Морис Равел

Из Википедије, слободне енциклопедије
Морис Равел

Морис Равел 1912. године
Морис Равел 1912. године

Информације
Датум рођења (1875-03-07) 7. март 1875.
Место рођења Сибур (Француска)
Датум смрти 28. децембар 1937.(1937-12-28)(62 год.)
Место смрти Париз (Француска)
Дела
Дела Boléro
Утицај Ерик Сати

Жозеф Морис Равел (фр. Joseph-Maurice Ravel; Сибур, 7. март 1875Париз, 28. децембар 1937) је био француско-баскијски композитор и пијаниста из периода импресионизма. Његова музика је суптилна, богата и оштра. Равелова клавирска дела као што су Jeux d'eau, Miroirs и Gaspard de la nuit захтевају знатну вештину од извођача, а његове оркестралне композиције као што су Daphnis & Chloe и његова обрада дела Модеста Мусоргског „Слике са изложбе“, садрже велики број тонова и инструмената. Широкој публици, Равел је најпознатији по свом оркестарском делу Болеро за које је рекао да је то: „Дело за оркестар без музике“.

Биографија[уреди]

Рано детињство[уреди]

Равел је рођен у баскијском граду Сибур. Његова мајка, Мари Делуар, је баскијског порекла и одрасла је у Мадриду, док је његов отац, Џозеф Равел, био швајцарски научник из места Горња Савоја. Обоје су били католоци и омогућили су својој деци срећно и безбрижно детињство. Неки од Џозефових изума су били од велике важности, укључујући рани [мотор са унутрашњим сагоревањем] и злогласну циркус машину која је све до смртоносне незгоде у Барнум и Бејли циркусу била веома успешна. Џозеф је водио синове у фабрике да виде најновија открића у индустрији, такође је показивао и интерес за музику и културу. Равел је касније рекао да је као дете био осетљив на сваку врсту музике. Равел је био привржен својој мајци и њено баскијско наслеђе је имало доста утицаја на његов живот и музику. Међу најранијим сећањима су изворне баскијске песме које му је мајка певала. Породица се преселила у Париз три месеца након Морисовог рођења, где је његов млађи брат Едуард рођен. Едуард је постао миљеник оца и такође је посао инжењер. У седмој години, Морис је почео да свира клавир код Анрија Гиса и добио је прве инструкције везане за хармонију, контрапункт, и композиције код Чарлса-Ренеа. Његов први јавни наступ је био 1889. у четрнаестој години.

Музички почеци[уреди]

Пре него што је ступио на конзерваторијум окушао је срећу у слободној композицији пишући варијације на један Шуманов корал, затим једну гротескну серенаду (која је изгубљена) и став једне сонате. Са 14 година улази у класу Anthiome-a на Париском конзерваторијуму. Први успех постигао је 1891. освајањем наградне медаље после чега бива примљен у виши одсек професора Шарл де Берио. У 19. години већ компонује „La Ballade de la Reine morte d'aimer“ према поеми „Roland de Mares“-a. Истовремено га инспирише Verlain за једну песму уз пратњу клавира названу „Un grand sommeil noir“. У складу са његовим, онда романтичарским предиспозицијама је и „Rapsodie espagnole" за оркестар. Још увек на конзерваторијуму он посвећује највећи део свога времена студијама хармоније у којима га руководи Émile Pessard, контрапункта и фуге у које га уводи Andre Gedalge. Међутим, у његово дотадашње спокојство марљивог ученика почиње да уноси немир композитор, проглашен за параноика — у ствари један од најсмелијих реформаторских духова новије француске грађанске музике -Ерик Сати.

Утицај Сатија[уреди]

Морис Равел за клавиром на вечери коју је поводом његовог рођендана 7. марта 1928. организовала Ева Готје. Равел је овде на америчкој турнеји; композитор Џорџ Гершвин стоји сасвим десно.

Утицај који је Сати извршио на Равела потискује интерес за конвенционалне форме и у њему се постепено формира склоност за бизаран израз, за карикатуру и гротеску. У прави час спустила се рука Габријел Фореа на раме младог провинцијалца да га задржи испред екстрема.

Утицај Фореа[уреди]

Чим је Форе 1896. наименован за професора композиције на Париском конзерваторијуму, Равел је ступио у његову класу. Дирљива наклоност везује од првог тренутка учитеља и ученика који одмах компонује једну увертиру за оркестар названу „Шехерезада“ а затим „Pavane pour une Infante defunte“, прву од композиција своје младости коју Равел касније признаје:

Иронијом случаја, писао је он 1912, прво дело о коме треба да дам рачуна је моја „Паван“. Али ни блага умереност Фореа није била довољно моћно оружје да ублажи Равелову страст која сад добија вид супротног екстрема у тежњи за новим.

Он изненађује свога учитеља износећи пред њега свој „Jeux d'eau", бујицу нових звукова неуобичајених хармонских склопова и рафиновану пианистичку технику. Међутим, ево шта о томе делу каже критичар Вили 1899. године: „Огромна бујица, али састав идиотски. Почетак колебљив: леви огранак руске школе који онерасположене слушаоце — узнемирене поред осталог агресивним одобравањем једне шачице голобрадих кликаша, гони да протестују и звижде. Чему ово дивљаштво? — То ме жалости због младог Равела, почетника додуше средње надареног, али који ће можда моћи кроз дванаестак година да постане нешто, ако не неко, под условом да се много труди...

