro Publico Bono – Magyar Közigazgatás. 8: 146—169. S2CID 229409912. doi:10.32575/ppb.2020.1.8
— преко REAL-MTAK.
Литература
[уреди | уреди извор]- World Bank, 2019. Global Waves of Debt: Causes and Consequences. Edited by M. Ayhan Kose, Peter Nagle, Franziska Ohnsorge, and Naotaka Sugawara.
- Gaspar, Vitor; Medas, Paulo; Perrelli, Roberto (15. 12. 2021). „Global Debt Reaches a Record $226 Trillion”. IMF Blog.
- International Monetary Fund (2014). „Government Finance Statistics Manual 2014” (PDF).
- Swedish National Debt Office. „What governs the size of central government debt?”.
- „IMF Podcasts, Barry Eichengreen: In Defense of Public Debt”. International Monetary Fund. 21. 12. 2021.
- Alesina, Alberto; Drazen, Allan (децембар 1991). „Why Are Stabilizations Delayed?”. The American Economic Review. American Economic Association. 81 (5): 1170—1188.
- Alesina, Alberto; Tabellini, Guido (1990). „A Positive Theory of Fiscal Deficits and Government Debt”. Review of Economic Studies. 57 (3): 403—414. JSTOR 2298021. doi:10.2307/2298021.
- „Consolidated version of the Treaty on European Union – PROTOCOLS – Protocol (No 12) on the excessive deficit procedure”.
- „Applying the rules of the stability and growth pact”.
- Eichengreen, Barry J.; El-Ganainy, Asmaa; Esteves, Rui; Mitchener, Kris James (2021). In Defense of Public Debt (на језику: енглески). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-757792-9.
- Stasavage, David (2003). Public Debt and the Birth of the Democratic State: France and Great Britain 1688–1789. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-80967-2. doi:10.1017/cbo9780511510557.
- Eichengreen, Barry J.; El-Ganainy, Asmaa; Esteves, Rui; Mitchener, Kris James (2021). In Defense of Public Debt (на језику: енглески). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-757792-9.
- Ferguson, Niall (2008). The Ascent of Money: A Financial History of the World. Penguin Books, London. стр. 76. ISBN 9780718194000.
- „IMF Podcasts, Barry Eichengreen: In Defense of Public Debt”. International Monetary Fund. 21. 12. 2021.
- Gaspar, Vitor; Medas, Paulo; Perrelli, Roberto (15. 12. 2021). „Global Debt Reaches a Record $226 Trillion”. IMF Blog.
- de Rugy, Veronique; Salmon, Jack (април 2020). „Debt and Growth: A Decade of Studies”. Mercatus Center: George Mason University. S2CID 233762964. doi:10.2139/ssrn.3690510.
- Grennes, Thomas; Caner, Mehmet; Koehler-Geib, Fritzi (2013-06-22). „Finding the Tipping Point -- when Sovereign Debt Turns Bad”. Policy Research Working Papers. The World Bank. doi:10.1596/1813-9450-5391. hdl:10986/3875. Приступљено 2020-09-10.
- Kessler, Glenn (2020-09-09). „Mnuchin's claim that the pre-pandemic economy 'would pay down debt over time'”. The Washington Post. Приступљено 2020-09-10. „The debt-to-GDP ratio is considered a good guide to a country’s ability to pay off its debts. The World Bank has calculated that 77 percent public debt-to-GDP is about the highest a developed country should have before debt begins to hamper economic growth.”
- Blundell-Wignall, Adrian (2012). „Solving the Financial and Sovereign Debt Crisis in Europe” (PDF). OECD Journal: Financial Market Trends. 2011 (2): 201—224. doi:10.1787/fmt-2011-5k9cswmzsdwj.
- Buchanan, James M. (1976). „Barro on the Ricardian Equivalence Theorem”. Journal of Political Economy. The University of Chicago Press Journals. 84 (2): 337—342. S2CID 153956574. doi:10.1086/260436.
- Hedlund, Stefan (2004). „Foreign Debt”. Encyclopedia of Russian History (reprinted in Encyclopedia.com). Приступљено 3. 3. 2010.
- Tootell, Geoffrey. „The Bank of England's Monetary Policy” (PDF). Federal Reserve Bank of Boston. Приступљено 22. 3. 2017.
- „EU accused of 'head in sand' attitude to Greek debt crisis”
. Telegraph.co.uk. Архивирано из оригинала 2022-01-12. г. Приступљено 2012-09-11.
