Бенедето Кроче

С Википедије, слободне енциклопедије
Бенедето Кроче
B.Croce.jpg
Бенедето Кроче
Пуно имеБенедето Кроче
Датум рођења(1866-02-25)25. фебруар 1866.
Место рођењаПескасероли
 Краљевина Италија
Датум смрти20. новембар 1952.(1952-11-20) (86 год.)
Место смртиНапуљ
 Италија
Стилнеохегелијанство
класични либерализам
историзам[1]

Бенедето Кроче (итал. Benedetto Croce; Пескасероли, 25. фебруар 1866 — Напуљ, 20. новембар 1952)[2] је био италијански филозоф,[3] идеалиста, естета, политичар, историчар умјетности[4] и литерарни писац. Представник неохегелијанства.

Био је министар просвете и председник Либералне партије Италије. Кроче у почетку подржава Мусолинијеву фашистичку владу која је преузела власт 1922. године.[5] Међутим, убрзо је променио став после серије убистава Мусолинијевих политичких неистомишљеника.

Његова друштвена и литерарно-историјска делатност посебно је дошла до изражаја у часопису La Critica, који је 1903. године покренуо заједно са Ђованијем Ђентилеом. Крочеово главно филозофско дело је Филозофија као наука духа. Сматрао је да постоје две темељне форме људске спознаје: интуитивна, до које се долази путем фантазије и логичка, путем интелекта.

Кроче је био председник Међународног ПЕН центра, светског удружења писаца, од 1949. до 1952. Био је номинован за Нобелову награду за књижевност шеснаест пута.[6] Такође је познат по свом „великом доприносу поновном рађању италијанске демократије“.[7]

Биографија[уреди | уреди извор]

Кроче је рођен у Пескасеролију у региону Абруцо у Италији. Његова породица је била утицајна и богата, а он је одрастао у врло строгом католичком окружењу. Око 16. године напустио је католичанство и развио личну филозофију духовног живота, у којој религија не може бити ништа друго до историјска институција у којој се може исказати стваралачка снага човечанства. Ову филозофију је задржао до краја живота.

Године 1883, догодио се земљотрес у селу Казамичола на острву Искија код Напуља, где је био на одмору са својом породицом, уништивши кућу у којој су живели. Његова мајка, отац и једина сестра су сви погинули, док је он био дуго закопан и једва преживео. После земљотреса наследио је богатство своје породице и – слично Шопенхауеру – могао је да живи остатак свог живота у релативно слободном времену, посвећујући много времена филозофији као независни интелектуални писац радећи из своје палате у Напуљу (Рин, 2000:xi[8]).

Студирао је право, али никада није дипломирао на Универзитету у Напуљу, док је опширно читао о историјском материјализму. Његове идеје је крајем 1890-их објавио професор Антонио Лабриола на Универзитету у Риму. Кроче је био добро упознат и саосећао са развојем европске социјалистичке филозофије коју су илустровали Август Бебел, Фридрих Енгелс, Карл Кауцки, Пол Лафарг, Вилхелм Либкнехт и Филипо Турати.

Под утицајем размишљања Ђанбатисте Викоа рођеног у Напуљу о уметности и историји,[9] он је почео да студира филозофију 1893. Кроче је такође купио кућу у којој је Вико живео. Његов пријатељ, филозоф Ђовани Ђентиле, подстакао га је да чита Хегела. Чувени Крочеов коментар о Хегелу, Шта је живо и шта је мртво од Хегелове филозофије, објављен је 1907. године.

Политичка укљученост[уреди | уреди извор]

Како је његова слава расла, Кроче је био убеђен, против своје првобитне жеље, да се укључи у политику. Године 1910. именован је у италијански Сенат, на доживотну функцију (Рин, 2000:xi).[8] Био је отворени критичар учешћа Италије у Првом светском рату, сматрајући да је то самоубилачки трговински рат. Иако га је то у почетку учинило непопуларним, репутација му је враћена након рата. Године 1919, подржао је владу Франческа Саверија Нитија, истовремено изражавајући своје дивљење Вајмарској републици у настајању и немачким социјалдемократама.[10] Он је био је министар народног образовања између 1920. и 1921. за 5. и последњу владу коју је водио Ђовани Ђолити. Бенито Мусолини је преузео власт нешто више од годину дана након Крочеовог изласка из владе; Мусолинијев први министар народног образовања био је Ђовани Ђентиле, независно орјентисан који је касније постао фашиста и са којим је Кроче раније сарађивао у филозофској полемици против позитивизма. Ђентиле је остао министар само годину дана, али је успео да започне свеобухватну реформу италијанског образовања која је делимично била заснована на Крочеовим ранијим сугестијама. Гентилеова реформа остала је на снази и након фашистичког режима и само је делимично укинута 1962. године.

