Пређи на садржај

Austrijska služba u inostranstvu

С Википедије, слободне енциклопедије
Grb organizacije

Austrijska služba u inostranstvu (nem. Auslandsdienst Österreichs) je alternativni oblik služenja civilne službe u Austriji, koji se sprovodi u inostranstvu. Vidovi služenja su: Austrijska spomen-služba (nem. Gedenkdienst), socijalna služba (nem. Sozialdienst) i mirovna služba (nem. Friedensdienst). Ideja o osnivanju ovog oblika civilne službe, zasnovana je na nemačkom projektu Mirovna služba akcije pomirenja (ASF), a inicijator je austrijski politikolog Andreas Maislinger. Ovo je treći i najnoviji vid služenja mladih Austrijanaca i pored služenja obaveznog vojnog roka i civilnog služenja, predstavlja jednu moguću alternativu.

Zakonska regulativa

[уреди | уреди извор]

Austrijski zakon pojam Služba u inostranstvu (nem. Auslandsdienst, Auslandszivildienst) ne poznaje. Kako se civilno služenje smatra državnom službom na teritoriji Austrije, po § 12b Zakona o civilnom služenju[1] u pravnom smislu ovaj vid ne predstavlja posebnu formu civilnog služenja. Učesnik u inostranoj službi se, kroz ovaj vid služenja oslobađa obaveze služenja u civilnoj službi.[1] Sličan vid civilnog služenje je u Nemačkoj pod nazivom Drugačiji vid služenja (nem. Anderer Dienst im Ausland (ADiA))

Istorija

[уреди | уреди извор]
Andreas Maislinger kao ASF-dobrovoljac u Poljskoj (1981)

Krajem 1970-tih Andreas Maislinger[2][3] je inicirao ozakonjenje ovakvog vida služenja obaveze vojnog roka u Austriji, koja prvenstveno za cilj ima obeležavanje spomena na žrtve holokausta.[4] U televizijskoj emisiji Kreuzverhör, 10. oktobra 1980. godine, na poziv austrijskog novinara Antona Pelinke, Andreas Maislinger je prezentirao svoje koncept služenja u bivšem Koncentracionom logoru Aušvic.[5] Tadašnji predsednik Austrije Rudolf Kirhšleger je odbio njegov koncept, rečima:

"...jedan Austrijanac nema razloga da se iskupljuje za Aušvic ..."

Tek 1995. godine Kirhšleger je priznao pozitivne rezultate i odjek u svetu o služenju i konceptu Maislingera.[6]

Tokom 1980/81. Maislinger sa Joahimom Šler je radio kao volonter u projektu nemačke ASF, pod vođstvom nemačkih književnika Volker fon Ternea i Kristofa Heubnera,[7] gde je pri Državnom muzeju Aušvic-Birkenau surađivao i vodio grupe nemačke omladine. Nakon povratka u Austriju, Maislinger je bio ubeđen, da je ovakav ili sličan vid služenja moguć i u Austriji.[8] Podršku je dobio od Simona Vizentala, Tedija Koleka,[9] Arija Rata, Herberta Rosenkranza, Gerharda Retlera i Karla Pfeifera.

Realizacija

[уреди | уреди извор]

U maju 1991. godine, tadašnji austrijski ministar unutrašnjih poslova Franc Lešnak, obavestio je Andreasa Maislingera pismom[10] da je od strane austrijske vlade, moguće služenje u inostranstvu, kao alternativa za civilno služenje (nem. Zivildienst), te da se odobravaju potrebna novčana sredstva u okviru Austrijskog ministarstva unutrašnjih poslova. Već 1. septembra 1991. u Državni muzej Aušvic-Birkenau odlazi prvi obveznik s ciljem negovanja sećanja na žrtve holokausta.[11]

Razvoj

[уреди | уреди извор]

U novembru 1997. godine donesena je nova zakonska odredba, kojom se omogućava službovanje u inostranstvu, takođe za druga dva vida: socijalnu službu i mirovnu službu. Za vreme mandata austrijskog ministra unutrašnjih poslova Ernsta Štrasera je 2001. godine osnovano udruženje Auslandsdienst-Förderverein,[12] koje je zaduženo za raspodelu novčanih sredstava nezavisnih organizacija. U međuvremenu je više od 1.100 mladih Austrijanaca iskoristilo ovaj način služenja, te služilo na svih pet kontinenata. Danas je Verein Österreichischer Auslandsdienst (VÖA) jedna od osnovnih organizacija, koja pomaže pri izvođenju služenja Austrijanaca u inostranstvu.[13]

Finansiranje

[уреди | уреди извор]

Svakoj organizaciji, austrijska vlada odobrava određena novčana sredstva po članku § 12b Zakona o civilnom služenju[1] Svaki obveznik se potpomaže sa maksimalnim iznosom od 9.000 €. Moguća je dalja raspodela sredstava, čime se omogućava većem broju obveznika, učešće u projektu, što s druge strane, umanjuje iznos podrške na minimalno 4.500 €. Ovom podrškom države omogućava se ovakvo služenje obveznicima, ali se istovremeno ograničava njihov broj.[14]

Reference

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в Zakon o civilnom služenju
  2. ^ „Pressearchiv”. Архивирано из оригинала 23. 09. 2015. г. Приступљено 17. 04. 2019. 
  3. ^ „Briefarchiv”. Архивирано из оригинала 21. 05. 2011. г. Приступљено 17. 04. 2019. 
  4. ^ „Zivildienst in Holocaust Gedenkstätten“, Dr. Peter Huemer und Dr. Andreas Maislinger, ORF Moment – Leben Heute, 9. mart 1988.
  5. ^ Andreas Maislinger: „ZIVILDIENST“ in Auschwitz, Stattblatt – Linzer Programm- und Belangzeitschrift 22/1980
  6. ^ Brief von Dr. Rudolf Kirchschläger an Dr. Andreas Maislinger Архивирано на сајту Wayback Machine (29. октобар 2013), Beč 3. februar 1995.
  7. ^ Einsam unter Friedensengeln: Wehrdienstverweigerer Andreas Maislinger lebt alternativen Friedensdienst vor, PROFIL, 12. juli 1982.
  8. ^ „Zivildienst in Holocaust Gedenkstätten“, Dr. Peter Huemer und Dr. Andreas Maislinger, ORF „Moment – leben heute“, 9. mart 1988.
  9. ^ Teddy Kollek zum Projekt Gedenkdienst, Tiroler Tageszeitung, 12. januar 1993.
  10. ^ Brief von Innenminister Franz Löschnak an Andreas Maislinger, Die GEMEINDE, 22. juli 1991.
  11. ^ Positives Echo auf Österreichs ersten Zivildiener, der in ehemaligem KZ Auschwitz dient, Tiroler Tageszeitung, 12./13. septembar 1992.
  12. ^ Zivildiener: Neuer Verein für Auslandsdienste – „Verein zur Förderung des Auslandsdienstes“ Архивирано на сајту Wayback Machine (11. август 2014), Der Standard, 5. mart 2001.
  13. ^ „Službena stranica VÖA”. Архивирано из оригинала 13. 11. 2014. г. Приступљено 17. 04. 2019. 
  14. ^ Der Standard Gerald John: Harter Schnitt bei Gedenkdienst, Der Standard 10. novembar 2010. {

Literatura

[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze

[уреди | уреди извор]
Austrijska služba u inostranstvu на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Austrijska_služba_u_inostranstvu&oldid=27675390”