Амузија

С Википедије, слободне енциклопедије
Амузија
Специјалностинеурологија

Амузија (од старогрчког - ἄμουσος - amousos = немузикалност) је губитак способности разумевања или слушања музике, писања и читања нота као последица оштећења темпоралне коре десне хемисфере мозга (у дешњака) због оштећења слуха.

Опште информације[уреди | уреди извор]

Уметност и креативност потичу из мозга и зависе од његовог нормалног функционисања.[1] Бројни су мождани механизми укључени у когнитивну обраду музике, укључујући слушање музике, извођење, писање, читање, као и музичка естетика и музичке емоције.[2]

Музика је вишеструки феномен који постоји као универзално наслеђе у свим људским друштвима и током човекове историје. Музика се односи на многе функције мозга, укључујући перцепцију, моторичке способности, когницију, емоције, учење и памћење. Различити региони мозга повезани су са музичком обрадом и продукцијом, укључујући десни предњи и задњи горњи темпорални режањ, десни доњи фронтални кортекс, десни префронтални, билатерални премоторни и билатерални паријетални простори, десни предњи мали мозак, језичне површине, лимбичке структуре.[2]

У болесном мозгу, након мождане трауме, описани су поремећаји у перцепцији или производњи музике, мада се сматрају ретким.

Композитор Морис Равел, остаће запамћен по амузији од које је оболео у старости

Амузија се као термин користи за означавање бројних поремећаје који отежавају препознавање или репродукцију музичких тонова или ритмова, што заузврат може довести до проблема са писањем или дикцијом.

Амузија или специфична музичка агнозија, поремећена перцепција музике или њених компонената обично је повезана са лезијама слепоочног режња и претежно се јавља код оштећења десне половине мозга.

Често је амузија удружена са слушном агнозијом, у којој престају да се разликују уобичајени звукови или шумови.

Према пореклу амузија може бити урођена или стечена, и настаје обично након повреде мозга. Пример стечене амузије је Равелов знак, названа по Морису Равелу, француском музичару и композитору (1875-1937), који у последњим годинама свог живота прележао неуролошку болест која је захватила префронтални кортекс мозга и базалне ганглије, узрокујући Верникеову афазију, са великим потешкоћама у читању и писању. Са музичке тачке гледишта, ово је резултовало релативно добро очуваном музичким мишљењем, али са великом афективношћу писања и читања музичких партитура. Постоје музиколози који мисле да би његово најпознатије дело, "Болеро", са својим понављајућим "остинатом", релативним мелодијским сиромаштвом и линеарношћу, био одраз његове болести.

Овај специфични поремећај је често удружен са афазијом , јер је његова повезаност са овом патологијом евидентна у 50% случајева, а неуропатолошка аналогија са тим термином успостављена је пре више од једног века.[3]

Етиологија[уреди | уреди извор]

Функционални модел препознавања музике
Неколико регија мозга учествује у музици. Звук се прво третира у структурама уха и супкортикалне регије које су специфичне за слушни систем. Затим учествују и различити деловие мозга који су укључени у памћење, емоције, покрете или друге сензорне модалитете.

Амузија је у већини случајева узрокована лезијама мозга након можданог удара, али може бити и урођена. У последњим случајевима то је генетски одређено и делимично ослабљеним слабностима перцепције тонова, а не перцепцијом ритма. Случајеви урођене амузије, повезани са поремећајима неуронских мрежа за музику, повезани са структурним варијацијама у фронталном и темпоралном режњу.[4][5]

Око четири процента људи пати од урођеног облика амузије.

После можданог удара, око 70% оболелих пати од дефицита у музичком пољу, али та чињеница се не узима у обзир ни дијагностички ни терапеутски, јер је проблем обично секундарни у односу на друге, теже болести и не привлачи одмах пажњу оболелих особа.[6]

Етиологија стечене амузије укључује многе болести и стања која доводе до лезија мозга, укључујући:[2]

  • трауматске повреде мозга,
  • исхемијски или хеморагијски мождани удар,
  • новотворине (тумори),
  • јатрогена стања,
  • епилепсију,
  • инфекције,
  • дегенеративне болести.

