Европа (сателит)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Европа

Европа у природној боји
Европа у природној боји

Планета Јупитер
Откриће
Открио Галилео Галилеј
Датум открића 1610.
Карактеристике орбите
Средњи полупречник орбите 670.900[1] km
Периапсис 664.862[a] km
Апоапсис 676.938[b] km
Екцентрицитет 0.009[1]
Период револуције 3,551181 дана[2]
Период ротације 3,551 Tage
Нагиб 0,470
Физичке карактеристике
Средњи полупречник 1569 km
Површина 3,09 × 107[c] km²
Маса 4,80 × 1022 kg
Запремина 1,593 × 1010[d] km³
Густина 3,01 g/cm³
Гравитација 1,314 m/s²
Магнитуда 5,29
Албедо 0,67 ± 0,03

Европа (лат. Europa — Еуропа) је јединствен месец Јупитера који је запањивао научнике стотинама година. Блиставо наранџасте боје, други је Галилејев сателит Јупитера. Мало мања од Земљиног Месеца, Европа се првенствено састоји од силикатних стена и има водену-ледену кору[3] и вероватно гвоздено–никалско језгро. Она има веома танку атмосферу која се углавном састоји од кисеоника. Њена површина има веома чудан изглед, јединствен у Сунчевом систему, и убраја се међу најсјајније, што је последица рефлектованих Сунчевих зрака са релативно младе ледене површине. Површина је избраздана пукотинама и пругама, али има релативно мали кратера. Осим помоћу телескопских опсерваторија на Земљи, Европа је изучавана помоћу сукцесиј свемирских сонди које су пролетеле поред ње, прва од којих је то учинила током раних 1970-их.

Такође се убраја у најглаткије,[4] јер за разлику од Ганимеда и Калиста, оскудева у кратерима. Покривена је лавиринтима линија и трака, које подсећају на Марсове канале. Дужина неких линија достиже и хиљаде километара а ширина 20–40 km. Сателит има ледену кору дебљине 75–100 km, а линије и траке, сугеришу на постојање различитих тензија испод коре. То се може лако схватити ако се сетимо близине Јупитера и плимских сила услед којих је унутрашњост Европе врела. Мада је средња температура на површини око – 150 °C, у дубљим слојевима ледене коре температура би могла бити знатно повољнија због топле унутрашњости. Ледена кора стално поравнава површину сателита, због чега је Европа најглаткије тело, на коме се „планине” уздижу само 40 m изнад површине. Она личи на јако изгребану наранџасту кристалну куглу. Многобројни примери присуства ударних кратера, указују на, у астрономским размерама, готово тренутно зацељивање рана. До сада је нађено само три кратера пречника већих од 5 km.

Полупречник Европе износи 1.565 km, дакле нешто мањи од Месечевог радијуса. Европа поседује метално језгро које се вероватно састоји од гвожђа и никла. На језгро належе стеновити слој, док на овај належе слој ледене или течне воде. Површински слој се доста разликује од осталих. Фотографије свемирске сонде Галилео наговестиле су постојање воденог океана испод слоја леда, чија дебљина износи 10–30 km.[5] Подповршински океан је дубине око 100 km, а запремина воде у океану износи око 3 × 1018 m3 што је количина више него два пута већа од воде у свим воденим површинама на Земљи.

Привидна младост и глаткоћа површине довели су до хипотезе да постоји водени океан испод ње, за који се може претпоставити да удомљује ванземаљски живот.[6] Превладавајући модел сугерише да тополота од загревања услед плиме и осеке узрокује да океан остане тачан и доводи до покретања леда које наликује кретању тектонских плоча, при чеум се апсорбују хемикалије са површине у океан испод.[7][8] Могуће је да је морска со из потповршинског океана превлака неких геолошких својстава Европе, што сугерише да океан формира интеракције са морским дном. То може да буде важно у утврђивању насељивости Европе.[9] Осим тога, телескопом Хабл су детектовани облаци водене паре слични онима који су уочени на на Сатурновом месецу Енкеладу, за које се сматра да су узроковани ерупцијама крогејзера.[10] У мају 2018, астрономи су пружили подржавајућу евиденцију о активностима струја водене паре на Европи, базирану на ажурираној критичкој анализи података добијених са Галилео свемирске сонде, која је кружила око Јупитера од 1995. до 2003. године. Таква активност облака могла би да помогне истраживачима у потрези за животом из потповршинског океана Европе без слетања на тај месец.[11][12][13][14]

