Белведере (Беч)

С Википедије, слободне енциклопедије

Доњи Белведере
Поглед на парк са Горњег Белведере, слика из 1758

Белведере (нем. Schloss Belvedere, итал. леп видик) је назив за комплекс барокних палата у Бечу, подигнутих за Еугена Савојског у бечком трећем бецирку (нем. Bezirk, бечке градске општине) који се исто зове Ландштрасе (Landstraße).[1]

Комплекс се налази југоисточно од старог градског средишта (такозвани унутрашњи град, нем. Innenstadt, са катедралом Св. Стефана, Хофбургом итд.), а у непосредном суседству је палата Шварценберг. Палате Горњи Белведере и Доњи Белведере, уз припадајући парк, граде један од најлепших барокних ансамбла на свету. Данас је комплекс Белведере претворен у музеј и галерију Аустријска галерија Белведере.

Доњи Белведере[уреди | уреди извор]

Горњи Белведере
Таванична фреска Мартина Алтомонта у Мраморној дворани дворца Горњи Белведере
Дворац Белведере - гравура из 1753

После куповине земљишта 1697, принц Еуген је прво уредио велики парк, а затим и изградњу приградског летњиковца. 1714 отпочели су радови на градњи палате Доњи Белведере, која је испочетка грађена као парковска вила, са оранжеријом, галеријом за слике и једним крилом за становање.

Пројектант и надзорник градње био је познати аустријски барокни архитекта Јохан Лукас фон Хилдебрант, Белведере је тако постао његово најпознатије дело. Десна рука у осмишљавању и изведби дворца био му је венецијански вајар Ђовани Станети (Giovanni Stanetti), кога је у Беч довео принц Еуген заједно са целом мајсторском радионицом. Станети је требало да осигура прави италијански вајарски допринос: бројне самостојеће фигуре дуж балустрада и парка, као и бројне вајарске детаље по фасадама. Доњи Белведере довршен је 1716. године.

Фреску на куполи у централној мраморној дворани (Marmorsaal), осликао је Мартино Алтомонте. Његова фреска слави принца Еугена као новог Аполона, бога лепоте, уметности и Муза. У овој дворани налази се и статуа Апотеоза принца Еугена рад аустријског вајара Балтасара Пермосера (Balthasar Permoser). Западно од ове дворане налази се Државна спаваћа соба (Paradeschlafzimmer), богато украшена штуко декорацијама и скулптурама Доменика Пародија (Domenico Parodi), и осликана зидним сликама Јонаса Дрентвета (Jonas Drentwett), у овом тракту постоји такође мраморна дворана са сликом на таваници Ђакома дел Поа (Giacomo del Po) из 1720. године. Дворана грмљавине, (Donnersaal), има плафонске фреске од Алтомонта и архитектонску декорацију од Џаетана Фантија (Gaetano Fanti). Источно од ње се налази Државна трпезарија.

Парк и вртови[уреди | уреди извор]

Парк је типично барокни, у коме су биљке и шеталишта уредно и симетрично постављени попут позоришне кулисе. Типични француски парк са орезаним биљкама, уредним шетним стазама и игром воде (jeux d'eau). Парк је пројектовао француски вртни дизајнер Доминик Жирар (Dominique Girard), који је посао изучио у дворцу Версај као ученик Андреа Ле Нотре (André Le Nôtre). Велики водени базен налази се на горњем нивоу, из њега се вода каскадно спушта до базена у доњем нивоу.[2]

Поред палате и парка, у засебном делу, налази се такозвани алпски врт (Alpengarten) и један природни парк у енглеском стилу - ботаничка башта Универзитета у Бечу.

Горњи Белведере[уреди | уреди извор]

Између 1720 - 1723. подигнут је Горњи Белведере, који је требало да послужи као прикладан крај главне осе парка. Пројектант је поново фон Хилдебрант. И у овом дворцу постоји једна мраморна дворана; у њој је потписан Аустријски државни уговор, којим је установљена модерна аустријска држава 15. маја 1955. године. После изградње, 1723, дворац је проширен да постане главна летња резиденција принца Еугена. Фреске у дворцу осликао је Карло Карлоне (Carlo Carlone), олтарску фреску у дворској капели осликао је Франческо Солимена (Francesco Solimena).

Комплекс Белведере, 1752. године, продао је наследника принца Еугена царици Марији Терезији. Марија Терезија је комплекс назвала Белведере. Под Хабзбурзима комплекс је проширен. Од 1775, у Белведеру се налазила царска галерија слика, из ризнице цара Јозефа II, а од 1806 и колекција слика из палате Амбрас која је смештена у Доњи Белведере. Обе колекције премештене су 1890 у Аустријски уметничко-историјски музеј (Kunsthistorisches Museum) у Бечу. Последњи који је користио дворац Белведере као резиденцију био је надвојвода Франц Фердинанд.

