Вила (грађевина)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Остаци Хадријанове виле у Тиволију

Вила (лат. villa, сеоска кућа; дем. од vicus, село, заселак) је тип античке римске куће за становање подигнуте у приградској зони или у природи. Од XIX века термин вила се користи као општи назив за слободностојеће куће за становање у приградској зони.[1]

Римска вила[уреди]

У Римском царству виле су служиле као куће за одмор у којима су власници, припадници виших друштвених слојева, повремено обитавали.[2] То су били репрезентативни објекти раскошног ентеријера (зидне слике, плиткорељефна зидна декорација изведена у штуку, камена оплата, скулптуре, подови у мозаику), окружени уређеним двориштем и вртом са базенима, фонтанама, колонадама, скулптурама и бујним растињем, као и помоћним објектима.[3],[4] Овакви комплекси могли су се простирати на површини од неколико квадратних километара. Будући да су служиле као уточиште од летњих врућина, римске виле су често подизане на брдовитом терену (брда у околини Рима и у Напуљском заливу[5]), који је диктирао диспозицију објеката унутар комплекса и начин уређења врта,[6] дајући целини живописан карактер (нпр. Јупитерова вила, једна од дванаест вила које је цар Тиберије подигао на острву Каприју, I век).[7]

Према писаним изворима и археолошким истраживањима, постојала су два основна типа римске виле: villa urbana,[8] летњиковац који се налазио недалеко од већег урбаног центра и по својој унутрашњој организацији и функцији одговарао градској кући; и villa rustica,[9] пољопривредно имање које је, поред репрезентативног стамбеног објекта, обухватало и штале, винске подруме, оставе и друге помоћне објекте, винограде и воћњаке; послуга која се бавила пољопривредним радовима била је стално насељена на имању, док је његов власник ту тек повремено боравио.

Виле су подизане на читавој територији Римског царства – од Британије[10] и Шпаније[11] до Блиског истока[12], а цареви и богати римски патрицији поседовали су по неколико вила на различитим локацијама. Највећа и најраскошнија римска вила била је она коју је у II веку (118–130) цар Хадријан подигао у Тиволију (недалеко од Рима). Смештен на пространој заравни у подножју брда, комплекс је обухватао палате, зграде за смештај гостију, библиотеку, терме и два позоришта.[13]


Вила у средњем веку[уреди]

С најездом варвара, у IV и V веку, виле су углавном напуштене, опљачкане и разорене. Око оних које су опстале током наредних векова развила су се утврђења или манастири.

Ренесансна вила[уреди]

Концепт римске виле као места које кроз склад архитектонских квалитета изграђених објеката и естетских вредности природног окружења треба да омогући пријатан одмор, оживљава у Италији у XV и, нарочито, у XVI веку. Ренесансна вила је резултат свесног покушаја реконструкције и реинтерпретације римске виле на основу података које су оставили Плиније Млађи и Витрувије и сачуваних (Неронова Domus aurea) и откопаних остатака античких грађевина (археолошка ископавања Хадријанове виле у Тиволију започета су у XVI веку) подражавањем архитектонских склопова и унутрашње декорације (гротеске и штукатура).[14] Вила Мадама (Рафаел, Ђулио Романо и Антонио да Сангало, око 1520) у Риму представља карактеристичан пример једног таквог покушаја реконструкције.[15] С друге стране, због погрешних тумачења која неминовно проистичу из недовољно јасних литерарних описа давно несталих грађевина, недовољне истражености археолошких остатака, али и због аутентичних креативних потенцијала које свака епоха носи, сви слични покушаји дали су у крајњем исходу потпуно нова решења – као што је улазни портик у облику прочеља античког храма на фасадама вила које је пројектовао Андреа Паладио (Villa rotonda, 1550; Вила Фоскари, 1560).[16]

Ренесансна вила тежи строжој симетрији, а та тенденција се запажа и у основи грађевине и на њеним фасадама. Већа пажња се поклања уређењу врта, док у декорацији ентеријера све важнију улогу добија савремени концепт илузионистичког сликарства (Балтазаре Перуци, Сала погледа, Вила Фарнезина у Риму, 1515; Ђулио Романо, Сала гиганата, Palazzo del Te у Мантови, 15251534).

Ренесансне виле се такође могу сврстати у два основна типа: репрезентативне виле са вртовима, које у околини Рима[17] (Тиволи и Фраскати) и других градова подижу богати црквени великодостојници (Ђакомо Бароци да Вињола, Бартоломео Аманати, Вила Ђулија – вила папе Јулија II, око 15511555), или племићи; и виле у склопу великих пољопривредних имања, које спајају функцију места за одмор и независног сеоског домаћинства (Ђулијано да Сангало, Вила Медичи, Пођо а Кајано, 1490).

Вила у XVII и XVIII веку[уреди]

Захваљујући Паладијевом делу Четири књиге о архитектури (I quattro libri dell'architettura, 1570), паладијански концепт виле, који је подразумевао грађевину централног плана (понекад колонадама повезану са симетрично постављеним помоћним зградама), јасну диференцијацију три нивоа (подрум или ниско приземље, piano nobile до ког се долази спољним степеништем, и нижи мезанин) и лођу са три лучна отвора или портик са стубовима и троугластим забатом као доминантан мотив на фасади, стекао је велику популарност широм Европе, а у Енглеској и САД је, захваљујући делатности Инига Џонса[18] (Краљичина кућа, Гринич, 1616) и живом интересовању за Паладијеву архитектуру у XVIII веку, усвојен као прототип слободностојеће куће у оквиру имања ван урбане зоне.

