Брижит Бардо

С Википедије, слободне енциклопедије
Брижит Бардо
Brigitte Bardot - 1962.jpg
Лични подаци
Пуно имеБрижит Ан-Мари Бардо
Датум рођења(1934-09-28)28. септембар 1934. (88 год.)
Место рођењаПариз, Француска
Породица
Супружник
Рад
Активни период1952—1974.
www.fondationbrigittebardot.fr
Веза до IMDb-а

Брижит Ан-Мари Бардо (франц. Brigitte Anne-Marie Bardot), рођена 28. септембра 1934. године је француска глумица, певачица, манекенка и активисткиња за права животиња.[1][2][3]

На филму је дебитовала 1952. године, а постала је позната улогом у филму И Бог створи жену њеног тадашњег супруга Рожеа Вадима.[4] Заједно са Мерилин Монро постала је секс-симбол 50-их и 60-их година 20. века.[5] Године 1974, дан пред 40. рођендан, прекинула је филмску каријеру и посветила се борби за заштиту животиња.[6]

Бардо се повукла из индустрије забаве 1973. године. Глумила је у 47 филмова, наступила у неколико мјузикала и снимила више од 60 песама. Одликована је орденом Легијом части 1985. Након пензионисања, постала је активисткиња за права животиња и основала Брижит Бардо фондацију. Бардо је позната по својој снажној личности, отвореној речи и говорима о одбрани животиња; два пута је кажњена због јавних увреда. Она је такође била контроверзна политичка личност, пет пута кажњена због подстицања расне мржње када је критиковала имиграцију и ислам у Француској.[7] Удата је за Бернарда д'Ормалеа, бившег саветника Марин Ле Пена, главне француске политичке лидерке крајње деснице. Бардо је члан Глобалне 500 почасне листе Програма Уједињених нација за животну средину и добила је награде од Унеска и Пета. Магазин Лос Анђелес Тајмс ју је рангирао на друго место на листи "50 најлепших жена на филму".

Рани живот[уреди | уреди извор]

Брижит Ан-Мари Бардо је рођена 28. септембра 1934. године у 15. арондисману Париза, у породици Луја Бардоа (1896–1975) и Ан-Мари Мусел (1912–1978).[8] Бардов отац, пореклом из Лињи-ен-Бароа, био је инжењер и власник неколико индустријских фабрика у Паризу.[9][10] Њена мајка је била ћерка директора осигуравајућег друштва.[11] Одрасла је у конзервативној католичкој породици, као и њен отац.[12][13] У детињству је патила од амблиопије, што је резултирало смањеним видом левог ока.[14] Она има једну млађу сестру, Мијаноу Бардо.[15]

Бардово детињство је било безбрижно; живела је у породичном седмособном стану у луксузном 16. арондисману.[13][16] Међутим, присетила се да се осећала огорчено у својим раним годинама.[17] Њен отац је захтевао да се придржава строгих стандарда понашања, укључујући добре манире за столом, и да носи одговарајућу одећу.[18] Њена мајка је била изузетно селективна у одабиру друштва за њу, и као резултат тога, Бардо је имала врло мало пријатеља из детињства.[19] Бардо је навела лични трауматски инцидент када су она и њена сестра разбиле омиљену вазу њених родитеља док су се играле у кући; њен отац је бичевао сестре 20 пута и од тада се према њима понашао као према „странцима“, захтевајући од њих да се родитељима обраћају заменицом „vous“, што је формални стил обраћања, који се користи када се разговара са непознатим особама или особама вишег статуса ван непосредне породице.[20] Инцидент је пресудно довео до тога да је Бардо зазирала од својих родитељима, као и до њеног будућег бунтовничког начина живота.[21]

Током Другог светског рата, када је Париз окупирала нацистичка Немачка, Бардо је више времена проводила код куће због све строжег цивилног надзора.[16] Била је заокупљена плесом уз плоче, што је њена мајка видела као потенцијал за балетску каријеру.[16] Бардо је са седам година примљена у приватну школу Корс Хатемер.[22] Она је ишла у школу три дана у недељи, што јој је давало довољно времена да узме часове плеса у локалном студију, под аранжманом своје мајке.[19] Године 1949, Бардо је примљена на Париски конзерваторијум. Три године је похађала часове балета код руског кореографа Бориса Књазева.[23] Такође је студирала на Институту де ла Тур, приватној католичкој средњој школи у близини њене куће.[24]

Филмографија[уреди | уреди извор]

