Асемблер (асемблерски језик)[1] је програмски језик који машински језик, специфичне процесорске архитектуре, представља у људима читљивом облику. Из тога произилази да свака процесорска архитектура поседује свој асемблер.[2] Програм у асемблеру се често означава и као асемблер код. Тај код се путем специјалног компајлера претвара у машински код који процесор може да директно изврши. Обрнути процес претварања машинског у асемблер код назива се дисасемблирање. При том процесу је спашавање свих пређашњих дијелова асемблер кода немогуће, пошто се они (нпр. коментари) при компилирању неповратно бришу. Због тога је дисасемблирани код тешко разумљив. Асемблер обично има једну изјаву по машинској инструкцији, али коментари и изјаве који су асемблерске директиве[3], макрои[4][1], и симболичке ознаке програма и меморијских локација се често подржавају.
Програми написани у асемблеру се одликују могућношћу слања директних команди процесору као и искоришћавању цијелог дијапазона рачунарске архитектуре. Пошто ти програми раде практично на нивоу машинског кода, и са собом немају помоћне конструкције, генерализације кода и за машину сличне небитне ствари, много су мањи и бржи од програма написаних у неком конвенционалном програмском језику. Неке од главних мана таквих програма су лоша читљивост, што је посебно изражено при великим пројектима и комплексности кода, као и практична немогућност конвертовања истог кода на другу процесорску архитектуру.[5] Због тих мана се асемблер данас користи само у временски критичним програмима (брзина) као што су машински адаптери (енгл.driver) за графичке карте или у просторно критичним програмима (величина) у интегрисаним системима (енгл.Embedded Systems). Примери таквих система су микроконтролери. У контрасту са асемблером, већина програмских језика високог нивоа су генерално портабилни преко више архитектура, али захтевају интерпретирање или компајлирање. Асемблер се такође може назвати симболичким машинским кодом.[6][7]
Списак
