Евро

Из Википедије, слободне енциклопедије

Евро (симбол: , међународна ознака: EUR, шифра валуте: 978) је званична валута Економске и монетарне уније Европске уније и јединствена валута око 300 милиона грађана 19 земаља Уније:

које чине Еврозону.[1][2] Ову валуту исто тако званично користе институтиције Европске уније и четири друге Европске земље, као и унилатерално две друге, те је консеквентно дневно користи око 337 милиона Европљана. (ажурирано: 2015. г.)[3] Изван Европе, бројне прекоморске територије ЕУ земања такође користе евро као своју валуту.

Додатно, 210 милиона људи широм света (по подацима из 2013.) користи валуте везане за евро. Евро је друга највећа резервна валута као и друга највише кориштена валута након америчког долара.[4][5][6] (Ажурирано: јануар 2017. г.) Са више од €1.109.000.000.000 у циркулацији, евро има једну од највиших комбинованих вредности новчаница и кованица на свету, у ком погледу је премашио амерички долар.[7][note 1]

Име евро је званично прихваћено 16. децембра 1995. у Мадриду.[8] Евро је уведен у светско финансијско тржиште као рачуноводствена валута 1. јануара 1999, замењујући бившу Европску валутну јединицу (ECU) са односом од 1:1 (US $1.1743). Физичке новчанице и кованице евра су ушле у циркулацију 1. јануара 2002, чинећи га валутом у свакодневној употреби својих оригиналних држава чланица, а до маја 2002. евро је у потпуности заменио бивше валуте.[9] Мада је вредност евра накнадно знатно опала до US$0,8252 током две године (26. октобар 2000), он у продаји вредео више од америчког долара од краја 2002, а врхунац је достигао са US$1,6038 дана 18. јула 2008.[10] Од позног дела 2009. године, евро је утонуо у европску дужничку кризу, што је довело до креирања Европског фонда за финансијску стабилност као и других реформи у циљу стабилизације валуте. Јула 2012, евро је пао испод US$1,21, први пут у две године, услед забринутости око грчког дуга и шпанског проблематичног банкарског сектора.[11] Јуна 2017, евро-долар курс износи ~ US$1,13.[12]

Економски и монетарни савез (EMU) најзначајнији је вид новчане реорганизације у Европи од доба Римског царства. Иако се увођење Евра може сматрати једноставно начином усавршавања Заједничког ввропског тржиштва и подржавања слободне трговину међу чланова Еврозоне, Евро је такође значајан део Европског пројекта за политичку интеграцију. Евром управља Европски систем централних банака (ESCB), који се састоји од Европске централне банке (ECB) и Еврозонских централних банака које управљају у државама. ECB, која је смештена у Франкфурту на Мајни у Немачкој, има искључиву моћ да успостави новчану политику; остали ESCB чланови учествују у штампању, ковању, и расподели новчаница и кованица, и деловању Еврозонског систему исплате.

Инфлација у 2009. је износила -0,1%.

Администрација[уреди]

Европска централна банка има своје седиште у Франкфурту (Немачка) и она руководи монетарном политиком европске области.

Евром управља Европска централна банка (ЕЦБ) са седиштем у Франкфурту и Евросистем (који се састоји од централних банки земаља еврозоне). Као независна централна банка, ЕЦБ има потпуна овлаштења да одређује монетарну политику. Евросистем учествује у штамшању, ковању и дистрибуцији новчаница и кованица у свим земљама чланицама, и функционисању платних система у еврозони.

Уговор о Европској унији из 1992. обавезује већину ЕУ земаља чланица да прихвате евро након што задовоље одређене монетарне и буџетске конвергационе критеријуме, мада све државе нису то урадиле. Уједињено Краљевство и Данска су уговориле изузеће,[13] док је Шведска (која је приступила ЕУ 1995. године, након што је потписан Мастрихтски уговор) одбила евро 2003. путем референдума, и избегла је обавезу усвајања евра путем неиспуњавања монетарних и буџетски захтева. Све нације које су приступиле ЕУ након 1993 су се обавезале да адаптирају евро у догледно време.

