Змијокори хозое јавор

С Википедије, слободне енциклопедије

Змијокори хозое јавор
Научна класификација
Царство:
Дивизија:
Класа:
Ред:
Породица:
Род:
Acer
Биномно име
Acer capillipes
[[Maxim.]]
Кора.
Листови.
Цваст.
Плодне скупине.

Змијокори хозое јавор (Acer capillipes Maxim.) припада роду јавора (Acer што је назив за јавор код старих Римљана изведен из придева acer, acris = оштар због зашиљених режњева листа[1]), а епитет значи танке стопе (capillus = влас и pes = стопало) због танких дршки плодних скупина. На јапанском овај јавор се зове хозоекаеде (ホソエカエデ), а на енглеском говорном подручју знан је као Kyushu Maple или Red Snakebark Maple и спада у групу такозваних змијокорих (Snakebark) јавора којима је главна карактеристика кора са уздужним белим линијама.

Опис врсте[уреди | уреди извор]

Мало округласто листопадно дрво које у природи нарасте до висине од 10-15 m, у ретким случајевима и до 20 m. Најчешће се грана у вишеструко стабло врло ниско, тик изнад земље. Дугачке, витке, радијално постављене гране формирају релативно прозрачну круну у облику вазе. Корен је плитак и широко распрострт. Карактеристична кора по којој је овај јавор и добио име је релативно глатка, маслинасто зелена са беличастим уздужним шарама и попречним рђасто црвенкастим лентицелама. Временом на стаблу не долази до дебљања мртве коре него она остаје танка као на гранама што по неким ауторима утиче на животни век врсте[2]. Вршне гранчице су глатке и црвенкасте.

Листови су 10-15 cm дуги, 6-12 cm широки, трорежњевити, при чему је средњи режањ много већи од бочних. Понекад постоји још један пар једва приметних режњева. Врхови режњева су издужени и оштри. Ивице листа су двоструко назубљене, а нерватура изражена. Дршка листа 4-8 cm, глатка, црвенкаста. Млади листови су црвенкасти, током лета су мат или умерено сјајни зелени док у јесен добијају светло жуту, наранџасту и црвену боју.

Ситни (8 mm), беличастозелени петочлани цветови јављају се у априлу у 8-10 cm дугим гроздастим цвастима које су у почетку усправне, а после висеће. Једнодома је биљка, а мушки и женски цветови су у различитим цвастима.

Плод шизокарпијум од две крилате орашице, 20 mm дуге, које међусобно заклапају угао од 120 степени. Плодник је округласт до 5 mm у пречнику, а крилца су на врху заобљена[3].

Ареал[уреди | уреди извор]

Порекло су му планинска подручја Јапана централни и јужни делови острва Хоншу (префектура Фукушима), Кјушу и Шикоку, где расте дуж обала потока.

Биоеколошке карактеристике[уреди | уреди извор]

Хелиофилна врста која се у подручјима са жарким летима боље развија у полусенци. Добро расте на средње влажним, дренираним земљиштима киселе реакције. Подноси зимске температуре до -25 °C[3].

Значај[уреди | уреди извор]

Примењује се као украсна врста због интересантне коре и колоритних листова у јесен[3]. Обично се у расаднику формира тако да има више стабала (multi-stem tree) да би атрактивна кора била уочљивија. Нема посебних захтева и релативно се лако узгаја па је добар за окућнице због мањих димензија. Често се узгаја и у форми бонсаија. Код нас готово непознат, у новије време имају га неки расадници; заслужује ширу примену.

Размножавање[уреди | уреди извор]

Acer capillipes се релативно лако размножава генеративно што је ретко за јаворе који обично имају физиолошку или двоструку дормантност. После 21 дан на филтер папиру исклијало је 8% без претходног третмана, а после тридесетодневне стратификације у перлиту исклијало је 94%, чак и петнаестодневна стратификација дала је 80% исклијалих зрна.[4]

Види још[уреди | уреди извор]

Јапански јавори

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Симоновић, Д. (1959): Ботанички речник, имена биљака. Српска академија наука - посебна издања, књига CCCXVIII
  2. ^ Bean's Trees and Shrubs
  3. ^ а б в Acer capillipes - Plant Finder
  4. ^ Marković, M., Grbić, M., Skočajić, D., Đukić, M., Đunisijević-Bojović, D.(2019): Effect of different seed treatments on dormancy breaking and germination of Acer capillipes Maxim. Conference: X International Scientific Agriculture Symposium “AGROSYM 2019, At Jahorina

Спољашње везе[уреди | уреди извор]