Библиографија[уреди | уреди извор]

  • Materialismo storico ed economia marxistica (1900). English edition: Historical Materialism and the Economics of Karl Marx. Whitefish, MT: Kessinger, 2004.
  • L'Estetica come scienza dell'espressione e linguistica generale (1902), commonly referred to as Aesthetic in English.
  • Benedetto Croce, (1908) Philosophy of the Practical Economic and Ethic, Douglas Ainslie (trans.) (1913) Macmillan and Co., Limited, London.
  • Croce, Benedetto (1909). Logica come scienza del concetto puro, Edizione 2. Bari, Italy: Gius. Laterza & Figli. 
  • La filosofia di Giambattista Vico (1911)
  • Filosofia dello spirito (1912)
  • Croce, Benedetto (1912). La Rivoluzione Napoletana del 1799 : biografie, racconti, ricerche. Terza Edizione Aumentata. Bari, Italy: Gius. Laterza & Figli. 
  • Breviario di estetica (1913)
  • Croce, Benedetto (1915). What is Living and What is Dead of the Philosophy of Hegel (Saggio sullo Hegel); Douglas Ainslie (trans.). St Martin's St, London, England: Macmillan and Co. 
  • Aportaciones a la Critica de Mi Mismo (Aportaciones a la crítica de mí mismo) (1918)
  • Storie e leggende napoletane (1919)
  • Croce, Benedetto (1920). Teoria e storia della storiografia. Bari, Italy: Gius. Laterza & Figli. 
    • See English edition: Theory and history of Historiography, Douglas Ainslie, Editor: George G. Harrap. London (1921).
  • Racconto degli racconti (first translation into Italian from Neapolitan of Giambattista Basile's Pentamerone, Lo cunto de li cunti, 1925)
  • "Manifesto of the Anti-Fascist Intellectuals" (1 May 1925 in La Critica)
  • History of Europe in the nineteenth century (1933)
  • Ultimi saggi (1935)
  • La poesia (1936)
  • La storia come pensiero e come azione (History as thought and as action;[8] 1938), translated in English by Sylvia Sprigge as History as the story of liberty in 1941 in London by George Allen & Unwin and in US by W.W. Norton. The most recent edited translation based on that of Sprigge is Liberty Fund Inc. in 2000.
  • Il carattere della filosofia moderna (1941)
  • Perché non possiamo non dirci "cristiani" (1942)
  • Politics and Morals 1946. PDF. Croce, Benedetto (2019-03-20). Politics and Morals (на језику: енглески). Routledge. ISBN 978-0-429-63173-3.  (First published in 1946. Croce's dynamic conception of liberty, liberalism and the relation of individual morality to the State).
  • Filosofia e storiografia (1949)

