Ист Енд
Ист Енд Лондона (енгл. East End of London, у преводу Источни крај Лондона или просто Источни крај) је део Лондона који се протеже источно од зидина средњовековног Лондона и северно од Темзе. Иако није универзално прихваћена као званична граница, река Леа може се узети за још једну границу.[1] Источни крај Лондона није исто што и Источни Лондон, који обухвата далеко ширу област.
Термин источни Лондон улази у употребу крајем 19. века,[2] када је пораст популације Лондона довео до екстремног пренасељавања области и високе концентрације сиромашних људи и имиграната.[3] Током времена Источни крај постаје синоним за сиромаштво, пренасељеност, болести и криминал.[4]
Источни крај се убрзано развијао током 19. века. У почетку то је била област покривена насељима позиционираним око градских зидина и око главних путева. Около се налазило обрадиво земљиште, мочваре и мале заједнице поред реке које су служиле за потребе шпедиције и Краљевске морнарице. Пре појаве правих пристаништа, истовар робе се вршио на Базен Лондона. Област је привлачио велики број људи из унутрашњости, који су долазили у потрази за послом. Таласи имиграната почели су да пристижу почевши од Хугенота, који су се доселили у 17. веку[5] преко Ираца,[6] Ашкеназа[7] и у 20. веку имиграната из Бангладеша.[8] Многи од ових имиграната посао су нашли у текстилној индустрији. Гомилање полуквалификоване и неквалификоване радне снаге довело је до ниских плата и лоших животних услова широм источног краја. То је привукло пажњу друштвених реформатора током средине 18. века и довело до формирања савеза и радничких синдиката. Радикализам Ист Енда довео је до стварања Лабуристичке партије, такође и Силвија Панкхурст је водила кампање за женска права и такође овде је настала прва Комунистичка партија Енглеске.
Званични покушаји за додељивањем адреса пренасељеним домаћинствима почели су почетком 20. века. Током Другог светског рата већи део Источног краја је уништен, с обзиром на то да су лука, железница и индустрија били стална мета бомбардовања, посебно током акције Блиц. Све то је довело до осипања популације ка новим предграђима. Нове куће су изграђене 1950-их година.[4] Затварање последњег пристаништа Источног дела 1980. године представља нови изазов и води до стварања London Docklands Development Corporation. Стварање пословних зона и Олимпијски парк[9] представљају показатеље развоја Источног дела, али су неки његови делови и даље остали најсиромашнији у Британији.[10]
Историја[уреди | уреди извор]
Источни део је настао ширењем раздвојених насеља источног Лондона. Процесу који се одвијао током краја 18. и почетка 19. века. Источни део је од самог настанка садржао неке од најсиромашнијих области Лондона. Главни разлози за то су следећи:
- средњовековни систем закупа земљишта, који је преовладавао у Источном делу.[4]
- позиционирање загађујуће индустрије изван градске зоне а тиме и изван званичне контроле
- положај радника у делатностима у пристаништу и повезаним делатностима који су ионако били слабо плаћени, постао је још гори увођењем рада на привремено, надничења и сл.
- чињеница да су се све битне државне установе налазиле на супротном, западном делу града
Политика и друштвене реформе[уреди | уреди извор]
Крајем 17. века област је насељавао велики број Хугенота, који су се насељавали ради могућности запослења у индустрији. Са собом су донели традицију ‘читалачких клубова’, окупљања која су често била одржавана у пабовима а у циљу читања књига. Власти су биле сумњичаве око таквих окупљања имиграната, временом се показало да су имали разлог за сумњу, с обзиром на то да су та окупљања прерасла у радничке синдикате и политичке партије. Током средине 18. века, када је индустрија свиле почела да уступа место текстилној индустрији долази до првих побуна. Ситуација је кулминирала тиме да су двојица побуњеника били јавно обешени 1769. године.
Године 1844. основано је “удружење за промовисање хигијене међу сиромашнима”. Направљена су јавна купатила и вешераји. За само један пени људи су могли да се окупају или оперу веш и до јуна 1847. године долазило је 4284 људи годишње. Држава је почела да подстиче и остале општине Источног дела да направе сопствена јавна купатила и вешераје и модел се брзо проширио кроз Источни део.
Вилијам Бут је почео своју мисију “хришћанског препорода друштва” 1855. године. И други су се придружили “хришћанској мисији” и 7. августа 1978. формирана је Војска спаса.[11] У његову част је подигнута статуа.
