Благовештенски сабор

Из Википедије, слободне енциклопедије
Благовештенски сабор

Благовештански сабор је био сабор Срба у Аустријском царству који је одржан 2. априла 1861. на дан црквеног празника Благовештење.

Позадина[уреди]

Након Октобарске дипломе којом је уведено уставно стање у Аустрији цар Франц Јозеф се премишља да ли се определити за централизам, дуализам или федерализам. Испрва не дозвољава Србима да држе сабор (тј. не сазива га), већ позива патријарха да са 20 угледних људи дође у Беч да се нагоде, али Рајачић ово одбија.

Да би ублажио огорчење Срба због укидање Војводства Србије и Тамишког Баната, цар је сазвао српски сабор у Сремским Карловцима на Благовештење 1861. и дозволио му је да сме да расправља о политичким питањима. На овај начин цар је вршио притисак на Мађаре и признао Србе за народ у Угарској. Могли су му присуствовати само Срби из Угарске, тј. из дотадашње Војводине, а то је забрањено онима из Војне границе. Нико није очекивао много од оваквог ограниченог сабора, али су сви пристали на њега.

Сабор[уреди]

Сабор се састао 2. априла и окупио је најугледније представнике Срба из Угарске. Имао је 75 чланова (25 црквених лица + 3 епископа) који су изабрани од свих Срба, јер није било времена да се утвђује имовни цензус. На овај начин изабрана је стварна српска елита, а међу њима и многи виђени интелектуалци. Конзервативна елита се сада по први пут суочила са либерално-демократским грађанством са којом је повела борбу за доминантну улогу у српском друштву. Сви су били сложни да треба добити аутономну област, али се нису слагали од кога је треба тражити. Појавило се више струја:

  1. „Већина“ (патријарх Јосиф Рајачић и дворски саветник Ђорђе Стојаковић) која је настојала да српска питања реши уз помоћ владе и Цара ослањајући се на српске привилегије. Ова струја је и однела превагу, па су према њиховим стремљењима и састављени српски захтеви – очување привилегија и црквено-школске аутономије, али и повратак аутономне области са изабраним војводом; из Беча су подстицани да траже што већа права и што већу територију, али само да би се притисли Мађари – грб, застава, скупштина, српски језик као језик администрације...
  2. „Мањина“ (Светозар Милетић) тражила је да Срби испуњење својих закона нађу споразумевајући се са мађарским напредним круговим и на основу њихових закона (направити мање промене у уставу из 1848) и свога природног и националног права, а не да се позивају на октроисане привилегије старе 150 година; ову струју је подржавао и кнез Михаило Обреновић који је као свог посланика у Карловце послао Јована Ристића и неки српски племићи који су били проугарски расположени; како се двор водио историјским и државним, а не природним правом, овакви захтеви су били неприхватљиво „револуционарани"; са друге стране, било је немогуће договорити се са Мађарима ако је основни захтев био Војводина, што би значило федерализацију Угарске; ипак, ово је по први пут да се српска елита одваја од Беча и царских привилегија и почетак отвореног сукоба са конзервативцима.
  3. „Средина“ (Јован Суботић и Ђорђе Стратимировић) је била за то да пре опредељивања за Беч или Пешту треба склопити државноправни договор са Хрватима. па онда заједно са њима водити преговоре а у сваком случају су били за уједињење са Троједницом да би се створила једна од федералних јединица Царства.

Захтеви су предати Цару и он је обећао да ће их испунити, али је заправо само тактизирао са Мађарима који су били против њих, као и Хрвати, те су ови остали неиспуњени. Остали су значајно упориште у утвђивању српских захтева у наредним деценијама.

И у наредним годинама нередовно су одржавани црквено-народни сабори, али су само решавали питања школе и цркве.

Хрватски сабор 1861.[уреди]

Истовремено са Благовештенским, састао се и Хрватски сабор у који су бирани и представници Војне крајине. За 4 месеца рада донео је изузетно много закона и штошта је уредио. И овде се повело питање да ли сарађивати са Немцима или са Мађарима или пак ићи „самостално“. На крају је превагнуо став Народне странке (Јосип Јурај Штросмајер и Рачки) да се пристане на нову унију са Угарском (стара је покидана 1848.) али да ова прво призна Хрватску самосталност и територијалну целовитост. Ово никада нису прихватили мађарони. Како нису хтели да пошаљу посланике на скупштину у Бечу (јер је то било противно обичајима) и Двор се окренуо против њих и почео да форсира своју струју на челу са Иваном Мажуранићем, начелником новоосноване Хрватске канцеларије у Бечу.

Види још[уреди]

Литература[уреди]

Галерија[уреди]

Посланици на Благовештенском сабору у Сремским Карловцима, са именима свих посланика од 1 до 82.