Ђорђе Стратимировић (генерал)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Ђорђе Стратимировић
Đorđe Stratimirović.jpg
Ђорђе Стратимировић, војни командант Српске Војводине 1848. године.
Датум рођења(1822-02-07)7. фебруар 1822.
Место рођењаНови Сад
 Аустријско царство
Датум смрти15. децембар 1908.(1908-12-15) (86 год.)
Место смртиБеч
 Аустроугарска
Биста Ђорђа Стратимировића, рад вајара Јована Солдатовића постављена у парку у Кулпину (Војводина)

Ђорђе Стратимировић (Нови Сад, 7. фебруар 1822Беч, 15. децембар 1908) је био командант српске војске 1848. године и потиче из угледне куће велепоседника породице Стратимировић из Кулпина.

Детињство и младост[уреди]

Рођен је у Новом Саду 7/19. фебруара 1822. године, од оца Василија кулпинског велепоседника. Прве поуке је примио у родитељској кући од свештеника кулпинског Словака, Рохоњија. Васпитач му је био и књижевник Милован Видаковић. Нижу лутеранску гимназију је завршио у Новом Врбасу (1832-1836), а затим провео годину (као припрему) у кадетском корпусу тзв. „Математици“ у Тителу. Више војничко образовање стиче на Инжињерској (војној) академији у Бечу, између 1837-1841. године.[1] Након две године проведене у војсци у Италији Ђорђе се демобилише. Из личних разлога одрекао се 1843. године војне службе и настанио се у Кулпину, код својих родитеља. Оженио се као млади племић са Мајом племенитом Закином Бајшанском. У Кулпину се као земљепоседник бави економијом и изучава правне науке али их не завршава.[2]

Служба у војсци[уреди]

Ђорђе Стратимировић је после школовања на Војној академији постао потпоручник и служио у Милану, Павији и другим италијанским местима. Затим наступа период између 1843-1848. године током којег се он активира у друштву и стиче место и углед. Идиличан живот племића прекинула је бурна Мађарска револуција, чији ће се поборници обрачунати са конзервативним племством и клиром.

Ђорђе је избио у први план, када се сукобио на Угарском сабору у Пожуну, са Лајошом Кошутом. Кошут је био национални вођа Мађара, а Стратимировић је затражио аутономију за Србе у оквиру Угарске. Почетак револуције 1848. године га је затекао у Новом Саду, где је он на челу Српског покрета. На Мајској скупштини у Сремским Карловцима, где је Ђорђе Стратимировић заступао Кулпин, изабран је за председника Главног одбора народа српског који је требало да руководи устанком. Постаје он као поручник у оставци, „војни вођа“ побуњених Срба у Војводини. Радио је на стварању српских војних логора и организацији српске народне војске. Током мађарско-српског рата однео је као војни комадант много победа. До доласка војводе Стевана Шупљикца водио је све војне послове и био централна личност српског покрета. Стојећи на челу напредних, демократских и антиаустријских расположених кругова у српском грађанству, долази у сукоб са патријархом Јосифом Рајачићем „управником народа“. Патријарх је искористио неке неуспехе српских војних снага да га смени са положаја врховног војног заповедника. Победом контрареволуционарне и конзервативне струје, с Рајачићем на челу, Стратимировићева улога у другом раздобљу покрета била је мање значајна. Главнокомандујући српске народне војске постао је аустријски човек - Фердинанд Мајерхофер, а потом и аустријски генерал Србин, Кузман Тодоровић.[3]

После слома револуције 1849. године ступио је поново у аустријску војску и од чина коњичког потпуковника дошао до чина генерлмајора. Пензионисан је 1859. године а до тада је у неколико махова вршио поверљиве дипломатске мисије за Аустрију у Црној Гори, на Крфу, у Епиру, Србији и Италији. Два пута био је посланик у Државном Угарском сабору у Пожуну, а неколико пута посланик на српским народним-црквеним саборима у Карловцима. У току политичке делатности бавио се писањем и новинарством.

Од 1873. године станује у Новом Саду. У српско-турском рату 1875. године ставио се на располагање српској влади, али је осумњичен да ради за интересе Аустрије, па је морао напустити Србију.

Многе Стратимировићеве политичке акције, нарочито веза са мађарском емиграцијом из шездесетих година, односно са чешким политичарима, конспиративне акције у вези с решењем Источног питања, као и сарадња са двором у Бечу, још нису довољно расветљене.

После 1877. године повукао се из јавног живота и преселио у Беч, где је живео повучено све до своје смрти 15. децембра 1908. године.

Написао је аутобиографију која је изашла на српском и немачком језику, што је објавио његов син Ђорђе 1913. године.

Одликовања[уреди]

Библиографија[уреди]

  • Die Reformen in der Türkie , Беч 1856
  • Успомене генерала Ђорђа Стратимировића, Беч-Загреб-Лајпциг 1913.
Цртеж Ђорђа Стратимировића, 1848.

Референце[уреди]

  1. ^ „Зборник Матице српске за историју“, Нови Сад 59/60. 1999. године
  2. ^ Ђорђе Стратимировић: „Успомене генерала Ђорђа Стратимировића“, Беч-Загреб-Лајпциг 1913. године
  3. ^ „Зборник Матице српске за историју“, Нови Сад 1999. године

Литература[уреди]

  • „Ђорђе Стратимировић (војсковођа)”. Народна енциклопедија. Загреб: Библиографски завод. 1929. 
  • В. Богданов:Устанак Срба у Војводини и мађарска револувија 1848 и 1949, Суботица 1929
  • Б. Богданов:Социјално и национално у мађарској револуцији Загреб (без ознаке године)
  • С. Гавриловић: Срем у револуцији 1848—1849, Београд 1963,
  • Текст др. Василија Крестића у Ециклопедији Југославије ЈЛЗ Загреб 1971. том VIII. (Србија-Ж)
  • Významní Slovaci v dejinách Kulpína, S Boldocký, T. Radovanov, V. Valentík, Kulpin 2009.
  • СПОМЕНИЦА 17891989, 200 година чколе у Кулпину, Мирослав Кривак 1989. Кулпин

Спољашње везе[уреди]