Боса Ранковић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Боса Ранковић
Датум рођења1872.

Боса Ранковић (1872—?), била је болничарка у Балканским и Првом светском рату и носилац медаље „Флоренс Најтинегл” за несебичну помоћ и хуманост.[1]

Школовање и удаја[уреди]

Рођена је 1872. године, школовала се четири године на Вишој женској школи у Београду, да би после двогодишњег усавршавања у заводу Маринковић, удала за професора веронауке и писца Светолика Ранковића, познатог српског писца. Са њим је изродила троје деце, али је после мужевљеве смрти 1899. године, постала удовица и без средстава за живот, пошто је мужевљеву пензију чекала неколико година.

Хуманитарни рад и ратови[уреди]

Одлучила је да, 1908. године, упише курс за болничарке у оквиру Црвеног крста, јер је желела да помаже другима, па је затим почела да ради у Војној болници у Београду, где је лечила пацијенте. По избијању Балканских ратова, све време је проводила на инфективном одељењу Београдске болнице. А онда је, средином 1914. године, са болесницима евакуисана у Ниш. Док је трајао Први светски рат, све време је била међу рањеницима. По завршетку рата остала је у служби у Главној војној болници, с тим да је остала активна у раду Црвеног крста, угледног друштва „Кнегиња Љубица”, Кола српских сестара и међу првима је приступила Женској странци.

Признање[уреди]

Иако су све информације о њој штуре, зна се да је 1931. године награђена медаљом „Флоренс Најтингел” и да јој је престижно признање Међународног црвеног крста, установљено као сећање на једну од највећих хуманитарки икада, уручио генерал др Жарко Рувидић. Он је био шеф Унутрашњег одељења Војне болнице, установе у којој је Боса Ранковић несебично спасавала многе животе. Тако је светско одличје отишло тамо где је требало - у руке хероине Балканских и Првог светског рата.

Види још[уреди]

Извори[уреди]

Спољашње везе[уреди]