Пређи на садржај

Летов ЛК-1

С Википедије, слободне енциклопедије
Летов ЛК-1

Авион Летов ЛК-1
Авион Летов ЛК-1

Општи подаци
Намена Туристичко спортски авион
Посада 1
Број путника 3
Порекло  ФНР Југославија
Произвођач Летов Љубљана
Пробни лет 5. јануар 1955
Уведен у употребу 1955.
Статус неактиван
Први оператер Летов
Број примерака 3
Димензије
Дужина 7,5 m
Распон крила 13,0 m
Површина крила 17,5 m²
Маса
Празан 690 kg
Нормална полетна 1.190 kg
Погон
Број мотора 1
Физичке особине
Клипноелисни мотор 1 х Walter Minor JW-6III
Снага КЕМ-а 118 kW
Снага КЕМ-а у кс 160 кс
Перформансе
Макс. брзина на Hопт. 175 km/h
Економска брзина 150 km/h
Долет 500 km
Портал Ваздухопловство

Летов ЛК-1 је спортско туристички авион мешовите конструкције (углавном метал платно) пројектовао га је др инж. Антон Кухељ 1955. године[1].

Пројектовање и развој

[уреди | уреди извор]
Цртеж авиона Лњтов КЛ-1 у 3 пројекције

У првобитном договору између пројектанта А. Кухеља и радионице Летов дефинисано је да авион ЛК-1 буде двосед са мотором од 100 KS. Међутим у току пројектовања на располагању се појавио мотор Walter Minor III снаге 160 KS па је пројект промењен у четворосед. Пројектант је био проф. др. инж. Антун Кухељ, а први лет је изведен 5.о1.1955. године. Намена авиона је била обука и тренажа спортских пилота, вуча једрилица и туристички летови. Концеција му је по угледу на фамилију туристичко спортских авиона Пејпер, подупрти висококрилац са класичним фиксним стајним трапом. У току испитивања је утврђено да авион није у стању да вуче једрилице али је за самостални лет добар авион. Код друге варијанте овог авиона назване ЛК-2 сужен је труп и смањен размах крила на 11,3m па, су авиону порављене аеродинамичке особине тј. поправљена му је стабилност по правцу.

Технички опис

[уреди | уреди извор]

Авион Летов ЛК-1 је мешовите конструкције, труп му је од челичних цеви обложен платном. Има четворо цилиндричан, линијски, ваздухом хлађени мотор Walter Minor III снаге 160KS и двокраку дрвену елису фиксног корака. Мотор му је обложен капотажом од алуминијумског лима, има лепу пространу кабину са великим стакленим површинама које омогућавају лепу прегледност како пилоту тако и путницима у авиону. Кабина је имала четворо врата. Кров кабине је такође провидан тако да авион може послужити за панорамске летове и као аеротакси. Aвион је имао класичан неувлачећи стајни трап са два точка опремљена гумама ниског притиска (балон гуме) напред и клавирски гумени точак на репу авиона као трећу ослону тачку авиона. Крила су ну била правоугаона са заобњеним крајевима. Имала су две рамењаче и површину од 17,5m2 а аеррофил је био NACA 2415. Нападна ивица крила је обложена дрвеном лепенком а остали (већи) део крила је био обложен импрегнираним платном. Крила су била пудупрте металним упорницама у облику латиничног слова V. Репн површине су имале конструкцију као и крила. Хоризонтални стабилизатори су такође имали упорнице.

Варијанте авиона

[уреди | уреди извор]
  • ЛК-1- прототип авиона из 1955.
  • ЛК-2- исти као и ЛК-1 стим што има ужи труп.

Оперативно коришћење

[уреди | уреди извор]

Направљено је укупно три авиона типа Летов ЛК-1 и ЛК-2 који су носили следеће регистрационе бројеве: YU-CLM; YU-CLN и YU-CLT[2]. Ови авиони су коришћени углавном за тренажу спортских пилота, аеротакси и панорамске летове.

Сачувани примерци

[уреди | уреди извор]

Нема података да ли је сачуван неки од примерака овог авиона.

Земље које су користиле овај авион

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Рендулић, Златко (1996). Авиони домаће конструкције после Другог светског рата. Београд: Институт Лола. 
  2. ^ http://www.paluba.info/smf/index.php?topic=15435.0

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Рендулић, Златко (1996). Авиони домаће конструкције после Другог светског рата. Београд: Институт Лола. 
  • Јанић, Чедомир; Петровић Огњан (2011). Кратка историја ваздухопловства у Србији (на језику: (језик: српски)). Београд: Аерокомуникације. ISBN 978-86-913973-1-9. 
  • Janić, Čedomir; Petrović Ognjan (2011). The Century of Sport Aviation in Serbia (на језику: (језик: енглески)). Београд: Aerokomunikacije. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]