Магнитуда (астрономија)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Магнитуда (m) звијезде, планета или другог небеског тијела је мјера његова сјаја. Постоје привидна и апсолутна магнутуду.

Љествица којом се мјери магнитуда потјече из хеленских времена кад су се звијезде видљиве голим оком дијелиле у шест магнитуда. Најсвјетлије звијезде биле су прве магнитуде (m = +1), а најтамније шесте магнитуде (m = +6), што је граница људске моћи опажања (без помоћи телескопа). Сваки степен магнитуде сматрао се двапут свјетљијим од сљедећег. Овај понешто груб начин означавања сјаја звијезда популаризирао је Птолемеј у свом Алмагесту, а уопштено се сматра да га је измислио Хипарх. Овај оригиналан систем није мјерио магнитуду Сунца. Како је осјетљивост ока на свјетлост логаритамска, резултујућа љествица такође је логаритамска.

Норман Роберт Погсон је 1856. формализирао систем дефинишући типичну звијезду прве магнитуде као звијезду која је стопут свјетлија од типичне звијезде шесте магнитуде; стога је звијезда прве магнитуде око 2,512 пута свјетлија од звијезде друге магнитуде. Стотину пута мање сјајан објект има магнитуду отприлике за пет већу; 2,512 пута тамнији објект има магнитуду за један већу. Тај број, пети коријен из 100 (=2,512), познат је као Погсонов однос.

Погсонова љествица оригинално је фиксирана тако да Сјеверњача има магнитуду 2. Астрономи су касније открили да је Сјеверњача благо варијабилна звијезда па су најприје прешли на Вегу као референтну звијезду, да би данас дефинисали нулту тачку према читавом низу звијезда. Магнитуда зависи од таласне дужини свјетлости.

Модерни систам више није ограничен на 6 магнитуда. Изузетно свијетли објекти имају негативне магнитуде. На примјер, Сиријус, најсвјетлија звијезда неба, има привидну магнитуду од -1,44 до -1,46. Телескопи Хабл и Кек забељежили су звијезде с магнитудама од +30.

Види још[уреди]