Издавање модалитета за новчанице[уреди]

Од 1. јануара 2002, националне централне банке (НЦБ) и ЕЦБ издају евро новчанице на заједничкој бази.[14] Евро новчанице не показују која централна банка их је издала. Националне централне банке Евросистема морају прихватити евро новчанице стављене у оптицај од стране других чланова Евросистема и те новчанице се не репатризују. ЕЦБ издаје 8% укупне вредности новчаница издатих у Евросистему.[14] У пракси, ЕЦБ новчанице се стављају у оптицај посредством националних централних банки, чиме настају одговарајуће обавезе према ЕЦБ. Ове обавезе обухвају камату на главну стопу рефинансирања ЕЦБ. Преосталих 92% евро новчаница издају националне банке сразмерно њиховим деоницама ЕЦБ кључа капитала,[14] које се израчунавају коришћењем националног учешћа становништва Европске уније (ЕУ) и националног удела у БДП ЕУ, равномерно пондерисано.[15]

Мастрихтски критеријуми о конвергенцији[уреди]

Све чланице Уније могу прихватити евро ако испуне одређене (економске) услове, који су дефинисани по Уговору из Мастрихта 1992. године:

  • стабилност цена
  • финансијски положај у јавном сектору (финансијски дефицит мањи од 3% БДП-а)
  • висока стабилност домаће валуте
  • конвергенција просечних домаћих камата у односу на просек троје земаља чланица са најмањим каматама
  • правни прописи о финансијским институцијама који гарантују независност националне централне банке и прилагођеност њеном укључењу у систем европске централне банке (ЕЦБ)
  • реална конвергенција националне економије

У извештавању српских дневних не-економских гласила се економско финансијски Мастрихт критеријуми за увођење евра не спомињу и тиме се ствара погрешан утисак, да је увођење евра искључиво политичка ствар.

Пакт стабилности (Даблин, 1996. г) регулише националне економско финансијске мере у земљама чланицама Еврозоне. Намењен је одржавању економске стабилности валуте (евра).

Знак евра

Кованице[уреди]

Лица кованица евра су исте за све државе, док се наличја разликују од државе до државе. Кованице постоје у следећим апоенима:

  • 1 цент
  • 2 цента
  • 5 центи
  • 10 центи
  • 20 центи
  • 50 центи
  • 1 евро
  • 2 евра

Новчанице[уреди]

Евро новчанице / кованице

Постоји седам евро новчаница, све су различите величине и боје.

  • 5 евра - сива боја - на њој је представљен класични период
  • 10 евра - црвена боја - на њој је представљен стил романике
  • 20 евра - плава боја - на њој је представљен стил готике
  • 50 евра - смеђа боја - на њој је представљен стил ренесансе
  • 100 евра - зелена боја - на њој је представљен стил барока и рококоа
  • 200 евра - жута боја - на њој је представљена архитектура од челика и стакла из индустријског 19. века
  • 500 евра - љубичаста боја - на њој је представљена савремена европска архитектура.

Дизајн[уреди]

На предњој страни новчаница налазе се капије које представљају отвореност и гостопримство земаља чланица ЕУ, док се на полеђини налазе мостови који симболизују заједништво и међусобну сарадњу земаља. Знак евра је стилизовано слово Е које подсећа на слово "С" (латинично "C") са две црте на средини.

Симболика на новчаницама

  1. Мостови, прозори и пролази су симболи европског духа, отворености и сарадње.
  2. 12 звездица Европске уније су симболи динамичности и хармоније данашње Европе.
  3. Мостови служе исто комуникацији и кооперацији Европе са остатком света.

Историја[уреди]

Увод[уреди]

Претходне националне валуте еврозоне
Валута Код
(ISO 4217)
Курс[16] Фиксиран Спроведен
Аустрија Аустријски шилинг ATS 137.603 1998-12-31 1999-01-01
Белгија Белгијски франак BEF 403.399 1998-12-31 1999-01-01
Кипар Кипарска фунта CYP 0.585.274 2007-07-10 2008-01-01
Холандија Холандски гулден NLG 220.371 1998-12-31 1999-01-01
Естонија Естонска круна EEK 156.466 2010-07-13 2011-01-01
Финска Финска марка FIM 594.573 1998-12-31 1999-01-01
Француска Француски франак FRF 655.957 1998-12-31 1999-01-01
Њемачка Немачка марка DEM 195.583 1998-12-31 1999-01-01
Грчка Грчка драхма GRD 34.075 2000-06-19 2001-01-01
Ирска Ирска фунта IEP 0.787.564 1998-12-31 1999-01-01
Италија Италијанска лира ITL 1,93627 1998-12-31 1999-01-01
Летонија Летонски лат LVL 0.702.804 2013-07-09 2014-01-01
Литванија Литвански литас LTL 34.528 2014-07-23 2015-01-01
Луксембург Луксембуршки франак LUF 403.399 1998-12-31 1999-01-01
Малта Малтешка лира MTL 04.293 2007-07-10 2008-01-01
Монако Монегашки франак MCF 655.957 1998-12-31 1999-01-01
Португалија Португалски ескудо PTE 200.482 1998-12-31 1999-01-01
Сан Марино Санмаринска лира SML 1,93627 1998-12-31 1999-01-01
Словачка Словачка круна SKK 30.126 2008-07-08 2009-01-01
Словенија Словеначки толар SIT 23.964 2006-07-11 2007-01-01
Шпанија Шпанска пезета ESP 166.386 1998-12-31 1999-01-01
Ватикан Ватиканска лира VAL 1,93627 1998-12-31 1999-01-01

