Мауријско царство
Маурјанско царство 𑀚𑀁𑀩𑀼𑀤𑀻𑀧 | |||
---|---|---|---|
![]() Територије Маурјанског царства конципиране као сржна подручја или линеарне мреже раздвојене великим аутономним регионима. | |||
Географија | |||
Регија | Јужна Азија | ||
Престоница | Паталипутра | ||
Политика | |||
Облик државе | монархија | ||
Историја | |||
Догађаји | |||
— Оснивање | око 320. г.п.н.е. | ||
— Врхунац власти (под Ашоком) | око 268-232. г.п.н.е. | ||
— Убиство Брихадарте, последњег цара | 185. г.п.н.е. | ||
Земље претходнице и наследнице Маурјанског царства | |||
Претходнице: | Наследнице: | ||
Мауријско или Маурјанско царство било је велика династичка империја древне Индије. Простирући се од подручја данашњег Авганистана до Бенгалског залива, и од Хималаја до југа Индије, представља прву државу у историји која је објединила Индијски потконтинент.[1][2][3] У мањем или већем облику опстало је од 322. п. н. е. до 185. п. н. е.[4] Своје порекло води од краљевства Магада у Индогангској низији (данашњи Бихар и источни Утар Прадеш) на источној страни потконтинента. Главни град је била Паталипутра, надомак данашње Патне.
Име
[уреди | уреди извор]Немамо сведочанство да се придев Маурјанско, Мауријанско или Мауријско у време постојања царевине користио као име државе или владајуће династије. У едиктима цара Ашоке, царство се назива санск. 𑀚𑀁𑀩𑀼𑀤𑀻𑀧 — „Jaṃbudīpa”, реч која је у антици означавала цео Индијски потконтинент, док страни аутори, конкретно Грци, државу ословљавају просто Индија (грч. Ἰνδῐ́ᾱ).
Назив Маурја јавља се у каснијим индијским изворима, почевши од другог века п.н.е. Порекло имена није сасвим сигурно, и антички, а и данашњи извори дају за њега различита објашњења; свакако се везује за само име владајуће породице.
Историја
[уреди | уреди извор]Царство је основао Чандрагупта Маурја, који је, наизглед, био војни командант у западним подручјима царевине династије Нанда. Након што је успешно збацио власт ове куће, уз Чанакјину помоћ нагло је проширио своју власт на запад преко централне и западне Индије, искористивши поремећај локалних власти у повлачењу на запад војске Александра Великог. До 316. п. н. е. царство је потпуно заузело северозападну Индију, победивши и покоривши сатрапе које је поставио Александар. Селеук I, грчки владар у Персији и Месопотамији, безуспешно је реаговао на Чандрагуптин налет. Након кључног пораза, двојица владара закључили су мировни споразум: Чандрагупти препуштене су територије које је заузео, а он је заузврат Селеуку поклонио неколико стотина бојних слонова. Њих двојица су политичким браком такође ступили у родбинске односе.
Бивши тако осигуран од великих претњи са запада, Чандрагуптин наследник Биндусара (око 297-273. г. п. н. е.) наставио је освајачку политику свог оца, ширећи територије у правцу централне и јужне Индије. Коначни врхунац територијалне експанзије одвио се под владавином његовог сина и Чандрагуптиног унука Ашоке, који је 261. године покорио Калингу (у данашњој Одиши). Овај сукоб је, судећи по натписима самог цара, био нарочито крвав, и имао је негативан психолошки утицај на владара. Након њега окренуо се мирољубивој политици, и спокојно, али и стабилно владао својом империјом све до своје смрти 232. године.

Под Чандрагуптом и његовим наследницима, узнапредовале су унутрашњe и спољнe трговине, пољопривреда и економскa активност проширила се широм Индије захваљујући стварању јединственог и ефикасног система финансија, управљања и безбедности. Након Калингског рата царство је уживало скоро пола века мира и безбедности под Ашоком. Маурјанска Индија је такође уживала у ери друштвене хармоније, верске трансформације и ширења науке и знања. Чандрагуптино прихватање ђаинизма је појачало друштвену и верску обнову и реформе широм његове државе, док се за Ашокино прихватање будизма говорило да је било темељ владавине друштвеног и политичког мира и ненасиља широм целе Индије. Ашока је подстицао ширење будистичких идеала у Шри Ланку, југоисточну Азију, западну Азију и медитеранску Европу.