Неразумевање[уреди]

Овде се очевидно не ради о каквом случајном неразумевању на које Равел наилази, како код публике тако и код критике (а делимично чак и код свога учитеља), већ о принципијелном сукобу између конзервативног укуса једне аристократизирине грађанске публике и реформаторских настојања младог „занесењака“ који стоји у опозицији према њој. Исто тако, нема никакве сумње да је у Равеловом формирању дошло до раскрснице са које је он сагледао перспективу свог уметничког пута. Равелов револт против романтичарског формализма није управљен само према овоме схватању уметности већ добрим делом и против основа на којима то схватање ниче. Он представља уметнички вид оног незадовољства које је ситно грађанство пред крај прошлога века испољавало према плутократији, а које се у литератури манифестовало у такозваном малограђанском негаторском реализму названом „натурализмом“. Угрожено у својој егзистенцији ово ситно грађанство наглашавало је своју опозицију према друштву у чијем склопу се налазило, задовољавајући се критичком опструкцијом према појавама дневног живота — али избегавајући да зађе у основне сукобе друштва на којима и само почива.

Импресионизам[уреди]

Да би покрио латентне, живе супротности тога друштва, Равелов импресионизам оживљава мртве ствари и митологизира природу. То је разлог због кога Равел прибегава павани, менуету, валцеру, то је узрок његове неспособности да стварност изрази друкчије — чак и онда кад га она притискује и мучи, — то је повод оног основног и дубоког сукоба који одражава његово дело „Tombeau de Couperin“. А тај основни сукоб, односно његово објашњење уноси светлости и у ону карактеризацију његовог стила која се формулише са „Tour de force“. Јест, Равел је написао концерт за једну руку, он је остварио композицију у којој жонглира са кичом („Tzigane"), он је остварио „Болеро“ на једној јединој музичкој фрази коју је цизелирао годинама, он је дао јединствене примере најаутентичнијег валцера, а ипак је остао Равел, на висини своје недостижне префињености. Али зар то упорно пркошење напорима да се победе мртве схеме и папирни задаци које је названо „Tour de farce", није друга форма оног истог настојања да се прикрију латентне супротности друштва, привидном борбом са елементима за освајање истине? И Клод Дебиси је имао своју „Кутију играчака“, и у његовим композицијама ветар прича о ономе што је видео на Оријенту, а клавирски звук дочарава мирисе мора, живот морских таласа и сунчаних зракова који се у њима купају.

То је особеност Равеловог импресионизма а истовремено једна од најтипичнијих одлика музичког импресионизма уопште.

О Равеловом стваралаштву[уреди]

Ратни другови[уреди]

Пишући „Прелудијум“, „Фугу“, „Форлану“, „Ригодон“, „Менует“ и „Токату“, — ставове ове композиције — Равел се одужио сенима својих у рату палих другова чија имена се налазе у зачељу појединих ставова. Ова чињеница несумњиво уноси светлости у карактер уметника. Али, то није разлог због кога нас она, пре осталих података из његовог живота, интересује. Она је, израз једног посебног, нарочитог сукоба који се у Равеловом идеолошком назирању одиграо. Несумњиво је, композицијом „Le Tombeau de Couperin“ Равел хтео да саопшти комадић свог животног искуства, свог односа према непосредној стварности. Али, зар долази у сумњу да су ове композиције далеко од оне стварности коју је Равел видео, тачно онолико колико и Couperin од наших дана, односно Равела.

Le Tombeau de Couperin[уреди]

„Le Tombeau de Couperin“ је адаптација једне старе музичке форме која је негована у XVII веку а у којој се низ од неколико музичких комада спајало у целину посвећену једноме мајстору, учитељу или умрлом пријатељу. Али није само назив инспирисао Равела. У своме делу он је модерном тонском језику прилагодио и саму унутарњу архитектонику композиције. Свака од поменутих пијеса из његовог албума открива један страсан интерес према несталим формама, једну пасију према оживљавању мртвог.

Балет[уреди]

У односу на остала Равелова остварења ова склоност не само што није изузетна, него је напротив редовна појава. Балет „Adelaide ou le langage des fleurs“ има фантастичну фабулу у којој се као актери појављују најразноврснији цветови учествујући у развоју радње. Форма је међутим инспирисана бечким валцером (дакле, оживљавање прошлости садржано и формално). Буфо опера „L'Heure espagnole" значила је за Равела једну привлачну могућност да у првој сцени прикаже, својственим хумором, живот једне мале сајџинице препуне минијатурних живих организама (оживљавање машина). Форма је реинкарнација опере буфо из XVIII века (обнављање нестале форме).

Болеро[уреди]

У његовом лирском делу „L'enfant et les sortileges“, наслони софе одвајају се, седишта нестају, а фотеља тромо храмље као каква огрома крастава жаба, удаљује се... клупа, канабе, столице од трске дижу, ко руку ко ногу, певајући снажно у хору: „Нема више детета“ (Оживљавање употребних предмета). У својој јединственој Сонатини из 1905. која је и као целина обнављање Клементијевог облика из XVIII века, Равел освежава стари француски менует. У дивном балету „Ma mere l'Oye“, он реинкарнира форму „Паване“ из XVI века. У прослављеном „Болеру“ васкрсава прототип данашње обое, „Hautbois d'amoure“. У балету који пише по наруџбини Сергија Дијагљева, обнавља митолошку фабулу о Dafnisu и Cloe, коју Пан, сећајући се нимфе Сиринкс, ослобађа из ропства пирата. Откуда та страст према прошлом, несталом, мртвом. Одговор на ово питање помоћи ће нам да разумемо и онај основни сукоб чији израз представља „Le Tombeau de Couperin“.

Спољашње везе[уреди]