Евро је успостављен према одредбама уговора о Европској унији из 1992. Да би учествовале у валути, државе чланице треба да задовоље строге критеријуме, као што је буџетски дефицит од мање од три процента њиховог БДП, дижнички однос од мање од шездесет процената БДП (оба од којих су ултимативно били широко интерпретирани након увођења), ниска инфлација, и каматне стопе које су блиске ЕУ просеку. У Мастрихтском уговору, Уједињеном Краљевству и Данској су одобрена изузећа по њиховом захтеву да не прођу кроз фазу монетарне уније која доводи до увођења евра.

Економисти који су помогли или допринели у креирању евра су Фред Ардити, Нил Даулинг, Вим Дујзенберг, Роберт Мандел, Томасо Падоа-Шкјопа и Роберт Толисон. (За макроекономску теорију, погледајте испод.)

Име „еуро” је званично прихваћено у Мадриду 16. децембра 1995.[8] Белгијском есперантисти Гермејну Пирлоту, бившем учитељу француског и историје се приписује заслуга за именовање нове валуте, пошто је он послао писмо тадашњем председнику Европске уније, Жаку Сантеру, у коме је предложио име „евро” 4. августа 1995.[17]

Услед разлика у националним конвенцијама за заокруживање и значајне цифре, све конверзије између националних валута су морале да се изводе користећи процес триангулације преко евра. Дефинитивне вредности једног евра у смислу девизног курса при коме су валуте ушле у евро су приказане са десне стране.

Односе је одредио Савет Европске уније,[note 2] на бази препоруке Европске комисије базиране на тржишним односима на дан 31. децембра 1998. Они су постављени тако да је једна јединица европске валуте (ECU) једнака једном евру. Јединица европске валуте је била рачуноводствена јединица која се користила у ЕУ, а базирана на валутама држава чланица; она није била валута сама по себи. Односи нису могли бити успостављени раније, пошто је ЕЦУ зависна од девизног курса неевропских валута у време затварања (првенствено британске фунте) тог дана.

Процедура кориштена за фиксирање девизног курса између грчке драхме и евра је била другачија, пошто је евро тада већ две године био у оптицају. Док су девизни курсеви иницијалних једанаест валута одређени само неколико сати пре увођења евра, девизни курс грчке драхме је био фиксиран неколико месеци унапред.[note 3]

Валута је била уведена у нефизичкој форми (путнички чекови, електронски трансфери, банкарство, итд.) у поноћ 1. јануара 1999, кад су националне валуте земаља чланица еврозоне независно престале да постоје. Њихови девизни курсеви су закључани у фиксном међусобном односу. Евро је стога постао наследник јединице европске валуте (ECU). Новчанице и кованице старих валута су међутим остале у употреби као законско средство плаћања док нове евро новчанице и кованице нису уведене 1. јануара 2002.

Период размене током кога су новчанице и кованице бивших валута били замењени за евро је трајао два месеца, до 28. фебруара 2002. Званични датум кад су националне валуте престале да служе као законска средства плаћања је варирао међу земљама чланицама. Најранији датум је био у Немачкој, где је марка званично изашла из употребе 31. децембра 2001, мада је период размене трајао још два месеца. Након што су старе валуте престале да буду законско средство плаћања, њих су и даље примале националне централне банке током периода у опсегу од неколико година до бесконачности (неколико година за Аустрију, Немачку, Ирску, Естонију и Летонију у виду новчаница и коваца, и довека за Белгију, Луксембург, Словенију и Словакију у виду новчаница). Кованице које су најраније постале нековертабилне су били португалски ескудоси, који су престали да имају монетарну вредност након 31. децембра 2002, мада је могућност размене навчаница остала отворена до 2022.