Након смрти Ашоке у царству је наступио слабо документован период опадања. Последњег цара, Брихадарту, погубио је 185. године п.н.е. браман Пушјамитра Шунга, оснивајући сопствену династију на истоку земље. Њене западне територије у данашњем Авганистану и Пакистану евентуално су покорили грчки сатрапи, док су се многе граничне регије осамосталиле у омање и слабо забележене краљевине.[5]
Управа
[уреди | уреди извор]
Маурјанско царство било је апсолутистичка, наследна монархија. Срж империје чинила је Индо-ганшка низија, где се налазила престоница заједно са највећим споредним градовима, и у овом подручју цар је вршио своју власт директно.[5] За спољашње територије цар је именовао намеснике који су дужност вршили у његово име. Традиционално се схвата да су Маурје господариле, изузевши сам југ Индије, читавом површином Јужне Азије. Новији научни ставови, на основу концентрације археолошких налазишта, као и самих натписа цара Ашоке, закључују да се царска власт протезала уздуж трговинских путева и локалних центара, док су многа залеђа империје била препуштена аутономним или сасвим непокореним племенима.[9][10][11][12][13][14]
Сматра се да се појава царства као политичке организације у Индији догађа под утицајем запада, односно Персије и каснијих грчких царева. За време цара Чандрагупте почиње композиција политиколошког дела Арташастре, које се приписује Чанакји. Дело саветује владара у питању склапања савезништва, опхођења према непријатељима, и црпљења ресурса од сопственог становништва. За време владавине Ашоке, склоног будизму и пацифизму, дворска идеологија постаје наклоњена бризи о грађанима. Многи едикти овог цара, исписани на стубовима подигнутим широм државе, саветују о вођењу складног и моралног живота. Царство је такође одбацило (или занемарило) многе хиндуистичке дворске обреде, који су враћени у праксу након његовог пада.[5]
Уметност и култура
[уреди | уреди извор]
Период владавине Маурја у јужној Азији археолошки спада у време културе северне црне глачане керамике, која се производила у средишњим областима царевине и шире. Ова срж царевине била је урбана и развијена већ вековима уназад, са многољудним и добро утврђеним градовима; ако је веровати сведочанству путописца Мегастена, Паталипутра може бити највећи град античког света. Већи делови ових градова били су, по његовом сведочанству, сачињени од дрвета, али су истовремено били плански зидани, и уживали јавне просторе, купатила, и развијену канализациону мрежу. Изван ове регије, упориште урбанизације била је регија Гандаре у Пакистану, и њена престоница Таксила. Ка југу протезала се мрежа трговачких испостава и центара, док су између њих обитавале бројне мање развијене племенске заједнице. Становништво царства је процењено на око 50-60 милиона, што га чини једном од најмногољуднијих држава антике, у рангу са Кином и старим Римом.

Маурјански владари улагали су у подизање храмова и споменика, и међу првима нам остављају жива сведочанства дворске велеградње у историји Индије. Нарочито упечатљиви међу преосталим споменицима јесу бројни натписани стубови цара Ашоке, који показују јасне персијске утицаје. Њихови натписи, и географска распрострањеност широм царевине, један су од главних извора за њену територију као и за конкретне догађаје из Ашокиног живота. Лављи капител Ашоке из Сарната евентуално је преузет у државни амблем Индије. Ашока био је уједно и велики ктитор будизма, подижући нове и даривајући постојеће храмове. Овакво фаворизовање будистичког покрета значио је прекид са наслеђеним монархијским традицијама ведско-аријевске цивилизације. Ипак, хиндуизам није био угњетаван од стране владара, и у својим регионалним варијететима је практикован широм империје. [5]
Стилски елементи маурјанске уметности, заједно са каснијим грчким утицајима, били су елементарни у стварању каснијег препознатљивог стила индијске уметности.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Ludden, David (2013), India and South Asia: A Short History, Oneworld Publications, стр. 29—30, ISBN 978-1-78074-108-6 Quote: "The geography of the Mauryan Empire resembled a spider with a small dense body and long spindly legs. The highest echelons of imperial society lived in the inner circle composed of the ruler, his immediate family, other relatives, and close allies, who formed a dynastic core. Outside the core, empire travelled stringy routes dotted with armed cities. Outside the palace, in the capital cities, the highest ranks in the imperial elite were held by military commanders whose active loyalty and success in war determined imperial fortunes. Wherever these men failed or rebelled, dynastic power crumbled. ... Imperial society flourished where elites mingled; they were its backbone, its strength was theirs. Kautilya's Arthasastra indicates that imperial power was concentrated in its original heartland, in old Magadha, where key institutions seem to have survived for about seven hundred years, down to the age of the Guptas. Here, Mauryan officials ruled local society, but not elsewhere. In provincial towns and cities, officials formed a top layer of royalty; under them, old conquered royal families were not removed, but rather subordinated. In most janapadas, the Mauryan Empire consisted of strategic urban sites connected loosely to vast hinterlands through lineages and local elites who were there when the Mauryas arrived and were still in control when they left."
