Амалтеја (сателит)
| Амалтеја | |
|---|---|
| Планета | Јупитер |
| Откриће | |
| Открио | Едвард Емерсон Барнард |
| Датум открића | 9. септембар 1892. |
| Карактеристике орбите | |
| Апоапсис | 182.000 km |
| Екцентрицитет | 0,0032 |
| Период револуције | 0,498 |
| Период ротације | 0,498 Tage |
| Нагиб | 0,380 |
| Физичке карактеристике | |
| Средњи полупречник | 167 km |
| Маса | 2,07 · 1018 kg |
| Густина | 0,85 g/cm³ |
| Магнитуда | 14,1 |
Амалтеа је трећи познати јупитеров сателит. По грчкој митологији Амалтеја је била нимфа која је малог Јупитера хранила козјим млијеком.[1] Открио га је Бертнард 9. септембра 1892. године у Лицк-ом опсерваторију користећи 36-то инчни (91 cm) рефлектор. Амалтеа је посљедњи сателит који је откривен директним посматрањем (за разлику од фотографије). Амалтеа и Хималиа су пети и шести највећи Јупитерови сателити али су само једну-петнаестину величине Европе. Амалтеа је најцрвеније небеско тијело у сунчевом систему. Претпоставља се да је црвена боја резултат сумпора који је дошао са Иоа.[2]
Прије се сматрало да величина и нерегуларан облик имплицирају да је Амалтеа релативно јако, тврдо тијело. Али, мјерење његове масе током прошле Галилејеве (свемирска летјелица) орбите говоре другачије. Изгледа да је Амалтеина густоћа приближна густоћи воде и пошто вјероватно није да је сачињен од леда највјероватније је гормада шљунка са много шупљина.
Као и Ио, Амалтеа исијава (зрачи) више топлоте него што је прима од Сунца (вјероватно ради струјних валова које долазе из Јупитеровог магнетног поља).
Амалтеин пречник је 189 километара а удаљеност од Јупитера 181.000 километара.
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Barnard, E. E. (01. 10. 1892). „Discovery and observations of a fifth satellite to Jupiter”. The Astronomical Journal. 12: 81—85. ISSN 0004-6256. doi:10.1086/101715.
- ^ Thomas, P. C.; Burns, J. A.; Rossier, L.; Simonelli, D.; Veverka, J.; Chapman, C. R.; Klaasen, K.; Johnson, T. V.; Belton, M. J. S. (01. 09. 1998). „The Small Inner Satellites of Jupiter”. Icarus. 135 (1): 360—371. ISSN 0019-1035. doi:10.1006/icar.1998.5976.