Јозеф Менгеле
Овај чланак садржи списак литературе (штампане изворе и/или веб-сајтове) коришћене за његову израду, али његови извори нису најјаснији зато што има премало извора који су унети у сам текст. Молимо вас да побољшате овај чланак тако што ћете додати још извора у сам текст (инлајн референци). |
Јозеф Менгеле | |
---|---|
Лични подаци | |
Датум рођења | 16. март 1911. |
Место рођења | Гинцбург, Немачко царство |
Датум смрти | 7. фебруар 1979.67 год.) ( |
Место смрти | Бертиога, Бразил |
Др Јозеф Менгеле (нем. Josef Mengele; Гинцбург, 16. март 1911 — Бертиога, 7. фебруар 1979) био је нацистички лекар који је стекао надимак Анђео смрти због свог рада у Аушвицу и другим концентрационим логорима. Вршио је медицинске експерименте на људима, а био је задужен и за организацију логора: у гасне коморе отерао је 400.000 људи, као и Адолф Ајхман. Рођен је у граду Гинцбургу, у Баварској. Био је најстарији син Карла и Валбурге. Отац му је био индустријалац. Имао је два брата; женио се двапут и имао сина Ролфа (након смрти брата Карла, оженио је његову удовицу учинивши левират). Борио се као члан 5. СС дивизије и добио Гвоздени крст, првог и другог реда. У Аушвицу је чинио разне неетичке експерименте сумњиве научне вредности. Био је и у другим логорима. Побегао је ватиканским пацовским каналима у Аргентину, где је живео до краја свог живота. Умро је у 67. години: купајући се на једној бразилској плажи, доживео је мождани удар док је био у води и удавио се. Његов идентитет је потврђен тек 1992. Никад се није покајао за своје злочине, колико је познато.
Војничка служба
[уреди | уреди извор]Идеологија нацизма је заједно донела елементе антисемитизма, расне хигијене и еугенике, и комбиновала их је сам пангерманизмом и територијалним проширењем са циљем да се створи још животног простора за германске народе.[1] Нацистичка Немачка је покушала да стекне нове територије нападом на Пољску и Совјетски Савез, са намером да депортује или убије све Јевреје и Словене који су ту живели, који су сматраним инфериорнима у односу на „аријевску вишу расу”.[2]
Менгеле се учланио у Нацистичку партију 1937, а у СС 1938. Прошао је основну војну обуку 1938. у гебиргсјегерима (брдској пешадији) и позван да служи у Вермахт у јуну 1940, пар месеци по почетку Другог светског рата. Добровољно се пријавио за лекарску службу у Вафен-СС, где је служио са чином СС-унтерштурмфирера у резервном медицинском батаљону све до новембра 1940. После је био распоређен у Главном уреду СС-а за расу и расељавање у Познању, где је процењивао кандидате које би били подложни за германизацију.[3][4]
У јуну 1941. Менгеле је премештен у Украјину, где је одликован Гвозденим крстом другог реда. У јануару 1942. приступио је у 5. СС оклопну дивизију Викинг као батаљонски медицински официр. Спасио је двојицу немачких војника из запаљеног тенка и био је одликован Гвозденим крстом првог реда као и Рањеничком значком у црном и Медаљом за бригу за немачки народ. Био је озбиљно рањен у борбама код Ростова на Дону половином 1942. и био је проглашен неспособним за даљу војну службу. После опоравка, био је премештен у Уред за расу и расељавање у Берлину. Такође је наставио свој рад са фон Фершуером, који је био у Институту за антропологију, људско наследство и еугенику Кајзер Вилхелм. Менгеле је унапређен у чин СС-хауптштурмфирера (капетана) у априлу 1943.[5][6][7]
Аушвиц
[уреди | уреди извор]Почетком 1943, уз подршку фон Фершуера, Менгеле се пријавио за службу у концентрационим логорима, где је предвидео да ће имати прилику да спроводи генетске експерименте над људима.[5][8] Његова пријава је прихваћена и био је премештен у логор Аушвиц. Главни медицински официр у Аушвицу, СС-стандотарзт Едуард Виртс, га је именовао на место главног лекара логора за ромске породице, који се налазио у поткампу у Биркенауу.[5][8]