Напомене[уреди]

  1. Ажурирано: 26. април 2013 (2013-04-26). г.: Total EUR currency (coins and banknotes) in circulation 771.5 (banknotes) + 21.032 (coins) =792.53 billion EUR * 1.48 (exchange rate) = 1,080 billion USD
    Total USD currency (coins and banknotes) in circulation 859 billion USD
  2. на бази Регулације савета 2866/98 (EC) од 31. децембра 1998.
  3. by Council Regulation 1478/2000 (EC) of 19 June 2000

Референце[уреди]

  1. Rosenberg, Matt (23. 5. 2010). „Euro Countries: 22 Countries use the Euro as their Official Currency”. About.com. Приступљено 27. 12. 2010. 
  2. „EU ministers back Estonia bid to join euro”. BBC News. 8. 6. 2010. Приступљено 19. 7. 2010. 
  3. „The euro”. europa.eu. 2. 11. 2015. 
  4. „Triennial Central Bank Survey 2007” (PDF). BIS. 19. 12. 2007. Приступљено 25. 7. 2009. 
  5. Aristovnik, Aleksander; Čeč, Tanja (30. 3. 2010). „Compositional Analysis of Foreign Currency Reserves in the 1999–2007 Period. The Euro vs. The Dollar As Leading Reserve Currency” (PDF). Munich Personal RePEc Archive, Paper No. 14350. Приступљено 27. 12. 2010. 
  6. Boesler, Matthew (1. 11. 2013). „There Are Only Two Real Threats To The US Dollar's Status As The International Reserve Currency”. Business Insider. Приступљено 8. 12. 2013. 
  7. „Banknotes and coins circulation”. European Central Bank. Приступљено 14. 3. 2017. 
  8. 8,0 8,1 „Madrid European Council (12/95): Conclusions”. European Parliament. Приступљено 14. 2. 2009. 
  9. „Initial changeover (2002)”. European Central Bank. Приступљено 5. 3. 2011. 
  10. „Exchange Rate Average (US Dollar, Euro) – X-Rates”. X-rates.com. Приступљено 2013-03-12. 
  11. „Global markets tumble on Spain, Italy worries”. Reuters. The Economic Times Mumbai. 31. 5. 2012. Приступљено 7. 3. 2016. 
  12. EUR to USD Exchange Rate - Bloomberg Markets
  13. „The Euro”. European Commission. Приступљено 29. 1. 2009. 
  14. 14,0 14,1 14,2 Scheller, Hanspeter K. (2006). The European Central Bank: History, Role and Functions (pdf) (2nd изд.). стр. 103. ISBN 92-899-0027-X. »Since 1 January 2002, the NCBs and the ECB have issued euro banknotes on a joint basis.« 
  15. „Capital Subscription”. European Central Bank. Приступљено 18. 12. 2011. »The NCBs' shares in this capital are calculated using a key which reflects the respective country's share in the total population and gross domestic product of the EU – in equal weightings. The ECB adjusts the shares every five years and whenever a new country joins the EU. The adjustment is done on the basis of data provided by the European Commission.« 
  16. „Fixed Euro conversion rates”. European Central Bank. Приступљено 6. 8. 2011. 
  17. „Germain Pirlot 'uitvinder' van de euro” (на језику: Dutch). De Zeewacht. 16. 2. 2007. Приступљено 21. 5. 2012. 

Литература[уреди]

  • Bartram, Söhnke M.; Taylor, Stephen J.; Wang, Yaw-Huei (2007). „The Euro and European Financial Market Dependence”. Journal of Banking and Finance. 51 (5): 1461—1481. SSRN 924333Слободан приступ. 
  • Bartram, Söhnke M.; Karolyi, G. Andrew (2006). „The Impact of the Introduction of the Euro on Foreign Exchange Rate Risk Exposures”. Journal of Empirical Finance. 13 (4–5): 519—549. SSRN 299641Слободан приступ. doi:10.1016/j.jempfin.2006.01.002. 
  • Baldwin, Richard; Wyplosz, Charles (2004). The Economics of European Integration. New York: McGraw Hill. ISBN 0-07-710394-7. 
  • Buti, Marco; Deroose, Servaas; Gaspar, Vitor; Nogueira Martins, João (2010). The Euro. Cambridge: Cambridge University Press. 978-92-79-09842-0. 
  • Jordan, Helmuth (2010). „Fehlschlag Euro”. Dorrance Publishing. 
  • Simonazzi, A.; Vianello, F. (2001). „Financial Liberalization, the European Single Currency and the Problem of Unemployment”. Ур.: Franzini, R.; Pizzuti, R.F. Globalization, Institutions and Social Cohesion. Springer. ISBN 3-540-67741-0. 

Спољашње везе[уреди]