Томас Џон Бернанд је дошао у Лондонску болницу из Даблина у циљу обуке за мисионарски рад у Кини. Недуго након његовог доласка године 1866. наступила је епидемија колере која је однела око 3000 живота у Источном делу. Многе породице су остале осиромашене, са хиљадама деце која су остали сирочад те су били приморани да просе и траже посао у фабрикама. Барнандо је организовао и школу у циљу пружања основног образовања деци. Године 1870. оснива и прво сиротиште за дечаке.[12]
Године 1884. основан је Покрет за изједначавање и активисти су охрабривали студенте да раде у сиромашним деловима у циљу разумевања тешког живота, сиромаштва и несреће Источног дела. Активистички рад и протести у луци чине Источни део кључним за развој социјалистичких и трговачких савеза.[13]
Крајем 19. века нови талас радикализма је дошао у Источни део, заједно са јеврејским имигрантима, који су долазили прогнани из Источне Европе и руским и немачким радикалима који су бежали да би избегли хапшење.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ The New Oxford Dictionary of English. 1998. ISBN 978-0-19-861263-6. стр. 582. "East End the part of London east of the City as far as the River Lea, including the Docklands".
- ^ Oxford Dictionary of London Place Names A Mills (2000).
- ^ From 1801 to 1821, the population of Bethnal Green more than doubled and by 1831 had trebled (see table in population section). These newcomers were principally weavers. For further details, see Andrew August Poor Women's Lives: Gender, Work, and Poverty in Late-Victorian London. . Fairleigh Dickinson University Press. 1999. pp. 35-6. ISBN 978-0-8386-3807-1.
- ^ а б в The East End Alan Palmer, (John Murray, London). 1989. ISBN 978-0-7195-5666-1.
- ^ Bethnal Green: Settlement and Building to 1836, A History of the County of Middlesex: Volume 11: Stepney, Bethnal Green (1998). стр. 91—5. Date accessed: 17 April 2007
- ^ Irish in Britain John A. Jackson. стр. 137-9, 150 (Routledge & Kegan Paul, 1964)
- ^ The Jews Архивирано на сајту Wayback Machine (27. септембар 2007), A History of the County of Middlesex: Volume 1: Physique, Archaeology, Domesday, Ecclesiastical Organization, The Jews, Religious Houses, Education of Working Classes to 1870, Private Education from Sixteenth Century (1969). стр. 149—51. Date accessed: 17 April 2007
- ^ The Spatial Form of Bangladeshi Community in London's East End Iza Aftab Архивирано на сајту Wayback Machine (27. фебруар 2008) (UCL) (particularly background of Bangladeshi immigration to the East End). Date accessed: 17 April 2007
- ^ Olympic Park: Legacy (London 2012) accessed 20 September 2007
- ^ Chris Hammett Unequal City: London in the Global Arena Routledge. 2003. ISBN 978-0-415-31730-6.
- ^ 1878 Foundation Deed Of The Salvation Army Архивирано на сајту Wayback Machine (25. мај 2012) (Salvation Army history) accessed 15 February 2007
- ^ History of Barnardo's Homes Архивирано на сајту Wayback Machine (29. мај 2010) (Barnardo's 2007) accessed 29 May 2007
- ^ East End 1888 William Fishman (Duckworth 1998). ISBN 978-0-7156-2174-5.
Литература[уреди | уреди извор]
- Black, Gerry (2003). Jewish London: An Illustrated History. Derby: Breedon. ISBN 978-1-85983-363-6.
- East End 1888: a year in a London borough among the labouring poor. London: Duckworth. 1988. ISBN 978-0-7156-2174-5.
- Fishman (1979). The Streets of East London. London: Duckworth. ISBN 978-0-7156-1416-7. (with photographs by Nicholas Breach)
- Gerzina, Gretchen (1995). Black London: life before emancipation. New Brunswick, NJ: Rutgers University Press. ISBN 978-0-8135-2259-3.
- Glendinning, Nigel; Griffiths, Joan; Hardiman, Jim; Lloyd, Christopher; Poland, Victoria (2001). Changing Places: a short history of the Mile End Old Town RA area. London: Mile End Old Town Residents' Association. ISBN 978-0-9541171-0-8.
- Marriott, John (2012). Beyond the Tower: A History of East London. Padstow, Cornwall: Yale University Press. ISBN 978-0-300-18775-5.
- Morris, Derek (2007). Mile End Old Town, 1740–1780: a social history of an early modern London Suburb (2nd изд.). London: East London History Society. ISBN 978-0-9506258-6-7.
- Palmer, Alan (1989). The East End. London: John Murray. ISBN 978-0-7195-5666-1.
- Tames, Richard (2004). East End Past. London: Historical Publications. ISBN 978-0-948667-94-7.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
Ист Енд туристички водич са Википутовања
- The East End of London
- Jewish East End of London
- Stepney and Bethnal Green Victoria County History of Middlesex Vol 11 Архивирано на сајту Wayback Machine (27. септембар 2007)
- East London History
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Остале | |