До краја 1941, Адолф Хитлер је решио да ће европски Јевреји бити истребљени, па је Биркенауу, који је првобитно био планиран да држи принудне раднике, била додељена улога комбинације радног логора и логора смрти.[9][10] Затвореници су довожени железницом из свих делова Европе које је окупирала Немачка и пристизали су у конвојима свакодневно.[11] Од јула 1942, СС је спроводио "селекције". Пристигли Јевреји би били раздвајани; они који су оцењени способним за рад су примљени у логор, док су они оцењени неподесним за рад одмах убијени у гасним коморама.[12] Група одређена за смрт, отприлике око три четвртине укупног броја, је обухватала скоро сву децу, жене са малом децом, труднице, све старце, као и све оне које би СС лекар при кратком и површном прегледу оценио да нису потпуно здрави.[13][14] Менгеле, који је био члан тима лекара одређеног за врши ове селекције, их је вршио чак и када није био распоређен да их спроводи, у нади да ће наћи особе за своје експерименте.[15] Посебно је био заинтересован да пронађе близанце.[16] За разлику од других доктора, који су спровођење селекција сматрали једним од најстреснијих и најгрознијих дужности, Менгеле је овај задатак извршавао расположен, често се смејући или звиждући неку мелодију.[17][18]
Менгеле и други СС лекари нису лечили затворенике, већ су надгледали рад лекара-затвореника који су били приморани да раде у логорској медицинској служби.[18] Менгеле је једном недељно посећивао болничке бараке и слао у гасне коморе све затворенике који не би оздравили после две недеље у кревету.[19] Такође је био члан тима лекара одговорних за надзор примене циклона Б, пестицида на бази цијанида који се користио да убија људе у гасним коморама у Биркенауу. Служио је у овом својству у гасним коморама лоцираним у крематоријумима IV и V.[20]
Са избијањем епидемије номе (гангренозне бактеријске болести уста и лица) која је задесила ромски логор 1943, Менгеле је започео проучавање да се открије узрок болести и развије терапију. Затражио је помоћ затвореника доктора Бертолда Епштајна, јеврејског педијатра и професора Прашког универзитета. Менгеле је изоловао затворенике у посебне бараке и наредио да се неколико заражене деце убије тако да се њихове сачуване главе и органи могу послати у Медицинску академију СС-а у Грацу и другим установама за проучавање. Ово истраживање је било још у току када је ромски логор ликвидиран, а његови преостали затвореници убијени 1944.[21]
Као одговор на епидемију тифуса у женском логору, Менгеле је испразнио један блок од 600 јеврејских жена и послао их у гасну комору. Зграда је затим очишћена и дезинфикована, а затвореници суседног блока су окупани и дезинфиковани и добили су нову одећу пре него што су пресељени у очишћен блок. Процес је био понављан све док све бараке нису биле дезинфиковане. Сличне дезинфикације су коришћене касније за касније епидемије шарлаха и других болести, али уз разлику да сву сви болесни затвореници били послати у гасне коморе. За своје напоре, Менгеле је касније био награђен Крстом ратних заслуга друге класе са мачевима и био је унапређен 1944. у првог лекара подлогора у Биркануу.[22]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Evans 2008, стр. 7.
- ^ Longerich 2010, стр. 132.
- ^ Posner & Ware 1986, стр. 16.
- ^ Kubica 1998, стр. 318–319.
- ^ а б в Kubica 1998, стр. 319.
- ^ Posner & Ware 1986, стр. 16–18.
- ^ Astor 1985, стр. 27.
- ^ а б Allison 2011, стр. 53.
- ^ Steinbacher 2005, стр. 94.
- ^ Longerich 2010, стр. 282–283.
- ^ Steinbacher 2005, стр. 104–105.
- ^ Rees 2005, стр. 100.
- ^ Levy 2006, стр. 235–237.
- ^ Astor 1985, стр. 80.
- ^ Levy 2006, стр. 248–249.
- ^ Posner & Ware 1986, стр. 29.
- ^ Posner & Ware 1986, стр. 27.
- ^ а б Lifton 1985.
- ^ Astor 1985, стр. 78.
- ^ Piper 1998, стр. 170, 172.
- ^ Kubica 1998, стр. 320.
- ^ Kubica 1998, стр. 328–329.
Литература
[уреди | уреди извор]- Aderet, Ofer (22. 7. 2011). „Ultra-Orthodox man buys diaries of Nazi doctor Mengele for $245,000”. Haaretz. Приступљено 2. 2. 2014.
- Allison, Kirk C. (2011). „Eugenics, race hygiene, and the Holocaust: Antecedents and consolidations”. Ур.: Friedman, Jonathan C. Routledge History of the Holocaust. Milton Park; New York: Taylor & Francis. стр. 45—58. ISBN 978-0-415-77956-2.
- Astor, Gerald (1985). Last Nazi: Life and Times of Dr Joseph Mengele. New York: Donald I. Fine. ISBN 978-0-917657-46-7.
- Blumenthal, Ralph (22. 7. 1985). „Scientists Decide Brazil Skeleton Is Josef Mengele”. The New York Times. Arthur Ochs Sulzberger, Jr. Приступљено 1. 2. 2014.
- Brozan, Nadine (15. 11. 1982). „Out of Death, a Zest for Life”. The New York Times.
- Evans, Richard J. (2008). The Third Reich at War. New York: Penguin. ISBN 978-0-14-311671-4.
