Антигона (трагедија)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Антигона

'Драма „Антигона”' (Ἀντιγόνη)је Софоклова трагедија iz 5. века п. н. е.. Драма је подељена у седам чинова, a радња је смештена у Теби, у време владавине краља Креонта . (Тукидид описује: отац је радио о глави сину, син оцу, брат брату.[1] Главна тема драме је свесно страдање трагичког јунака(Антигоне) који упркос забрани, поштује Божије законе и сматра их вишим од земаљских (Креонтових), због чега на крају бива кажњен. За боље разумевање драме треба прочитати мит о Едипу, који представља увод у читање "Антигоне".

Радња[уреди]

Антигона је кћерка Едипа његове мајке Јокасте, а такође је вереница Креонтовог сина Хемона и Исменина сестра. Она представља трагичког јунака, који се бори за правду и моралне законе. Њена два брата Полиник и Етеокле сукобили су се у рату и убили су један другога. Она је сахранила Полиника, упркос забрани краља Креонта да буде сахрањен (због његовог војног похода на Тебу после ког је окарактерисан као издајник отаџбине). Није марила ни за Полиников чин, а нити за краљев проглас, те је поступила по божјем (етичком) закону. Њена тешка судбина само је наставак лоших односа и догађаја у њеној породици, а који потичу од односа са оцем Едипом. Антигона је посредник сукоба божјег и људског. И поред смртне пресуде не каје се због свог дела, а својим идеалима остаје верна до краја.

Креонт је тебански краљ, тиранин, који је дао проглас забране сахране Полиника, који Антигона није поштовала. Креонт је због тога осудио Антигону на смрт[2]. Тврдоглаво не попушта у својој одлуци иако га и народ(хор), син Хемон и Тиресија одговарају и предвиђају зло уколико неправедно казни Антигону. Када на крају драме увиди да је направио велику грешку, покушава да се искупи, али тада је већ касно. Затиче Антигону обешену у загрљају сина Хемона. Хемон се угледавши Креонта, убија пред њим. Када Креонтова жена (Еуридика) од гласника сазна за смрт сина, она не може да поднесе бол и убија се. Тада проклиње Креонта да до краја свог живота пати за сином и женом које је убио својим поступцима.

Исмена, Антигонина сестра, кћерка Едипа и Јокасте и Антигонина сестра, из страха од казне није желела да сахрани Полиника те покушава да одговори Антигону од тог дела. Исмена преклиње Антигону да не пркоси Креонтовој забрани, и говори јој да је већ изгубила и два брата, мајку и оца и да не жели да изгуби своју једину сестру. Када долази код Креонта који им суди за кршење закона, она и поред тога што није сахранила Полиника жели даподели кривицу са Антигоном, те да заједно сносе последице Антигониног поступка. Антигона одбија да Исмена са њом подели казну и говори јој да тако неће доказати веру у Божије законе. Исмена се не бори ни за божанске законе, нити за државне законе, већ жели да сачува своју сестру. Нема храбрости, те не жели да има било какве проблеме због умрлог брата и његових права.

Хемон је Креонтов син и Антигонин вереник. Креонтова окрутност и одлука у којој осуђује Антигону и наређује да буде жива зазидана веома га погађа. У четвртом чину драме Хемон улази у расправу са оцем у којој га моли да поштеди Антигону. Креонт своју одлуку прекасно поништава, и затиче већ обешену Антигону у загрљају Хемона. Хемон се тада убија пред Креонтом, због туге према Антигони и мржњи према оцу.

Тиресија је мудар и чувен пророк, за чија претказања важи да ће се сигурно обестинити. Он прориче Креонту да ће се крв некога из његове породице пролити ако неправедно осуди Антигону. У страху да та крв не буде његова, Креонт због претказања и притиска народа(хора) и Хемона поништава Антигонину казну, али тада је већ касно јер се Антигона већ обесила. Хор представља Тебански народ. Кроз целу драму хор коментарише, саветује одређене ликове како да поступају и описује неке прошле догађаје који су важни за ток драме.[3]

Ликови[уреди]

  • Антигона - Едипова кћи, Исменина сестра
  • Исмена- - Едипова кћи, Антигонина сестра
  • Креонт - њихов ујак, тебански краљ
  • Тиресије - пророк
  • Хемон - Креонов син, Антигонин вереник
  • Еуридика - Креонтова жена, Хемонова мајка
  • Стражар
  • Гласници
  • Хор

Чинови[уреди]

Први чин Креонт долази на власт и упознаје поданике са својом одлуком да се Полиник не сме сахранити на традиционалан начин јер у њему види издајника и човека који је хтео да сруши Тебу, док се Етеокле сме сахранити јер је он бранио Тебу од издајника(Полиника). Разговор Антигоне и Исмене представља нам њихове ставове и Антигонину намеру да сахрани Полиника и поред Креонтове забране. Долази стражар који саопштава да је неко већ погазио његов закон, то јест да је неко танким слојем земље прекрио Полиниково тело. Та вест у Креонту изазвала је бес и наређује да се нађе онај који је починио ово дело. Оглашава се хор и та хорска песма је химна човеку и једно од најлепших места у драми.