- ^ Hermann Kulke 2004, стр. xii, 448.
- ^ Thapar, Romila (1990). A History of India, Volume 1. Penguin Books. стр. 384. ISBN 0-14-013835-8.
- ^ Dyson, Tim (2018), A Population History of India: From the First Modern People to the Present Day, Oxford University Press, стр. 16—17, ISBN 978-0-19-882905-8 Quote: "Magadha power came to extend over the main cities and communication routes of the Ganges basin. Then, under Chandragupta Maurya (c.321–297 bce), and subsequently Ashoka his grandson, Pataliputra became the centre of the loose-knit Mauryan 'Empire' which during Ashoka's reign (c.268–232 bce) briefly had a presence throughout the main urban centres and arteries of the subcontinent, except for the extreme south."
- ^ а б в г Kulke, Hermann (2004). A History of India. Routledge. стр. 61—76. ISBN 9780415154826.
- ^ Smith, Vincent Arthur (1920), The Oxford History of India: From the Earliest Times to the End of 1911, Clarendon Press, стр. 104—106
- ^ Majumdar, R. C.; Raychaudhuri, H. C.; Datta, Kalikinkar (1950), An Advanced History of India (Second изд.), Macmillan & Company, стр. 104
- ^ Schwartzberg, Joseph E. A Historical Atlas of South Asia, 2nd ed. (University of Minnesota, 1992), Plate III.B.4b (p.18) and Plate XIV.1a-c (p.145)
- ^ Hermann Kulke 2004, стр. 69-70.
- ^ Stein, Burton (2010), A History of India, John Wiley & Sons, стр. 74, ISBN 978-1-4443-2351-1, „In the past it was not uncommon for historians to conflate the vast space thus outlined with the oppressive realm described in the Arthashastra and to posit one of the earliest and certainly one of the largest totalitarian regimes in all of history. Such a picture is no longer considered believable; at present what is taken to be the realm of Ashoka is a discontinuous set of several core regions separated by very large areas occupied by relatively autonomous peoples.”
- ^ Ludden, David (2013), India and South Asia: A Short History, Oneworld Publications, стр. 29—3, ISBN 978-1-78074-108-6, „The geography of the Mauryan Empire resembled a spider with a small dense body and long spindly legs. The highest echelons of imperial society lived in the inner circle composed of the ruler, his immediate family, other relatives, and close allies, who formed a dynastic core. Outside the core, empire travelled stringy routes dotted with armed cities. ... In most janapadas, the Mauryan Empire consisted of strategic urban sites connected loosely to vast hinterlands through lineages and local elites who were there when the Mauryas arrived and were still in control when they left.”
- ^ Coningham, Robin; Young, Ruth (2015), The Archaeology of South Asia: From the Indus to Asoka, c.6500 BCE – 200 CE, Cambridge University Press, стр. 451—466, ISBN 978-1-316-41898-7
- ^ Coningham, Robin; Young, Ruth (2015), The Archaeology of South Asia: From the Indus to Asoka, c.6500 BCE – 200 CE, Cambridge University Press, стр. 453, ISBN 978-1-316-41898-7
- ^ Dyson, Tim (2018), A Population History of India: From the First Modern People to the Present Day, Oxford University Press, стр. 16—17, ISBN 978-0-19-882905-8, „Magadha power came to extend over the main cities and communication routes of the Ganges basin. Then, under Chandragupta Maurya (c.321–297 bce), and subsequently Ashoka his grandson, Pataliputra became the centre of the loose-knit Mauryan 'Empire' which during Ashoka's reign (c.268–232 bce) briefly had a presence throughout the main urban centres and arteries of the subcontinent, except for the extreme south.”