Галилео мисија, лансирана 1989, пружила је највећи део садишњих података о Европи. Ниједна свемирска летелица још није слетела на Европу, мада је неколико таквих истраживачких мисија било предложено. Истраживач Јупитерових ледених сателита (енгл. Jupiter Icy Moon Explorer - JUICE) Европске свемирске агенције је мисија на Ганимеду која би требало да буде лансирана 2022. године, и која ће обухватати два облетања Европе.[15] NASA је планирала мисију Клипер Европе која би требало да буде лансирана током средине 2020-их.[16] У септембру 2016. објављено је да су користећи телескоп Хабл научници приметили потенцијалне гејзоре који избацују воду на висину од скоро 200 км од површине Европе. Ови налази помоћи ће инжењерима при дизајнирању будућих свемирских сонди како би се Европа што детаљније истражила.[17]

Откриће и именовање[уреди]

Европу, заједно са три друга Јупитерова месеца, Ија, Ганимед, и Калисто, је открио Галилео Галилеј дана 8. јануара 1610,[18] и вероватно ју је независно открио Симон Мариј. Прве објављене опсервације Ија и Европе је направио Галилео Галилеј дана 7. јануара 1610 користећи рефрактирајући телескоп са 20×-магнификацијом на Универзитету у Падови. Међутим, у тој опсервацији, Галилео није могао да раздвоји Ију и Европу услед ниске магнификације његовог телескопа, тако да су та два објекта записана као једна светла тачка. Следећег дана, 8. јануара 1610 (који се користи као датум открића Европе од стране IAU), Ија и Европа су виђени по први пут као засебна тела током Галилеових опсервација Јупитеровог система.[18]

Европа је именована по Европи, ћерки краља Тира, феничанског племића у грчкој митологији. Попут свих Галилејанских сателита, Европа је именована по Зевсовим љубавницама, грчким панданом Јупитера. Европи се удварао Зеус и постала је краљица Крита.[19] Схему именовања је предложио Симон Мариј, који је независно открио ова четири сателита.[20] Мариј је приписао предлог Јохану Кеплеру.[20][21]

Та имена су дуго времена била занемарена и тек су средином двадесетог века ушла у општу употребу.[22] У већини раније астрономске литературе, Европа се једноставно назива по њеној римској нумеричкој дезигнацији као Јупитер II (систем који је увео Галилео) или као „други сателит Јупитера”. Године 1892, откриће Амалтеја, чија орбита лежи ближе Јупитеру него Галилејови месеци, потиснула је Европу на трећу позицију. Сонда Војаџер је открила још три унутрашња сателита 1979. године, тако да је Европа сад сматрана шестим Јупитеровим сателитом, мада се још увек понекад назива Јупитер II.[22]

Напомене[уреди]

  1. ^ Periapsis is derived from the semimajor axis (a) and eccentricity (e): a(1−e).
  2. ^ Apoapsis is derived from the semimajor axis (a) and eccentricity (e): a(1+e).
  3. ^ Surface area derived from the radius (r): 4πr 2
  4. ^ Volume derived from the radius (r): 4/3πr 3