- Hier, Marvin (2010). „Wiesenthal Center Praises Acquisition of Mengele's Diary”. Simpn Wiesenthal Center. Архивирано из оригинала 8. 5. 2017. г. Приступљено 2. 2. 2014.
- Kershaw, Ian (2008). Hitler: A Biography. New York: W. W. Norton & Company. ISBN 978-0-393-06757-6.
- Kubica, Helena (1998) [1994]. „The Crimes of Josef Mengele”. Ур.: Gutman, Yisrael; Berenbaum, Michael. Anatomy of the Auschwitz Death Camp. Bloomington, Indiana: Indiana University Press. стр. 317–337. ISBN 978-0-253-20884-2.
- Lagnado, Lucette Matalon; Dekel, Sheila Cohn (1991). Children of the Flames: Dr Josef Mengele and the Untold Story of the Twins of Auschwitz. New York: William Morrow. ISBN 978-0-688-09695-3.
- Levy, Alan (2006) [1993]. Nazi Hunter: The Wiesenthal File (Revised 2002 изд.). London: Constable & Robinson. ISBN 978-1-84119-607-7.
- Lifton, Robert Jay (21. 7. 1985). „What Made This Man? Mengele”. The New York Times. Приступљено 11. 1. 2014.
- Lifton, Robert Jay (1986). The Nazi Doctors: Medical Killing and the Psychology of Genocide. New York: Basic Books. ISBN 978-0-465-04905-9.
- Longerich, Peter (2010). Holocaust: The Nazi Persecution and Murder of the Jews. Oxford; New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-280436-5.
- Mozes-Kor, Eva (1992). „Mengele Twins and Human Experimentation: A Personal Account”. Ур.: Annas, George J.; Grodin, Michael A. The Nazi Doctors and the Nuremberg Code: Human Rights in Human Experimentation. New York: Oxford University Press. стр. 53—59. ISBN 978-0-19-510106-5.
- Nash, Nathaniel C. (11. 2. 1992). „Mengele an Abortionist, Argentine Files Suggest”. The New York Times. Приступљено 31. 8. 2014.
- Nyiszli, Miklós (2011) [1960]. Auschwitz: A Doctor's Eyewitness Account. New York: Arcade Publishing. ISBN 978-1-61145-011-8.
- Oster, Marcy (3. 2. 2010). „Survivor’s grandson buys Mengele diary”. Jewish Telegraphic Agency. Приступљено 2. 2. 2014.
- Piper, Franciszek (1998) [1994]. „Gas Chambers and Crematoria”. Ур.: Gutman, Yisrael; Berenbaum, Michael. Anatomy of the Auschwitz Death Camp. Bloomington, Indiana: Indiana University Press. стр. 157–182. ISBN 978-0-253-20884-2.
- Posner, Gerald L.; Ware, John (1986). Mengele: The Complete Story. New York: McGraw-Hill. ISBN 978-0-07-050598-8.
- Rees, Laurence (2005). Auschwitz: A New History. New York: Public Affairs. ISBN 978-1-58648-303-6.
- Saad, Rana (1. 4. 2005). „Discovery, development, and current applications of DNA identity testing”. Baylor University Medical Center Proceedings. 18 (2): 130—133. PMC 1200713 . PMID 16200161.
- Segev, Tom (2010). Simon Wiesenthal: The Life and Legends. New York: Doubleday. ISBN 978-0-385-51946-5.
- Simons, Marlise (17. 3. 1988). „Remains of Mengele Rest Uneasily in Brazil”. The New York Times. Приступљено 2. 2. 2014.
- „SS service record of Josef Mengele”. College Park, Maryland: National Archives and Records Administration.
- Steinbacher, Sybille (2005) [2004]. Auschwitz: A History. Munich: Verlag C. H. Beck. ISBN 978-0-06-082581-2.
- „The Album”. United States Holocaust Memorial Museum. 2007. Архивирано из оригинала 29. 01. 2014. г. Приступљено 2. 2. 2014.
- Turner, Adrian (14. 6. 2003). „Gregory Peck: Elder statesman of the screen who stood for nobility, honour and decency”. The Independent. Приступљено 1. 9. 2015.
- Walters, Guy (2009). Hunting Evil: The Nazi War Criminals Who Escaped and the Quest to Bring Them to Justice. New York: Broadway Books. ISBN 978-0-7679-2873-1.
- Weindling, Paul (2002). „The Ethical Legacy of Nazi Medical War Crimes: Origins, Human Experiments, and International Justice”. Ур.: Burley, Justine; Harris, John. A Companion to Genethics. Blackwell Companions to Philosophy. Malden, MA; Oxford: Blackwell. стр. 53–69. ISBN 978-0-631-20698-9. doi:10.1002/9780470756423.ch5.
- Zentner, Christian; Bedürftig, Friedemann (1991). The Encyclopedia of the Third Reich. New York: Macmillan. ISBN 978-0-02-897502-3.