Бранко Тошовић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Бранко Тошовић
Датум рођења 1949.
Мјесто рођења Виховићи
ФНР Југославија

Бранко Тошовић (Виховићи код Калиновика, 1949) српски је и аустријски филолог.

Биографија[уреди]

Рођен је у Виховићима код Калиновика (Босна и Херцеговина) 10. априла 1949. године. У Калиновику је завршио осмогодишњу школу (1964). Матурирао је у сарајевској Првој гимназији (1968), а дипломирао на Одсјеку за словенске језике и књижевности Филозофског факултета у Сарајеву (1973). На истом факултету магистрирао је (1979) и докторирао (1983). Три године радио је у Гимназији „Огњен Прица“ (1973–1977), а петнаест провео на Филозофском факултету у Сарајеву као асистент приправник, асистент, доцент и ванредни професор (1977–1992).

У два наврата био је лектор српскохрватског језика на Московском државном Универзитету (1985–1989, 1992–1993). Школске 1992/1993. радио је као водећи научни сарадник Института за лингвистику Руске академије наука и научни сарадник Института за руски језик „А. С. Пушкин“.

Био је двије и по школске године гостујући професор на Универзитету у Манхајму (1993–1995), двије на Филозофском факултету у Задру и три на Филозофском факултету у Загребу, гдје је као први професор почео да предаје српски језик (2001–2004). Један семестар радио је као гостујући професор на Универзитету у Лајпцигу (1995). У истом својству боравио је краће вријеме (до седам дана) на низу европских универзитета: Тарту (Естонија, 1989), Познањ (Пољска, 1997), Љовен (Белгија, 1998), Братислава (Словачка, 1999), Љубљана (Словенија, 1999), Варшава (Пољска, 2000), Велико Трново (Бугарска, 2002), Нови Сад (Србија, 2005), Мостар (Босна и Херцеговина, 2007), Москва (Русија, 2008), Инсбрук (Аустрија, 2008), Скопје (Македонија, 2008), Пула (Хрватска, 2009), Санк-Петербург (Русија, 2011), Вишеград (Босна и Херцеговина, 2012), Љубљана (Словенија, 2012), Бихаћ (Босна и Херцеговина, 2013), Минск (Бјелорусија, 2013), Загреб (Хрватска, 2014), Краснојарск (Русија, 2014), Вршац (Србија, 2014), Москва (Русија, 2014), Москва (Русија, 2015), Скопје (Македонија, 2016), Москва (Русија, 2017), Букурешт (Рмунија, 2017).

Учествовао је на великом броју међународних научних скупова – конференција, симпозијума, конгреса (потпуни преглед наступа од 1996. в.[1]).

Од 1. марта 1996. до 1. октобра 2016. године био је редовни професор на Универзитету у Грацу, када је прешао у звање професора емеритуса.

Аутор је више од 500 научних и стручних радова те низа превода. Књига Синтакса српског језика: проста реченица, чији је један од аутора, добила је награду Павла Ивића као најбоље дјело из славистике објављено 2005. године ([2]).

Уређивао је часописе Славист и Призма (које је покренуо у Сарајеву 1989). У два мандата вршио је функцију предсједника Одсјека за славистику на Филозофском факултету у Сарајеву, а у једном директора Института за славистику у Грацу. Био је члан Предсједништва међународне организације МАПРЈАЛ-а, предсједник Славистичког друштва БиХ (чије је оснивање иницирао) и предсједник Друштва за примијењену лингвистику БиХ.

Члан је издавачког савјета часописа Стилистика Пољске академије наука (1995–), Славистика Славистичког друштва Србије (2005–) и Philological Studies (http://www.philologicalstudies.org, 2010–). Био је члан издавачког савјета часописа Стил (2002–2007).

Оснивач је и уредник неколико научних серија: Slawische Sprachokorrelationen (LitVerlag, Минстер, 2008–), Andrić-Initiative (Институт за славистику Универзитета „Карл Франц“ у Грацу – Београдска књига, 2008–), Ćopić-Projekt (Институт за славистику Универзитета „Карл Франц“ у Грацу – Народна и универзитетска библиотека Републике Српске, 2012–), Neue slawistische Horizonte (Др. Ковач, Хамбург, 2011–2016), Slawische Narrationen (Институт за славистику Универзитета „Карл Франц“ у Грацу, 2015–.[3])

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]