Након Другог светског рата, комплекс Белведере угошћује музеј Аустријску галерију Белведере.[3] Зграде комплекса Белведере тешко су страдале за време Другог светског рата. Данас је читав комплекс рестауриран и темељно уређен.

Након смрти принца Еугена[уреди | уреди извор]

Принц Јозеф од Саксоније-Хилдбургхаузена

Кад је принц Еуген преминуо у својој градској палати у Бечу 21. априла 1736, није оставио законски обавезујући тестамент. Комисија коју је формирао Карло VI, цар Светог римског царства именовала је принчеву рођаку Викторију за наследницу. Она је била кћерка његовог најстаријег брата Томаса и једини живи члан породице Савоја-Соасон. Принцеза Викторија се уселила у Белведере, који је у то време био познат као Гартенпалата, дана 6. јула 1736, али је одмах ставила до знања да није заинтересована за своје наслеђе и да жели да дворац што пре прода путем аукције. Дана 15. априла 1738, она се удала за принца Јозефа од Саксоније-Хилдбургхаузена (1702–87), који је био неколико година млађи од ње, у присуству краљевске породице у Шлосхофу у региону Марчфелд, Доња Аустрија. Међутим, њен избор мужа се показао неподобним, па се пар који се слабо слагао развео 1744. године. Тада је принцеза Викторија одлучила да напусти Беч и да се врати у свој родни град Торино, да би, осам година касније, Марија Терезија купила ово имање.

Царски пар се никада није преселио у Гартенпалату, која је први пут описана као Белведере у њиховом купопродајном уговору из новембра 1752. Комплекс је донекле био у сенци других царских палата, па су зграде у почетку биле неискоришћене. Марија Терезија је касније створила галерију предака Хабсбуршке династије у Доњем Белведереу, као што је био обичај у свим другим палатама царске породице. Палата је пробуђена из свог сна тек 1770. године, када је 17. априла у њој одржан бал под маскама поводом обележавања брака царске принцезе Марије Антоанете са француским Дофеном, који је касније постао Луј XVI.

Контроверзе и реституција уметности коју су опљачкали нацисти[уреди | уреди извор]

  • Дана 26. августа 1959. године, Алис Моргенстерн која је преживела Холокауст поднела је тужбу Finanzlandesdirektion für Wien, Niederösterreich und das Burgenland (Покрајинској пореској управи за Беч, Доњу Аустрију и Бургенланд) у којој је изјавила: „Слику Четири дрвета Егона Шилеа, која је била у нашем власништву, сада виси у Горњем Белведеру. Слику никада нисмо продали, већ смо је дали на чување пријатељу Роберту Рорлу, адвокату у Бечу, Гумпендорферштрасе. Он је нажалост умро, и не знам како је слика доспела у збирку из деветнаестог века [recte двадесетог века] у Белведеру.”[4] Аустријска саветодавна комисија је 20. марта 2020. препоручила да се Шиле врати Моргенстерновим наследницима.[5]
  • У новембру 2006, након више од пет деценија правних спорова, веће је донело одлуку да се „Летња ноћ на плажи” Едварда Мунка, изложена у бечкој галерији Белведере, врати Марини Фистоулари-Малер, унуци и јединој наследници Алме Малер, супруге аустријског композитора Густава Малера.[6]
  • Аустрија је 2006. године вратила пет слика Густава Климта из Белведера наследницима Аделе Блох-Бауер.[7][8]
  • Аустријско арбитражно веће је 2006. године одлучило да портрет „Амалије Зукеркандл“ Густава Климта нису опљачкали нацисти и да не треба да буде враћен.[9] Одлука је изазвала много коментара, делом због тога што је Амалија Закеркандл погинула са својом ћерком у Аушвицу, а делом зато што је, како је известио MSNBC, „уместо да врати ову очигледно опљачкану слику, аустријско арбитражно веће закључило је да би требало да остане у Белведеру."[10]
  • Године 2012, документарни филм Портрет Волија је испричао како је чувени портрет Егона Шилеа, који је припадао бечком трговцу уметнинама по имену Леа Бонди све док га нациста Фридрих Велц није конфисковао из њене приватне колекције 1939. године, грешком враћен Музеју Белведере у Аустрији после Другог светског рата као део једне друге колекције.[11]
  • Године 2014, Белведеру је наложено да врати „Фармерску кухињу / ентеријер кухиње“ Вилхелма Лајбла наследницима Марте Либерман – удовице Макса Либермана због нацистичког прогона.[12]

Галерија[уреди | уреди извор]

  • Горњи Белведере
    Горњи Белведере
  • Доњи Белведере
    Доњи Белведере
  • Капије Белведера
    Капије Белведера
  • Горњи Белведере
    Горњи Белведере
  • Ентеријер Горњег Белведера
    Ентеријер Горњег Белведера
  • Белведерски вртови
    Белведерски вртови
  • Скулптура сфинге, Белведерски вртови
    Скулптура сфинге, Белведерски вртови
  • Белведерски вртови
    Белведерски вртови
  • Доњи Белведере
    Доњи Белведере
  • Оранжерија у доњем Белведеру
    Оранжерија у доњем Белведеру