Вила у XIX и XX веку[уреди]

Од XIX века термин вила се користи као општи назив за слободностојеће куће за становање у приградској зони или куће за одмор.[19]

Током друге половине XIX века у Немачкој се граде тзв. колоније вила (Villenkolonien), односно стамбена насеља која чине велике куће и палате (Лихтерфелде Вест у Берлину). У то време, богати индустријалци почињу да граде резиденције чија је архитектура инспирисана стиловима претходних епоха (Вила породице Ротшилд у Кенигштајну). Током XX века богати индустријалци ангажују познате архитекте модернизма да за њих пројектују такве виле (Вила Савоја, Ле Корбизије[20]; Вила Маиреа, Алвар Алто[21]; Вила Тугендхат, Лудвиг Мис ван дер Рое[22]).

Са развојем туризма, крајем XIX и почетком XX века, развија се посебан тип туристичких објеката у форми ликсузних слободностојећих кућа (бањске и приморске виле).


Референце[уреди]

  1. Curl, James Stevens; Wilson, Susan (2015). The Oxford Dictionary of Architecture. Oxford University Press. стр. 811. ISBN 978-0-19-967498-5. 
  2. Percival, John (1976). The Roman villa: An historical introduction. London: Batsford. ISBN 978-0-7134-3238-1. 
  3. Painter, K. S (1980). Roman villas in Italy: recent excavations and research. London: British Museum [Department of Greek and Roman Antiquities]. ISBN 978-0-86159-023-0. 
  4. Reutti, Fridolin (1990). Die Römische Villa. Darmstadt: Wissenschaftliche Buchgesellschaft. ISBN 978-3-534-07810-3. 
  5. Zarmakoupi, Mantha (2013-09). Designing for Luxury on the Bay of Naples: Villas and Landscapes (c. 100 BCE - 79 CE). OUP Oxford. ISBN 978-0-19-967838-9.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  6. Ancient Roman villa gardens. Dumbarton Oaks Colloquium on the History of Landscape Architecture. Elisabeth B MacDougall (ed.). Washington, D.C.: Dumbarton Oaks Research Library and Collection. 1987. ISBN 978-0-88402-162-9. 
  7. Weichardt, Carl Friedrich Wilhelm; Brett, Harry (1900). Tiberius's Villa and Other Roman Buildings on the Ile of Capri. K.F. Koehler. 
  8. Frazer, Alfred (1998). The Roman Villa: Villa Urbana. UPenn Museum of Archaeology. ISBN 978-0-924171-59-8. 
  9. Skydsgaard, Jens Erik (1961). Den romerske Villa Rustica. København: G.E.C. Gads Forlag. 
  10. Lavan, Luke; Özgenel, Lale; Sarantis, Alexander (2007). Housing in Late Antiquity - Volume 3.2: From Palaces to Shops. BRILL. стр. 69—71. ISBN 978-90-474-2327-0. 
  11. Lavan, Luke; Özgenel, Lale; Sarantis, Alexander (2007). Housing in Late Antiquity - Volume 3.2: From Palaces to Shops. BRILL. стр. 73—76. ISBN 978-90-474-2327-0. 
  12. Lavan, Luke; Özgenel, Lale; Sarantis, Alexander (2007). Housing in Late Antiquity - Volume 3.2: From Palaces to Shops. BRILL. стр. 82—89. ISBN 978-90-474-2327-0. 
  13. MacDonald, William Lloyd; Pinto, John A. (1995). Hadrian's Villa and Its Legacy. Yale University Press. ISBN 978-0-300-05381-4. 
  14. Carunchio, Tancredi (1974). Origini della villa rinascimentale: la ricerca di una tipologia. Bulzoni. 
  15. Napoleone, Caterina (2007). Villa Madama. Antique Collectors Club Limited. 
  16. Holberton, Paul (1990). Palladio's Villas: Life in the Renaissance Countryside. Murray. ISBN 978-0-7195-4782-9. 
  17. Coffin, David R. (1988). The Villa in the Life of Renaissance Rome. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-00279-8. 
  18. Summerson, John; Harris, John (1966). Inigo Jones. Penguin. 
  19. Archer, John (2005). Architecture and Suburbia: From English Villa to American Dream House, 1690-2000. U of Minnesota Press. ISBN 978-0-8166-4303-5. 
  20. Cohen, Jean-Louis (2004). Le Corbusier, 1887-1965: The Lyricism of Architecture in the Machine Age. Taschen. стр. 43—48. ISBN 978-3-8228-3535-7. 
  21. A Study on Alvar Aalto and His Experimentation in Villa Mairea. University of Sheffield, School of Architecture. 2005. 
  22. Hammer-Tugendhat, Daniela; Tegethoff, Wolf (2000). Ludwig Mies Van Der Rohe: The Tugendhat House. Springer. ISBN 978-3-211-83065-9. 

Литература[уреди]

  • Curl, James Stevens; Wilson, Susan (2015). The Oxford Dictionary of Architecture. Oxford University Press. стр. 811. ISBN 978-0-19-967498-5. 

Спољашње везе[уреди]