Ашока

Из Википедије, слободне енциклопедије
Ашока Велики
Indian relief from Amaravati, Guntur. Preserved in Guimet Museum.jpg
Датум рођења 304. п. н. е.
Место рођења Маурјанско царство
Датум смрти 232. п. н. е.
Место смрти Маурјанско царство
Династија Дасаратха Маурја
Отац Биндусара
Мајка Рани Дхарма
цар Индије
Период 273-232. п. н. е.
Претходник Биндусара

Ашока Велики (273-232. п. н. е.) је био владар Маурјанског царства у северној Индији у III веку п. н. е. Након освајања Калинге постао је будиста.

Ашока је слао мисије, и захваљујући њему је прихваћен Будизам у Шри Ланки, земљи најстарије будистичке традиције.[1]

Неки заправо сматрају Ашкоку утемељитељем будизма као религије, за разлику од Буде који га је утемељио као филозофију.[1]

Биографија[уреди]

Ашока је утемељитељ династије Маурја, и проширио је Магадханско краљевство на западну половину северне Индије. Освајањем Калинге око 265. п. н. е. померио је југоисточну границу с излазом на море. Тај последњи подухват, пропраћен страховитим крвопролићем, код Ашоке је изазвао дубоке душевне потресе, након чега је прихватио будизам који се у Магадхи појавио два века раније[2]. Од тада је окрутни Ашока постао познат као богоугодни Ашока. По речима самога цара, отада се његовим земљама није више проносио звук добоша, већ глас дарме (дхамагхоса).[2]

Ашокин систем[уреди]

Током његове власти, спроводио је званичну политику ненасиља (ахимса). Непотребно убијање и касапљење животиња је напуштено, као нпр. лов из разоноде и жигосање. Ашока је показивао милост и према заробљенима, дозвољавајуњи им дан слободе сваке године, и омогућавао је обичним грађанима бесплатно образовање на универзитетима.[2] Третирао је поданике као једнаке независно од религије, политике или касте и правио бесплатне болнице и за људе и за животиње. Ашока је дефинисао главне принципе ненасиља, толеранције према сектама и мишљењима, послушност према родитељима, поштовање према учитељима и свештеницима, човечни третман слуга (ропство није ни постојало у Индији у то време) и дарежљивост према свима.[2] Ове реформе описане су Ашокиним едиктима.

Ашокини едикти[уреди]

Ашокини едикти откривају да је он, иако сам будиста, подстицао и помагао различите верске заједнице[3]. У једном од својих едиката уклесаних у стени, чији се оригинал може још и данас читати, цар објављује:

Двојезични едикт у камену, на грчком и арамејском, из Кандахара.
"Не треба поштовати само своју, а одбацивати религије других, већ их треба поштовати због овог или оног разлога. На тај начин помажемо сопственој религији да расте и чинимо услугу религијама других. Чинећи супротно копамо гроб сопственој религији и исто тако штетимо и другима. Ко год штује сопствену религију и блати друге, чини то заправо посвећујући се својој религији и помишља: 'Величаћу своју религију'. Али, напротив, он је тиме смртно рањава. Једино је овакво размишљање исправно: Нека сви слушају и буду вољни да саслушају учења која други проповедају“
— Ашокин едикт[4]

У ту сврху Ашока је именовао посебне великодостојнике који "је требало да штите добробит и правичност у корист припадника свију религија". Овде су изричито поменути Грци (Јона), становници Камбоџе, Гандаре и других суседних земаља (у 5. каменом едикту).

У чувеном 13. каменом едикту, Ашока описује властито преобраћање на ненасиље будистичке религије због кајања након првог ратног успеха, крвавог истребљења племена Калинга, чију будућу сигурност он сада хоће да јамчи кроз "заштиту, деловање и подуку у дарми", Будином учењу.[1]

На свим границама свог Ашока је поставио сличне натписе да би убедио становнике још неосвојених подручја да од њега "могу да очекују само срећу, а не патњу", да "је владар такође спреман да им опрости грешку" (2. Калинга-едикт).[1]

Могуће је да је последњи едикт цара Ашоке (237. п. н. е), који је у будистичком расколу стао на страну ставиравадина, циљао на избацивање из заједнице старих групе монаха који су формирали језгро једне од најважнијих хинајана секти, сарвастиваде (од sarvam asti, „све јесте"). У доктрини сарвастиваде, све дарме, или феномени, било у прошлости или будућности, стварно постоје. Насупрот љима, ортодоксни стари сматрали су и прошлост и будућност за непостојеће.[5]

Године 1958. је отривен Ашокин едикт на грчком језику у Кандахару, негдашњем Александрополису у Авганистану.[1]

Литература[уреди]

  • Елијаде, Мирча (1996). Водич кроз светске религије. Београд: Народна књига. 
  • Ling, Trevor (1998). Rečnik budizma. Beograd: Geopoetika. ISBN 978-86-83053-14-8. 

Извори[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 Čedomil Veljačić, Budizam - religija ili filozofija
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 Trevor O. Ling, Rečnik budizma, Geopoetika, Beograd 1998.
  3. A. Sen, Asoka's Edicts (1956).
  4. „Valpola Rahula - Cemu je Buda poducavao”. www.yu-budizam.com. 
  5. Елијаде (1996). стр. 40-59.

Спољашње везе[уреди]