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Belvedere Palace” (на језику: engleski). Encyclopædia Britannica Online. Приступљено 29. 6. 2012. 
  2. ^ Firnigl, Anett (2011). „Sculptures in the Gardens: From the Historical Ages to the “Neo-embarrassing” Trends” (PDF). стр. 35. Приступљено 5. 7. 2023. 
  3. ^ „Österreichische Gallery” (на језику: engleski). Encyclopædia Britannica Online. Приступљено 29. 6. 2012. 
  4. ^ „CASE STUDIES Egon Schiele, Four Trees/Autumn Allée” (PDF). Архивирано (PDF) из оригинала 2. 6. 2020. г. 
  5. ^ „Morgenstern_Josef_2020-03-06 BESCHLUSS” (PDF). provenienzforschung.gv.at. Архивирано (PDF) из оригинала 2021-01-26. г. „Der Beirat sieht es demnach als erwiesen an, dass sich das Gemälde seit spätestens 1924 und – wie nunmehr durch den ausgewerteten Akt nach dem Kriegs- und Verfolgungssachschädengesetz gesichert ist – bis zumindest nach dem "Anschluss" 1938 im Eigentum von Dr. Josef Morgenstern befand, und kommt zum Ergebnis, dass der Tatbestand des § 1 Abs. 1 Z 2 Kunstrückgabegesetz erfüllt ist. Dem Bundesminister ist daher die Übereignung des Gemäldes an die Rechtsnachfolgerinnen und Rechtsnachfolger nach Dr. Josef Morgenstern zu empfehlen.” 
  6. ^ „Munch painting stolen by Nazis is returned to Mahler heir”. www.lootedart.com. Архивирано из оригинала 24. 11. 2010. г. Приступљено 2021-04-28. 
  7. ^ Waxman, Sharon (2006-04-06). „A Homecoming, in Los Angeles, for Five Klimts Looted by Nazis”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Архивирано из оригинала 2016-08-10. г. Приступљено 2021-04-28. „Mr. Bloch-Bauer hung her portraits and the other Klimts in a special room in his palace as a kind of shrine to his beloved wife. But after Germany annexed Austria in March 1938, he fled without any of his belongings. The new Nazi government levied a bogus tax bill on the industrialist, and confiscated his property, placing threeof the Klimt paintings in the Austrian Gallery, and selling the rest.” 
  8. ^ „Austria to Return Art Stolen by Nazis”. www.lootedart.com. New York Times. Архивирано из оригинала 2010-11-24. г. Приступљено 2021-04-28. „Her husband fled to Switzerland after the Nazis took over Austria. The Nazis then took the paintings and a Belvedere gallery was made the formal owner.” 
  9. ^ „Arbitration panel decides Klimt portrait was not looted by the Nazis”. www.lootedart.com. Архивирано из оригинала 24. 11. 2010. г. Приступљено 2021-04-28. 
  10. ^ „The last prisoners of war: Inside the battle to recover Nazi-stolen artwork”. MSNBC.com (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 2020-11-24. г. Приступљено 2021-04-28. „Portrait of Amalie Zuckerkandl by Gustav Klimt Rather than return this obviously looted painting, an Austrian arbitration panel concluded that it should stay in the Belvedere. The arbitrators said they were not certain exactly how the painting left Ferdinand's home, and believed (despite a mountain of evidence concerning the Nazi liquidation of Ferdinand's entire estate) that Ferdinand might have decided to give the painting to Amalie's family. How this could have been accomplished while Ferdinand was in exile, the arbitrators did not explain.” 
  11. ^ Carroll, Marisa (2012-05-24). „The Painting That Launched a Thousand Lawsuits”. Hyperallergic (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 2012-10-25. г. Приступљено 2021-04-28. „Rudolph Leopold, an Austrian ophthalmologist, had accumulated a staggering number of Schiele pieces in his lifetime — but not always honestly, as the documentary Portrait of Wally forcefully argues. The painting originally belonged to a Viennese art dealer named Lea Bondi, but in 1939 Friedrich Welz, a member of the Nazi Party, confiscated it from her private collection. By mistake, the painting was restituted to the Belvedere Museum in Austria after World War II as part of another dealer's collection. In 1954, Bondi asked Leopold, a known Schiele collector, to help her track down the painting. Instead, he bartered with the museum for it and made it his own.” 
  12. ^ „Belvedere muss Bild an Liebermann-Erben restituieren - Belvedere must restitute a painting to the Liebermann heirs”. www.lootedart.com. Der Standard. Архивирано из оригинала 9. 8. 2016. г. Приступљено 2021-04-28. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Белведере на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Белведере_(Беч)&oldid=25995374”