Социјалдемократска партија Немачке

С Википедије, слободне енциклопедије
Социјалдемократска партија Немачке
Sozialdemokratische Partei Deutschlands
СкраћеницаСДП
Вођа
  • Саскија Ескен
  • Ларс Клингбајл
Генерални
секретар
Кевин Кинерт
Основана27. мај 1875. год.; пре 148 година (1875-05-27)
Претходник
  • АДАВ
  • СДАП
СедиштеБерлин
Број чланова  (2023)Пад 379.861[1]
Идеологијасоцијалдемократија
Политичка позицијалеви центар
Међународно чланствоПрогресивна алијанса
Европска странкаПартија европских социјалиста
Група у Европском парламентуНапредни савез социјалиста и демократа
Боје  црвена
Бундестаг
207 / 736
Бундесрат
19 / 69
Државни парламенти
455 / 1.894
Европски парламент
16 / 96
Шефови влада држава
7 / 16
Застава странке
Веб-сајт
spd.de

Социјалдемократска партија Немачке (нем. Sozialdemokratische Partei Deutschlands; скраћено СДП) је друга најстарија политичка странка у Немачкој. Основана је 23. маја 1863. године. Веома блиска са радничким покретима и синдикатима, СПД се сврстава у групу социјалдемократских странака левог центра.[2][3]

СПД је чланица Социјалистичке Интернационале. Чланови странке млађи од 35 година су организовани у омладинској подорганизацији која се назива [[Јусос]. Тренутни председници странке су Саскиа Ескен и Ларс Клингбајл.

Деловање[уреди | уреди извор]

Основана је године 1863. и њена оригинална платформа је било залагање за демократски социјализам. Иако ју је за време Другог Рајха забрањивао канцелар Ото фон Бизмарк, њени чланови су били бирани у Рајхстаг. Бизмарк је, како би сузбио њихов утицај, донео низ реформи којима је по први пут у историји уведен модерни систем пензионерског и социјалног осигурања. Године 1912. СПД се наметнула као најјача странка у Рајхстагу. Упркос револуционарној реторици, СПД је с временом постала део естаблишмента те је подржала царску владу приликом уласка у Први светски рат. Након пораза Немачке у рату, челници СПД-а су предводили збацивање монархије и успостављање Вајмарске републике. Били су против левог радикализма тога доба.

СПД, која је револуционарни демократски социјализам у потпуности заменила реформском социјалдемократијом, свој програм није била у стању провести због оштрих одредби Версајског мировног споразума, велике економске кризе и политичке нестабилности која је завршена доласком нациста на власт. Нова влада је године 1933. забранила рад СПД.

Након Другог светског рата, СПД је обновљена у делу Немачке под доминацијом западних савезника, док су њени чланови у источном делу под совјетском доминацијом присилно уједињени с комунистима бољшевичког типа у владајућу Јединствену социјалистичку партију Немачке.

На западу је СПД била у опозицији све док године 1966. није с владајућим демохришћанима ушла у велику коалицију. Захваљујући популарном Вилију Бранту је године 1969. освојила власт те је задржала све до године 1982. када су их њихови савезници из центристичке ФДП одбацили у корист демохришћанске ЦДУ.

СПД је у другој половини 1990-их под вођством Герхарда Шредера одбацила социјалдемократски програм у корист економски неолибералног Трећег пута, те године 1998. заједно са Зеленима преузела власт од демохришћана из ЦДУ. Под влашћу СПД Немачка је забележила економску стагнацију, те јачање радикалних странака слева и десна. 2005. године су расписани ванредни избори, пре којих се лева фракција странке отцепила и заједно с бившим левичарима из ДДР-а створила Левицу. Након избора су СПД и ЦДУ договорили стварање велике коалиције на челу с Ангелом Меркел из демохришћанске ЦДУ.

На изборима 2009. СПД губи огроман број гласова и са 23,0% доживљава најгори резултат у својој историји. Након тога прелази у опозицију, док нову власт формирају ЦДУ и либерали.

На изборима 2013. под вођством Пера Штајнбрика побољшава резултат са 25,7% гласова и улази поновно у велику коалицију са демохришћанима из ЦДУ.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Herbe Verluste: SPD und CDU sterben die Parteimitglieder weg”. фебруар 2023. 
  2. ^ Parties and Elections in Europe: The database about parliamentary elections and political parties in Europe, by Wolfram Nordsieck
  3. ^ Social Democracy in Power: the capacity to reform. London: Taylor & Francis. 2008. ISBN 978-0-415-43820-9. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Social Democracy in Power: the capacity to reform. London: Taylor & Francis. 2008. ISBN 978-0-415-43820-9. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]