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 „Overview of Europa Facts”. NASA. Архивирано из оригинала на датум 26. 3. 2014. Приступљено 27. 12. 2007. 
  2. ^ „JPL HORIZONS solar system data and ephemeris computation service”. Solar System Dynamics. NASA, Jet Propulsion Laboratory. Приступљено 10. 8. 2007. 
  3. ^ Chang, Kenneth (12. 3. 2015). „Suddenly, It Seems, Water Is Everywhere in Solar System”. The New York Times. Приступљено 13. 3. 2015. 
  4. ^ „Europa”. 
  5. ^ Park, Ryan S.; Bills, Bruce; Buffington, Brent B. (јул 2015). „Improved detection of tides at Europa with radiometric and optical tracking during flybys”. Planetary and Space Science. 112: 10—14. Bibcode:2015P&SS..112...10P. doi:10.1016/j.pss.2015.04.005. Приступљено 24. 08. 2015. 
  6. ^ Tritt, Charles S. (2002). „Possibility of Life on Europa”. Milwaukee School of Engineering. Архивирано из оригинала на датум 9. 6. 2007. Приступљено 10. 8. 2007. 
  7. ^ „Tidal Heating”. geology.asu.edu. Архивирано из оригинала на датум 29. 3. 2006. 
  8. ^ Dyches, Preston; Brown, Dwayne; Buckley, Michael (8. 9. 2014). „Scientists Find Evidence of 'Diving' Tectonic Plates on Europa”. NASA. Приступљено 8. 9. 2014. 
  9. ^ Dyches, Preston; Brown, Dwayne (12. 5. 2015). „NASA Research Reveals Europa's Mystery Dark Material Could Be Sea Salt”. NASA. Приступљено 12. 5. 2015. 
  10. ^ Cook, Jia-Rui C.; Gutro, Rob; Brown, Dwayne; Harrington, J.D.; Fohn, Joe (12. 12. 2013). „Hubble Sees Evidence of Water Vapor at Jupiter Moon”. NASA. 
  11. ^ Jia, Xianzhe; Kivelson, Margaret G.; Khurana, Krishan K.; Kurth, William S. (14. 5. 2018). „Evidence of a plume on Europa from Galileo magnetic and plasma wave signatures”. Nature Astronomy. 2 (6): 459—464. Bibcode:2018NatAs...2..459J. doi:10.1038/s41550-018-0450-z. 
  12. ^ McCartney, Gretchen; Brown, Dwayne; Wendel, JoAnna (14. 5. 2018). „Old Data Reveal New Evidence of Europa Plumes”. Приступљено 14. 5. 2018. 
  13. ^ Chang, Kenneth (14. 5. 2018). „NASA Finds Signs of Plumes From Europa, Jupiter’s Ocean Moon”. The New York Times. Приступљено 14. 5. 2018. 
  14. ^ Wall, Mike (14. 5. 2018). „This May Be the Best Evidence Yet of a Water Plume on Jupiter's Moon Europa”. Space.com. Приступљено 14. 5. 2018. 
  15. ^ Amos, Jonathan (2. 5. 2012). „Esa selects 1bn-euro Juice probe to Jupiter”. BBC News Online. Приступљено 2. 5. 2012. 
  16. ^ Borenstein, Seth (4. 3. 2014). „NASA plots daring flight to Jupiter's watery moon”. Associated Press. Архивирано из оригинала на датум 05. 03. 2014. Приступљено 19. 02. 2019. 
  17. ^ Northon, Karen. „NASA’s Hubble Spots Possible Water Plumes Erupting on Jupiter's Moon Europa”. NASA. Приступљено 27. 09. 2016. 
  18. 18,0 18,1 Blue, Jennifer (9. 11. 2009). „Planet and Satellite Names and Discoverers”. USGS. 
  19. ^ Arnett, Bill (октобар 2005). „Europa”. Nine Planets. Приступљено 27. 4. 2014. 
  20. 20,0 20,1 Marius, S.; (1614) Mundus Iovialis anno M.DC.IX Detectus Ope Perspicilli Belgici [1], where he attributes the suggestion to Јохан Кеплер
  21. ^ „Simon Marius (January 20, 1573 – December 26, 1624)”. Students for the Exploration and Development of Space. University of Arizona. Архивирано из оригинала на датум 13. 7. 2007. Приступљено 9. 8. 2007. 
  22. 22,0 22,1 Marazzini, Claudio (2005). „I nomi dei satelliti di Giove: da Galileo a Simon Marius (The names of the satellites of Jupiter: from Galileo to Simon Marius)”. Lettere Italiane. 57 (3): 391—407. 

Литература[уреди]

  • Rothery, David A. (1999). Satellites of the Outer Planets: Worlds in Their Own Right. Oxford University Press US. ISBN 978-0-19-512555-9. 
  • Harland, David M. (2000). Jupiter Odyssey: The Story of NASA's Galileo Mission. Springer. ISBN 978-1-85233-301-0. 
  • Greenberg, Richard (2005). EUROPA The Ocean Moon. Springer. ISBN 978-3-540-22450-1. 

Спољашње везе[уреди]