Други чин Стражари откопавају Полиниково тело и тако намамљују починиоца да поново дође и прекрије тело земљом. Антигона то и чини, и стражари је тада хватају. и одводе код Креонта. Из дијалога између Антигоне и Креонта се види колико је она доследна Божијим законима и да их сматра јединим исправним. Не плаши се смрти јер зна да гине радећи праведну ствар. Долази Исмена која жели да подели казну са Антигоном на шта она не пристаје.

Трећи чин Антигона то и чини, и стражари је тада хватају. и одводе код Креонта. Из дијалога између Антигоне и Креонта се види колико је она доследна Божијим законима и да их сматра јединим исправним. Не плаши се смрти јер зна да гине радећи праведну ствар. Долази Исмена која жели да подели казну са Антигоном на шта она не пристаје. Хемон долази код оца. Одвраћа га од намере да је усмрти јер је недужна и јер је народ на њеној страни. Говори Креонту да је полудео и да више не зна какве одлуке доноси. Хемон говори да је мудрост саслушати шта други говоре и мисле. Креонт му одговара и каже да државом влада краљ, а не народ и да је строгоћа краља мерило краљевске моћи. Креонт упркос молбама народа и Хемона доноси одлуку да се Антигона жива сазида и да добија храну и водутек толико да преживи.

Четврти чин Хемон долази код оца. Одвраћа га од намере да је усмрти јер је недужна и јер је народ на њеној страни. Говори Креонту да је полудео и да више не зна какве одлуке доноси. Хемон говори да је мудрост саслушати шта други говоре и мисле. Креонт му одговара и каже да државом влада краљ, а не народ и да је строгоћа краља мерило краљевске моћи. Креонт упркос молбама народа и Хемона доноси одлуку да се Антигона жива сазида и да добија храну и водутек толико да преживи.

Пети чин Антигона пева тужну песму о свом животу и размишља о својој судбини и идеалима. Хор тада описије друге несретнике у грчкој митологији који као она неправедно и мучно страдају. На сцену ступа мудрац Тиресија; убеђује Креонта да одустане од извршења неправедне казне, позивајући се на своје мудрачко искуство. Тиресија прориче да ће се ако се ово дело испуни, нечија крв пролити и да ће то бити освета богова због неправедне смрти Антигоне. У страху да то не буде његова крв Креонт поништава одлуку, али тада је већ касно.

Шести чин На сцену ступа мудрац Тиресија; убеђује Креонта да одустане од извршења неправедне казне, позивајући се на своје мудрачко искуство. Креонт се на почетку противи Тиресији и говори му да је потплаћен. Тиресија прориче да ће се ако се ово дело испуни, нечија крв пролити и да ће то бити освета богова због неправедне смрти Антигоне. У страху да то не буде његова крв Креонт поништава одлуку, али тада је већ касно. Хемон долази да ослободи Антигону, али је она већ обешена. Он тугује за њом, и када угледа Креонта који улази да ослободи Антигону, Хемон се пред њим убија.

Седми чин Гласник преноси тужне вести у Тебу. Еурудика, Хемонова мајка и Креонтова жена пита гласника да ли су вести истините. Он јој препричава како се Хемон убио пред оцем када је угледао мртву Антигону. Еуридика одлази у двор проклиње Креонта јер је својом окрутношћу и неморалним поступцима убио сина, и потом се убија. Креонт се враћа у Тебу и хоровођа и гласник му саопштавају нову тужну вест. Креонт на крају драме моли богове да му узму живот, јер је највећа казна за њега да остане сам да живи и да целог живота пати за женом и сином.

Занимљивости[уреди]

  • Француски драмски писац Jean Anouilih je 1944. године написао комад где је радња смештена у данашње доба. Његови јунаци су људи модерних схватања а сукоби остају као код Софоклеа. Немачки писац Bertold Brecht је написао модерну верзију ове драме.

Цитати[уреди]

  • За немогућим не ваља тежити. (Имена)
  • Не воли нико гласника лоших вести. (Стражар
  • Код зимске бујице дрвеће - видећеш што њој попушта то сиби сачува/ А опре ли јој се с корењем га ишчупа. ( Хемон)
  • Човек највише онакав вреди, што је сваког знања пун. (Хемон)
  • Тврдоглавост је исто што и безумље. (Тиресија)
  • A ja за љубав само на тај дођох свет. ( Антигона)

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Софокле Антигона- ПДФ

  1. ^ „Antigone”. Wikipedia. Приступљено 12. 12. 2018. 
  2. ^ „Sofokle-Antigona lektira”. Lektire.me. 
  3. ^ Софокле Антигона. Свјетлост Сарајево. 1985.