Geštaltizam

С Википедије, слободне енциклопедије

Geštaltna psihologija ili geštaltizam je škola psihologije koja se pojavila u Austriji i Nemačkoj početkom dvadesetog veka na bazi radova Maksa Vertejmera, Volfganga Kilera i Kurta Kofke.[1] Na način na koji se koristi u geštaltnoj psihologiji, nemačka reč gestalt[2][3] sa značenje „forma”[4] se tumači kao „obrazac” ili „konfiguracija”.[1] Geštaltni psiholozi su naglasili da organizmi opažaju čitave obrasce ili konfiguracije, a ne samo pojedine komponente.[1] Ovo gledište se ponekad sažima pomoću slogana, „celina je više od zbira njenih delova”.[5]

Poreklo[уреди | уреди извор]

Za više informacija pogledajte: Istorija psihologije § Geštalt psihologija

Maks Vertejmer (1880–1943), Kurt Kofka (1886–1941), i Volfgang Kiler (1887–1967) osnovali su geštaltsku psihologiju u ranom 20. veku.[6] Dominantno gledište u tadašnjoj psihologiji bio je strukturalizam, ilustrovan delima Hermana fon Helmholca (1821–1894), Vilhelma Vunta (1832–1920) i Edvarda B. Titčenera (1867–1927).[7][8] Strukturalizam je čvrsto ukorenjen u britanskom empirizmu[7][8] i bio je zasnovan na tri usko povezane teorije: (1) „atomizam”, takođe poznat kao „elementalizam”,[8] gledište da je svo znanje, čak i složene apstraktne ideje, izgrađeno iz jednostavnih, elementarnih sastavnih delova, (2) „senzacionalizma”, stava da su najjednostavniji sastojci - atomi misli - elementarni osećajni utisci, i (3) „asocijalizam”, stava da kompleksnije ideje proizlaze iz asocijacije jednostavnijih ideja.[8][9] Ove tri teorije zajedno stvaraju gledište da um konstruiše sve percepcije, čak i apstraktne misli, strogo iz senzacija nižeg nivoa, koje su povezane isključivo time što blisko asocirane u prostoru i vremenu.[7] Geštaltisti su se usprotivili ovom raširenom „atomističkom” gledištu da bi cilj psihologije trebalo da bude da razloži svest u pretpostavljene osnovne elemente.[4] Suprotno tome, geštaltni psiholozi su verovali da razlaganje psiholoških pojava na manje delove neće dovesti do razumevanja psihologije.[5] Umesto toga, geštaltni psiholozi su smatrali da je najplodonosniji način da se psihološke pojave posmatraju kao organizovane, strukturirane celine.[5] Oni su tvrdili da psihološka „celina” ima prioritet i da su „delovi” definisani strukturom celine, a ne obrnuto. Moglo bi se reći da je njihov pristup bio zasnovan na makroskopskom pogledu na psihologiju, a ne na mikroskopskom pristupu.[10] Geštaltne teorije percepcije zasnivaju se na ljudskoj prirodi koja je sklona razumevanju predmeta kao celovite strukture, a ne na zbiru njegovih delova.[11]

Vertejmer je bio učenik austrijskog filozofa, Hristijana fon Erenfelsa (1859-1932), člana Brentanske škole. Fon Erenfels je uveo koncept geštalta u filozofiju i psihologiju 1890. godine, pre pojave geštaltske psihologije kao takve.[7][12] Fon Erenfels je primetio da opažajno iskustvo, poput opažanja melodije ili forme, predstavlja više od zbira njegovih senzornih komponenti.[7] On je tvrdio da pored senzornih elemenata percepcije postoji i nešto ekstra. Iako na neki način proizilazi iz organizacije komponentnih senzornih elemenata, taj dalji kvalitet je element sam po sebi. On ga je nazvao Gestalt-qualität ili „kvalitet oblika”. Na primer, kada se čuje melodija, čuju se note plus nešto pored njih što ih spaja u melodiju - Gestalt-qualität. Prema Erenfelsu, taj kvalitat oblika omogućava da melodija bude premeštena na novi ključ, koristeći potpuno drugačije note, još uvek zadržavajući svoj identitet. Ideja o geštaltnom kvalitatu ima svoje korene u teorijama Dejvida Hjuma, Johana Volfganga fon Getea, Imanuela Kanta, Dejvida Hartlija i Ernsta Maha. Fon Erenfels i Edmund Huserl su bili inspirisani Mahovim radom Beiträge zur Analyse der Empfindungen („Prilozi analizi senzacija”, 1886) u formulisanju svojih vrlo sličnih koncepata geštalta i figuralnog momenta, respektivno.[12]

Kroz niz eksperimenata, Vertejmer je otkrio da osoba koja posmatra par naizmeničnih traka svetlosti, pod odgovarajućim uslovima, može doživeti iluziju kretanja između jedne lokacije i druge. On je napomenuo je da je ova percepcija kretanja bez bilo kojeg pokretnog predmeta. Drugim rečima, to je bilo čisto fenomensko kretanje. On je to nazvao fi (fenomenskim) pokretom.[12][13] Vertejmerova objava ovih rezultata 1912. godine[14] označava početak geštaltske psihologije.[13] Za razliku od fon Erenfelsa i drugih koji su ranije upotrebljavali termin „geštalt” na različite načine, Vertejmerov jedinstveni doprinos bilo je insistiranje na tome da je „geštalt” perceptivno primaran. Geštalt definiše delove iz kojih je sastavljen, a ne da je sekundarni kvalitet koji proizlazi iz tih delova.[13] Vertejmer je zauzeo tu radikalniju poziciju da „ono što mi je dalo melodiju ne nastaje ... kao sekundarni proces iz sume komada kao takvih. Umesto toga, ono što se događa u svakom pojedinom delu zavisi od toga šta je celina”, (1925/1938). Drugim rečima, osoba prvo čuje melodiju, a tek je onda može perceptivno podeliti u note. Slično tome, u viziji se prvo vidi oblik kruga - on se dat „neposredno” (tj. njegovo opažanje nije posredovano procesom sumiranja delova). Tek nakon ovog primarnog shvatanja moglo bi se primetiti da je sačinjen od linija ili tačaka ili zvezda.