Класификација[уреди | уреди извор]

Један од начина класификације различитих врста амузије заснован је на клиничким променама које они узрокују:

Моторна амузија, чији је клинички знак немогућност звиждања или певања

Перцептивна амузија, чији је клинички знак немогућност дискриминације тонова

Музичка амнезија, чији је клинички знак немогућност препознавања познатих песама

Музичка апраксија, чији је клинички знак немогућност интерпретације музике

Музичка дисграфија, чији је клинички знак немогућност писања музике

Музичка алексија, чији је клинички знак немогућност читања музике

Треба нагласити да лингвистичка функција има извесну церебралну доминацију (углавном лева хемисфера) и да лезија због тога производи значајне језичке губитке. Међутим, музику, као формални „језички“ код, сви људи на овај или онај начин не стичу попут језика.[7]

Дијагноза[уреди | уреди извор]

Дијагноза се може поставити помоћу Монтреалске батерије тестова за процену амузије.[8]

МРТ десне мождане хемисфере пацијената са и без амузије

Терапија[уреди | уреди извор]

Успешни третмани нису доступни. Даљим истраживањема остаје да се евентуално открије начин лечења.

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Zatorre, R.J. (1984) Musical Perception and Cerebral Function: A Critical Review. Music Perception: An Interdisciplinary Journal, 2(2): 196-221
  2. ^ а б в Pavlović A, Pavlović DM. Muzika kod zdravog i obolelog mozga. Engrami 2018;40(1):28-43.
  3. ^ Douglas, K.M., Bilkey, D.K. (2007) Amusia is associated with deficits in spatial processing. Nature Neuroscience, 10(7): 915-921
  4. ^ Isabelle Peretz, Stephanie Cummings, Marie-Pierre Dube: The Genetics of Congenital Amusia (Tone Deafness): A Family-Aggregation Study. In: The American Journal of Human Genetic. Band 81, 2007, doi:10.1086/521337.
  5. ^ Julie Ayotte, Isabelle Peretz, Krista Hyde: Congenital amusia: A group study of adults afflicted with a music‐specific disorder. In: Brain. Band 125, Nr. 2, 1. Februar 2002, ISSN 0006-8950, S. 238–251, doi:10.1093/brain/awf028
  6. ^ Alossa, N., Castelli, L. (2009) Amusia and Musical Functioning. European Neurology, 61(5): 269-277
  7. ^ Pearce, J. M. S. (2005). "Selected observations on amusia." [Article]. European Neurology, 54(3), 145-148.
  8. ^ Isabelle Peretz, Annie Sophie Champod, Krista Hyde: Varieties of musical disorders. The Montreal Battery of Evaluation of Amusia. In: Annals of the New York Academy of Sciences. Band 999, 1. November 2003, ISSN 0077-8923, S. 58–75, PMID 14681118.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Isabelle Peretz, Annie Sophie Champod, Krista Hyde: Varieties of Musical Disorders: The Montreal Battery of Evaluation of Amusia. In: Annals of the New York Academy of Sciences. Vol. 999 (2003), S. 58–75 (PDF; 10,6 MB).
  • T. F. Münte: Brain out of tune. In: Nature. (2002); 415, S. 589–590.
  • L. Stewart: Congenital amusia. In: Current Biology. (2006); 16(21), S. R904–R906.
  • Isabelle Peretz, E. Brattico, M. Tervaniemi: Abnormal Electrical Brain Responses to Pitch in Congenital Amusia. In: Annals of Neurology. (2005); 58(3), S. 478–482.
  • Hans-Otto Karnath, Peter Thier: Kognitive Neurowissenschaften. 3. Auflage. Springer-Verlag, Berlin 2012, ISBN 978-3-642-25526-7, S. 536.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Star of life.svgМолимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).