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Robin Headlam Wells, Glenn Burgess, Rowland Wymer (eds.), Neo-historicism: Studies in Renaissance Literature, History, and Politics Boydell & Brewer Ltd, 2000, p. 3.
  2. ^ „BIOGRAPHY OF BENEDETTO CROCE – HistoriaPage” (на језику: италијански). Приступљено 2020-10-07. 
  3. ^ Koch, Adrienne (1944-07-30). „Croce and the Germans; GERMANY AND EUROPE: A Spiritual Dissension. By Benedetto Croce. Translated and with an Introduction by Vincent Sheean. 83 pp. New York: Random House. $1.25. (Published 1944)”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 2020-10-07.  "...distinguished philosopher..."
  4. ^ „Benedetto Croce | Italian philosopher”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Приступљено 2020-10-07. 
  5. ^ Denis Mack Smith, "Benedetto Croce: History and Politics", Journal of Contemporary History Vol 8(1) Jan 1973 pp. 47.
  6. ^ „Nomination Database”. Nobel Foundation. Приступљено 31. 1. 2017. 
  7. ^ Rizi, Fabio Fernando (2019-01-09). Benedetto Croce and the Birth of the Italian Republic, 1943-1952 (на језику: енглески). University of Toronto Press. ISBN 978-1-4875-0446-5. 
  8. ^ а б в History as the story of liberty: English translation of Croce's 1938 collection of essays originally in Italian; translation published by Liberty Fund Inc. in the US in 2000 with a foreword by Claes G. Ryn. ISBN 0-86597-268-0 (hardback). See Croce 1938
  9. ^ Croce, Benedetto 'The Philosophy of Giambattista Vico' trans R.G.Collingwood London, 1923
  10. ^ Rizi, Fabio Fernando (2003). Benedetto Croce and Italian Fascism. University of Toronto Press. стр. 34. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Rizi, Fabio Fernando (2003). Benedetto Croce and Italian Fascism. University of Toronto Press. стр. 34. 
  • Parente, Alfredo. Il pensiero politico di Benedetto Croce e il nuovo liberalismo (1944).
  • Hayden White, "The Abiding Relevance of Croce's Idea of History." The Journal of Modern History, vol. XXXV, no 2, June 1963, pp. 109–124.
  • Hayden White, "The Question of Narrative in Contemporary Historical Theory", History and Theory, Vol. 23, No. 1 (Feb. 1984), pp. 1–33.
  • Myra E. Moss, Benedetto Croce reconsidered: Truth and Error in Theories of Art, Literature, and History ,(1987). Hanover, NH: UP of New England, 1987.
  • Ernesto Paolozzi, Science and Philosophy in Benedetto Croce, in "Rivista di Studi Italiani", University of Toronto, 2002.
  • Janos Keleman, A Paradoxical Truth. Croce's Thesis of Contemporary History, in "Rivista di Studi Italiani, University of Toronto, 2002.
  • Giuseppe Gembillo, Croce and the Theorists of Complexity, in "Rivista di Studi Italiani, University of Toronto, 2002.
  • Fabio Fernando Rizi (2003). Benedetto Croce and Italian Fascism. University of Toronto Press. ISBN 978-0-8020-3762-6. 
  • Ernesto Paolozzi, Benedetto Croce, Cassitto, Naples, 1998 (translated by M. Verdicchio (2008) www.ernestopaolozzi.it)
  • Carlo Schirru, Per un’analisi interlinguistica d’epoca: Grazia Deledda e contemporanei, Rivista Italiana di Linguistica e di Dialettologia, Fabrizio Serra editore, Pisa–Roma, Anno XI, 2009, pp. 9–32
  • Matteo Veronesi, Il critico come artista dall'estetismo agli ermetici. D'Annunzio, Croce, Serra, Luzi e altri, Bologna, Azeta Fastpress. 2006. ISBN 88-89982-05-5., https://www.researchgate.net/publication/46092588_Il_critico_come_artista_dall'Estetismo_agli_Ermetici
  • Roberts, David D. Benedetto Croce and the Uses of Historicism. Berkeley: U of California Press, (1987).
  • Claes G. Ryn, Will, Imagination and Reason: Babbitt, Croce and the Problem of Reality (1997; 1986).
  • R. G. Collingwood, "Croce's Philosophy of History" in The Hibbert Journal, XIX: 263–278 (1921), collected in Collingwood, Essays in the Philosophy of History, ed. William Debbins (University of Texas 1965) at 3–22.
  • Roberts, Jeremy (2005). Benito Mussolini. Twenty-First Century Books. ISBN 978-0-8225-2648-3. 
  • Richard Bellamy, A Modern Interpreter: Benedetto Croce and the Politics of Italian Culture, in The European Legacy, 2000, 5:6, pp. 845–861. doi:10.1080/713665534
  • Daniela La Penna, The Rise and Fall of Benedetto Croce: Intellectual Positionings in the Italian Cultural Field, 1944–1947, in Modern Italy, 2016, 21:2, pp. 139–155. doi:10.1017/mit.2016.5

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Бенедето Кроче на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Бенедето_Кроче&oldid=25630338”