Nasleđe[уреди | уреди извор]

Geštaltna psihologija borila da precizno definiše pojmove kao što je Prägnanz, da uspostavi specifična bihevioralna predviđanja i da artikulira proverljive modele osnovnih neuronskih mehanizama.[7] Ona je kritikovana da je samo opisna nauka.[15] Ovi nedostaci su do sredine 20. veka doveli do porasta nezadovoljstva geštaltizmom i kasnijeg pada njegovog uticaja u psihologiji.[7] Uprkos ovom padu, Geštaltna psihologija je bila osnova mnogih daljih istraživanja percepcije obrazaca i predmeta[16] i istraživanja ponašanja, razmišljanja, rešavanja problema i psihopatologije.

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в „Gestalt psychology”. Britannica Concise Encyclopedia (на језику: енглески). Encyclopaedia Britannica, Inc. 1. 5. 2008. стр. 756. ISBN 9781593394929. 
  2. ^ Wells, John (3. 4. 2008). Longman Pronunciation Dictionary (3rd изд.). Pearson Longman. ISBN 978-1-4058-8118-0. 
  3. ^ "gestalt". Random House Webster's Unabridged Dictionary.
  4. ^ а б „Gestalt”. The Columbia Encyclopedia (на језику: енглески). Columbia University Press. 2018. ISBN 9781786848468. 
  5. ^ а б в Sternberg, Robert J.; Sternberg, Karin (2012). Cognitive Psychology (6th изд.). Belmont, Calif: Cengage Learning. стр. 13. ISBN 978-1-133-31391-5. 
  6. ^ Sternberg, Robert J.; Sternberg, Karin (2012). Cognitive Psychology (6th изд.). Belmont, Calif: Cengage Learning. стр. 113—116. ISBN 978-1-133-31391-5. 
  7. ^ а б в г д ђ е Wagemans, Johan; Feldman, Jacob; Gepshtein, Sergei; Kimchi, Ruth; Pomerantz, James R.; van der Helm, Peter A.; van Leeuwen, Cees (2012). „A century of Gestalt psychology in visual perception: II. Conceptual and theoretical foundations”. Psychological Bulletin. 138 (6): 1218—1252. ISSN 1939-1455. PMC 3728284 Слободан приступ. PMID 22845750. doi:10.1037/a0029334. 
  8. ^ а б в г Kolers, Paul A. (1972). Aspects of Motion Perception: International Series of Monographs in Experimental Psychology. New York: Pergamon. стр. 3. ISBN 978-1-4831-7113-5. 
  9. ^ Hamlyn, D. W. (1957). The Psychology of Perception: A Philosophical Examination of Gestalt Theory and Derivative Theories of Perception (eBook изд.). London: Routledge. стр. 88—89. ISBN 978-1-315-47329-1. Приступљено 19. 10. 2019. 
  10. ^ Verstegen, Ian (2010). „Gestalt Psychology”. The Corsini Encyclopedia of Psychology. ISBN 9780470479216. doi:10.1002/9780470479216.corpsy0386. 
  11. ^ Pohl, Rüdiger F. (22. 7. 2016). Cognitive Illusions: Intriguing Phenomena in Judgement, Thinking and Memory (на језику: енглески). Psychology Press. ISBN 9781317448280. 
  12. ^ а б в Smith, Barry (1988). „Gestalt Theory: An Essay in Philosophy”. Ур.: Smith, Barry. Foundations of Gestalt Theory. Vienna: Philosophia Verlag. стр. 11—81. Архивирано из оригинала 22. 02. 2012. г. Приступљено 12. 10. 2019. 
  13. ^ а б в Wagemans, Johan; Elder, James H.; Kubovy, Michael; Palmer, Stephen E.; Peterson, Mary A.; Singh, Manish; von der Heydt, Rüdiger (2012). „A century of Gestalt psychology in visual perception: I. Perceptual grouping and figure-ground organization”. Psychological Bulletin. 138 (6): 1172—1217. ISSN 1939-1455. PMC 3482144 Слободан приступ. PMID 22845751. doi:10.1037/a0029333. 
  14. ^ Wertheimer, Max (1912). „Experimentelle Studien über das Sehen von Bewegung” (PDF). Zeitschrift für Psychologie (на језику: German). 61: 161—265. Архивирано из оригинала (PDF) 23. 11. 2018. г. Приступљено 14. 10. 2019.  Available in translation as Wertheimer, Max (2012). „Experimental Studies on Seeing Motion”. Ур.: Spillman, Lothar. On Perceived Motion and Figural Organization. Michael Wertheimer, K. W. Watkins (trans.). Cambridge, MA: MIT. 
  15. ^ Bruce, V.; Green, P.; Georgeson, M. (1996). Visual perception: Physiology, psychology and ecology (3rd изд.). LEA. стр. 110. 
  16. ^ Carlson, Neil R.; Heth, C. Donald (2010). Psychology: The Science of Behaviour. Ontario: Pearson Education Canada. стр. 20–22. 

Literatura[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

Geštaltizam na Vikimedijinoj ostavi.
Библиотечки ресурси о
Gestalt psychology
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Geštaltizam&oldid=27676232”