Ашока

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Ашока Велики[1]
Indian relief from Amaravati, Guntur. Preserved in Guimet Museum.jpg
Датум рођења 304. п. н. е.
Место рођења Патна
Мауријско царство
Датум смрти 232. п. н. е.
Место смрти Патна
Мауријско царство
Династија Дасаратха Маурја
Отац Биндусара
Мајка Рани Дхарма
Супружник Tishyaraksha, Kaurwaki, Maharani Devi, Rani Padmavati
Потомство Kunala, Mahinda, Sangamitta, Tivala, Charumati
цар Индије[2]
Период 273-232. п. н. е.
Претходник Биндусара

Ашока Велики (273-232. п. н. е.; изговор /əˈʃoʊkə/; санскритизовано као IAST: Aśoka), или у садашњем пракриту Asoka,[3] био је владар Маурјанског царства у северној Индији у III веку п. н. е. Он је владао скоро целокупним Индијским потконтинентом од cca 268 до 232 п. н. е.[4][5]

Унук оснивача Маурјанске династије, Чандрагупта Маурија, Ашока је промовисао ширење будизма. Један од индијских највећих царева, Ашока је проширио Чандрагуптино царство тако да је владао облашћу која се протеже од данашњег Авганистана на западу до Бангладеша на истоку. Њигово царство је покривало целокупни Индијски потконтинент изузев делова данашњег Тамил Надуа, Карнатаке и Керале. Престоница царства је била ПаталипутраМагади, данашњој Патни), са провинцијалним престоницама у Таксили и Уџајину.

Ашока је водио деструктивни рат против државе Калинга (модерна Одиша),[6] коју је покорио око 260. п. н. е.[7] Након освајања Калинге постао је будиста.[8][6] Ашока је слао мисије у Шри Ланку и централну Азију, и захваљујући њему је прихваћен Будизам у Шри Ланци, земљи најстарије будистичке традиције.[9] Неки заправо сматрају Ашкоку утемељитељем будизма као религије, за разлику од Буде који га је утемељио као филозофију.[9]

Он се памти по Ашокиним стубовима и указима, и по успостављању монумената који су означили неколико значајних места у животу Сидарта Гаутама.[10] Осим Ашокиних указа, биографске информације о њему се ослањају на легенде написане некон више векова, као што је Ашокавадана из другог века („Прича о Ашоки”, део Дивјивадане), и Шриланкански текст Махавамса („Велика хроника”). Амблем модерне Републике Индије је адаптација Ашокине лавовске престонице. Његово санскритско име „Aśoka” има значење „безболан, без туге” ( a привативум и śoka, „бол, туга”). У његовим указима, он је ословљаван као Devānāmpriya (Пали Devānaṃpiya или „божји миљеник”), и Priyadarśin (Пали Piyadasī или „Он који свима придаје љубав”). Његова наклоност за повезаност његовог имена са Saraca asoca дрветом, или „Ашокиним дрветом”, се исто тако помиње у Ашокавадани. У Садржају историје, Херберт Џорџ Велс пише, „Међу десетинама хиљада имена монарха која су нагомилана у историјским стубцима, њиховим величанствима и грациозама и просветљеностима и кма и слично томе, име Ашоке сија ли сија, готово само, попут звезде.”[11]

Биографија[уреди]

Ашока је утемељитељ династије Маурија, и проширио је Магадханско краљевство на западну половину северне Индије. Освајањем Калинге око 265. п. н. е. померио је југоисточну границу с излазом на море.[12][13] Тај последњи подухват, пропраћен страховитим крвопролићем, код Ашоке је изазвао дубоке душевне потресе, након чега је прихватио будизам који се у Магадхи појавио два века раније[14]. Од тада је окрутни Ашока постао познат као богоугодни Ашока. По речима самога цара, отада се његовим земљама није више проносио звук добоша, већ глас дарме (дхамагхоса).[14]

Ашокин рани живот[уреди]

Име А-шо-ка (Ашока) на Маскијском малом каменом указу, c. 259 п. н. е. у брахми писму.

Ашока је рођен као син Мауријског цара Биндусаре и његове супруге Субхадрађи (или Дарма).[15] Он је био унук Чандрагупта Маурија, оснивача Мауријске династије, који је био рођен у скромној породици, и уз подршку Чанакје ултиматно изградио једно од највећих царстава у античкој Индији.[16][17][18] Према римском историчару Апијану, Чандрагупта је направио „брачни савез” са Селеуком; те стога постоји могућност да је Ашока имао селеушку грчку баку.[19][20] Један индијски пурански извор, Пратисарга Парва из Бавишја Пурана, исто тако описује брак Чандрагупте са грчком принцезом, Селеуковом ћерком.[21][22]