Литература
[уреди | уреди извор]- Alain Daniélou (2003). A Brief History of India. Simon and Schuster. ISBN 978-1-59477-794-3.
- Arthur Llewellyn Basham (1951). History and doctrines of the Ājīvikas: a vanished Indian religion. foreword by L. D. Barnett (1 изд.). London: Luzac.
- Burton Stein (1998). A History of India (1st ed.), Oxford: Wiley-Blackwell.
- Geoffrey Samuel (2010). The Origins of Yoga and Tantra. Indic Religions to the Thirteenth Century. Cambridge University Press.
- H. C. Raychaudhuri (1988) [1967]. „India in the Age of the Nandas”. Ур.: K. A. Nilakanta Sastri. Age of the Nandas and Mauryas (Second изд.). Delhi: Motilal Banarsidass. ISBN 978-81-208-0466-1.
- H. C. Raychaudhuri; B. N. Mukherjee (1996). Political History of Ancient India: From the Accession of Parikshit to the Extinction of the Gupta Dynasty. Oxford University Press.
- Hermann Kulke; Dietmar Rothermund (2004). A History of India (4th изд.). London: Routledge. ISBN 0-415-15481-2.
- Irfan Habib; Vivekanand Jha (2004). Mauryan India. A People's History of India. Aligarh Historians Society / Tulika Books. ISBN 978-81-85229-92-8.
- J. E. Schwartzberg (1992). A Historical Atlas of South Asia. University of Oxford Press.
- John Keay (2000). India, a History. New York: HarperCollins Publishers.
- John Cort (2010). Framing the Jina: Narratives of Icons and Idols in Jain History. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-538502-1.
- John D Grainger (2014). Seleukos Nikator (Routledge Revivals): Constructing a Hellenistic Kingdom. Taylor & Francis. ISBN 978-1-317-80098-9.
- Hemacandra (1998), The Lives of the Jain Elders, Превод: R.C.C. Fynes, Oxford University Press, ISBN 978-0-19-283227-6
- Kailash Chand Jain (1991). Lord Mahāvīra and His Times. Motilal Banarsidass. ISBN 978-81-208-0805-8.
- Kosmin, Paul J. (2014). The Land of the Elephant Kings: Space, Territory, and Ideology in Seleucid Empire. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-72882-0.
- Malalasekera, Gunapala Piyasena (2002), Encyclopaedia of Buddhism: Acala, Government of Ceylon
- R. K. Mookerji (1966). Chandragupta Maurya and His Times. Motilal Banarsidass. ISBN 978-81-208-0405-0.
- Mookerji, Radha Kumud (1988) [first published in 1966], Chandragupta Maurya and his times (4th изд.), Motilal Banarsidass, ISBN 81-208-0433-3
- R. C. Majumdar (2003) [1952]. Ancient India. Motilal Banarsidass. ISBN 81-208-0436-8.
- Roy, Kaushik (2012), Hinduism and the Ethics of Warfare in South Asia: From Antiquity to the Present, Cambridge University Press, ISBN 978-1-107-01736-8
- Sen, R.K. (1895), „Origin of the Maurya of Magadha and of Chanakya”, Journal of the Buddhist Text Society of India, The Society
- S. N. Sen (1999). Ancient Indian History and Civilization. New Age International. ISBN 978-81-224-1198-0.
- Upinder Singh (2008). A History of Ancient and Early Medieval India: From the Stone Age to the 12th Century. Pearson. ISBN 978-81-317-1677-9.
- Romila Thapar (2004) [first published by Penguin in 2002]. Early India: From the Origins to A.D. 1300. University of California Press. ISBN 978-0-520-24225-8.
- Thapar, Romila (2013), The Past Before Us, Harvard University Press, ISBN 978-0-674-72651-2
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Livius.org: Maurya dynasty Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (26. фебруар 2012)
- Extent of the Empire
- Ashoka's Edicts