Древни будистички, хиндуски, и ђаинистички текстови пружају различите биографске тврдње. Авадански текстови помињу да је његова мајка била краљица Субхадриђи. Према Ашокавадани, она је била ћерка Брамана из града Чампа.[23][24]:205 Она му је дала име Ашока, са значењем „један без туге”. Дивјавадана садржи сличну причу, али даје име краљице као Јанападакалјани.[25][26] Ашока је имао неколико старије браће, сви од који су били полубраћа од других жена његовог оца Биндусара. Ашока је прошао кроз краљевску војну обуку.[27]

Успон на власт[уреди]

Будистички текст Дивјавадана описује како је Ашока угушио побуну узроковану дејством злих министара. Могуће је да је то био један од инцидената у Биндусарово бреме. Таранта наводи да је Чанакја, Биндусаров главни саветник, уништио племство и краљеве 16 градова и да је постао господар свих територија између источног и западног мора. Неки историчари сматрају да је то индикације Биндусаровог освајања висоравни Декан, док други самтрају да се радило о супресији побуне.[23]

Комеморатибни натпис из Сару Мару, Мадја Прадеш.
Гувернер Уџајина

Након тога, Ашока је био стациониран у Уџајину, престоници Малава, као гувернер.[23] Комеморативни натпис пронађен у Сару Мару, Мадја Прадеш, помиње посету Пијадасија (почасно име које је Ашока користио на својим натписима) док је још увек био неожењен принц.[28][29] Овај натпис потврђује Ашоконо присуство у Мадја Прадешу током својих младих дана, и његов статус док је ту боравио.[30]

Ашокин систем[уреди]

Током његове власти, спроводио је званичну политику ненасиља (ахимса). Непотребно убијање и касапљење животиња је напуштено, као нпр. лов из разоноде и жигосање. Ашока је показивао милост и према заробљенима, дозвољавајуњи им дан слободе сваке године, и омогућавао је обичним грађанима бесплатно образовање на универзитетима.[14] Третирао је поданике као једнаке независно од религије, политике или касте и правио бесплатне болнице и за људе и за животиње. Ашока је дефинисао главне принципе ненасиља, толеранције према сектама и мишљењима, послушност према родитељима, поштовање према учитељима и свештеницима, човечни третман слуга (ропство није ни постојало у Индији у то време) и дарежљивост према свима.[14] Ове реформе описане су Ашокиним едиктима.

Ашокини едикти[уреди]

Ашокини едикти откривају да је он, иако сам будиста, подстицао и помагао различите верске заједнице[31]. У једном од својих едиката уклесаних у стени, чији се оригинал може још и данас читати, цар објављује:

Двојезични едикт у камену, на грчком и арамејском, из Кандахара.
"Не треба поштовати само своју, а одбацивати религије других, већ их треба поштовати због овог или оног разлога. На тај начин помажемо сопственој религији да расте и чинимо услугу религијама других. Чинећи супротно копамо гроб сопственој религији и исто тако штетимо и другима. Ко год штује сопствену религију и блати друге, чини то заправо посвећујући се својој религији и помишља: 'Величаћу своју религију'. Али, напротив, он је тиме смртно рањава. Једино је овакво размишљање исправно: Нека сви слушају и буду вољни да саслушају учења која други проповедају“ —  Ашокин едикт

[32]

У ту сврху Ашока је именовао посебне великодостојнике који "је требало да штите добробит и правичност у корист припадника свију религија". Овде су изричито поменути Грци (Јона), становници Камбоџе, Гандаре и других суседних земаља (у 5. каменом едикту).

У чувеном 13. каменом едикту, Ашока описује властито преобраћање на ненасиље будистичке религије због кајања након првог ратног успеха, крвавог истребљења племена Калинга, чију будућу сигурност он сада хоће да јамчи кроз "заштиту, деловање и подуку у дарми", Будином учењу.[9]

На свим границама свог Ашока је поставио сличне натписе да би убедио становнике још неосвојених подручја да од њега "могу да очекују само срећу, а не патњу", да "је владар такође спреман да им опрости грешку" (2. Калинга-едикт).[9]

Могуће је да је последњи едикт цара Ашоке (237. п. н. е.), који је у будистичком расколу стао на страну ставиравадина, циљао на избацивање из заједнице старих групе монаха који су формирали језгро једне од најважнијих хинајана секти, сарвастиваде (од sarvam asti, „све јесте"). У доктрини сарвастиваде, све дарме, или феномени, било у прошлости или будућности, стварно постоје. Насупрот љима, ортодоксни стари сматрали су и прошлост и будућност за непостојеће.[33]

Године 1958. је отривен Ашокин едикт на грчком језику у Кандахару, негдашњем Александрополису у Авганистану.[9]

Референце[уреди]

  1. ^ Fogelin, Lars (1. 04. 2015). An Archaeological History of Indian Buddhism. Oxford University Press. стр. 81. ISBN 978-0-19-994823-9. 
  2. ^ Kleiner, Fred (2015). Gardner’s Art through the Ages: A Global History. Cengage Learning. стр. 474. ISBN 978-1-305-54484-0. 
  3. ^
    Asoka in the Maski Minor Rock Edict, c.259 BCE.
    In his contemporary Maski Minor Rock Edict his name is written in the Brahmi script as Devanampriya Asoka. Inscriptions of Asoka. New Edition by E. Hultzsch (на језику: Sanskrit). 1925. стр. 174—175. 
  4. ^ Chandra, Amulya (2015-05-14). „Ashoka | biography - emperor of India”. Britannica.com. Архивирано из оригинала на датум 21. 08. 2015. Приступљено 09. 08. 2015. 
  5. ^ Thapar (1980), стр. 51
  6. 6,0 6,1 Bentley (1993), стр. 44
  7. ^ Kalinga had been conquered by the preceding Nanda Dynasty but subsequently broke free until it was reconquered by Ashoka c. 260 BCE. (Raychaudhuri, H. C.; Mukherjee, B. N. 1996. Political History of Ancient India: From the Accession of Parikshit to the Extinction of the Gupta Dynasty. Oxford University Press. стр. 204-9.. pp. 270–71)
  8. ^ Mookerji, Radhakumud (1962). Aśoka (3rd Revised., repr изд.). Delhi: Motilal Banarsidass (reprint 1995). стр. 60—64. ISBN 978-81208-058-28. 
  9. 9,0 9,1 9,2 9,3 9,4 Čedomil Veljačić, Budizam - religija ili filozofija
  10. ^ Bentley (1993), стр. 46
  11. ^ Lahiri, Nayanjot (2015). Ashoka in Ancient India. Harvard University Press. стр. 20. ISBN 978-0-674-91525-1. 
  12. ^ Lahiri (2015), стр. 295–296.
  13. ^ Singh, Upinder (2017). Political Violence in Ancient India (на језику: енглески). Harvard University Press. стр. 162. ISBN 9780674975279. 
  14. 14,0 14,1 14,2 14,3 Trevor O. Ling, Rečnik budizma, Geopoetika, Beograd 1998.
  15. ^ John S. Strong, The Legend of King Ashoka (New Jersey: Princeton University Press. 2014), 17.
  16. ^ Chandragupta Maurya, EMPEROR OF INDIA, Encyclopædia Britannica
  17. ^ Kulke, Hermann; Rothermund, Dietmar (2004). A History of India. Routledge. стр. 63—65. ISBN 978-0-415-32920-0. 
  18. ^ Boesche, Roger (2003). The First Great Political Realist: Kautilya and His Arthashastra. Lexington Books. стр. 7—18. ISBN 978-0-7391-0607-5. 
  19. ^ The Early State, H. J. M. Claessen, Peter Skalník, Walter de Gruyter, 1978 [1]
  20. ^ A Brief History of India, Alain Daniélou, Inner Traditions / Bear & Co. стр. 86.–87 [2]
  21. ^ Foreign Influence on Ancient India, Krishna Chandra Sagar, Northern Book Centre, 1992, pp. 83
  22. ^ "Chandragupta married with a daughter of Suluva, the Yavana king of Pausasa. Thus, he mixed the Buddhists and the Yavanas. He ruled for 60 years. From him, Vindusara was born and ruled for the same number of years as his father. His son was Ashoka."
    in Pratisarga Parva. Translation given in: Encyclopaedia of Indian Traditions and Cultural Heritage, Anmol Publications. стр. 18.. Also online translation: Pratisarga Parva pp. 18 Archived 2016-04-23 at the Wayback Machine. Original Sanskrit of the first two verses given in Foreign Influence on Ancient India, Krishna Chandra Sagar, Northern Book Centre, 1992, pp. 83: "Chandragupta Sutah Paursadhipateh Sutam. Suluvasya Tathodwahya Yavani Baudhtatapar".
  23. 23,0 23,1 23,2 Singh (2008), стр. 332
  24. ^ Strong (1989), стр. 232
  25. ^ K. T. S. Sarao (2007). A text book of the history of Theravāda Buddhism (2 изд.). Department of Buddhist Studies, University of Delhi. стр. 89. ISBN 978-81-86700-66-2. 
  26. ^ Singh (2008), стр. 333
  27. ^ Ayyar (1987), стр. 25.
  28. ^ Gupta, The Origins of Indian Art, pp. 196
  29. ^ Archaeological Survey of India
  30. ^ Allen, Charles (2012). Ashoka: The Search for India's Lost Emperor (на језику: енглески). Little, Brown Book Group. стр. 154—155. ISBN 9781408703885. 
  31. ^ A. Sen, Asoka's Edicts (1956).
  32. ^ „Čemu je Buda poducavao”. www.yu-budizam.com. Архивирано из оригинала на датум 5. 1. 2011. Приступљено 1. 7. 2018. 
  33. ^ Елијаде (1996), стр. 40–59.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]