Година Филм Улога Напомене
1952 Le Trou normand Жавот Лемојн (Луд за љубављу)
Manina, la fille sans voile Маммна (The Lighthouse-Keeper's Daughter / The Girl in the Bikini)
Les dents longues млада (The Long Teeth)
1953 Le Portrait de son père Домино (His Father's Portrait)
Act of Love Мими
1954 Si Versailles m'était conté госпођица де Розили (Royal Affairs in Versailles)
Tradita Ана (Concert of Intrigue)
1955 Le Fils de Caroline chérie Пилар Даранда (Caroline and the Rebels)
Futures vedettes Софи (Sweet Sixteen / School for Love)
Doctor at Sea Хелен Колберт
Les grandes manoeuvres Луси (The Grand Maneuver)
La Lumière d'en face Оливија Марсо (The Light Across the Street )
1956 Helen of Troy Ендросте
Cette sacrée gamine Brigitte Latour (Mam'zelle Pigalle / Naughty Girl)
Mio figlio Nerone Попеа (Nero's Weekend)
En effeuillant la marguerite Агнес Думонт (Plucking the Daisy / Mademoiselle Striptease)
Et Dieu créa la femme Џулијет Харди (And God Created Woman)
La Mariée est trop belle Шушу (The Bride Is Much Too Beautiful)
1957 La Parisienne Бриџит Лорије
1958 Les bijoutiers du clair de lune Урсула (The Night Heaven Fell)
En cas de malheur Ивет Модет (In Case of Adversity)
1959 La femme et le Pantin Ива Марчанд (A Woman Like Satan)
Babette s'en va-t-en guerre Бабет (Babette Goes to War)
Voulez-vous danser avec moi? Виргини Дандју (Come Dance with Me!)
1960 Le Testament d'Orphée Она сама (The Testament of Orphée) Cameo
Affaire d'une nuit Жена у ресторану (It Happened All Night) Cameo
La Vérité Доминик Марсо (The Truth) Награда Давид ди Донатело за најбољу страну глумицу
1961 La Bride sur le cou Софи (Please!, Not Now!)
Les Amours célèbres Агнес Бернауер (Famous Love Affairs)
1962 Vie privée Жил (A Very Private Affair)
Le Repos du guerrier Женевјев Ле Тејл (Warrior's Rest) или (Love on a Pillow)
1963 Le Mépris Камил Жавал (Contempt)
1964 Une ravissante idiote Пенелопи Лајтфедер (The Ravishing Idiot)
1965 Dear Brigitte Она сама
Viva Maria! Марија I Номинација – БАФТА за најбољу глумицу у главној улози
1966 Marie Soleil Она сама Cameo
Masculin, féminin Она сама Глумица у бистроу (камео)
1967 À coeur joie Сесил (Two Weeks in September)
1968 Histoires extraordinaires Жосефина (Spirits of the Dead)
Shalako грофица Ирина Лазар
1969 Les Femmes Клара (The Vixen)
1970 L'Ours et la Poupée Фелиша (The Bear and the Doll)
Les Novices Агнес (The Novices)
1971 Boulevard du Rhum Линда Ларју (Rum Runners)
Les Pétroleuses Луиз (The Legend of Frenchie King)
1973 Don Juan 1973 ou Si Don Juan était une femme... Џин (Don Juan, or If Don Juan Were a Woman)
L'histoire très bonne et très joyeuse de Colinot Trousse-Chemise Арабел (The Edifying and Joyous Story of Colinot)

Књиге[уреди | уреди извор]

Бардо је написала пет књига:

  • Noonoah: Le petit phoque blanc (Grasset, 1978)
  • Initiales B.B. (autobiography, Grasset & Fasquelle, 1996)
  • Le Carré de Pluton (Grasset & Fasquelle, 1999)
  • Un Cri Dans Le Silence (Editions Du Rocher, 2003)
  • Pourquoi? (Editions Du Rocher, 2006)

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „And Bardot Became BB”. Institut français du Royaume-Uni. Архивирано из оригинала 8. 8. 2018. г. Приступљено 13. 1. 2017. 
  2. ^ Probst 2012, стр. 7.
  3. ^ Média, Prisma. „Brigitte Bardot - La biographie de Brigitte Bardot avec Gala.fr”. Gala.fr (на језику: француски). Приступљено 18. 2. 2020. 
  4. ^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 107. ISBN 86-331-2075-5. 
  5. ^ Cherry 2016, стр. 134; Vincendeau 1992, стр. 73–76.
  6. ^ Match, Paris. „Brigitte Bardot, la meilleure amie des animaux”. parismatch.com (на језику: француски). Приступљено 18. 2. 2020. 
  7. ^ „Brigitte Bardot at 80: still outrageous, outspoken and controversial”. The Guardian. 20. 9. 2014. 
  8. ^ Bardot 1996, стр. 15.
  9. ^ „Brigitte Bardot: 'J'en ai les larmes aux yeux'”. Le Républicain Lorrain (на језику: француски). 23. 5. 2010. Архивирано из оригинала 2. 12. 2013. г. 
  10. ^ Singer 2006, стр. 6.
  11. ^ Bigot 2014, стр. 12.
  12. ^ Bigot 2014, стр. 11.
  13. ^ а б Poirier, Agnès (20. 9. 2014). „Brigitte Bardot at 80: still outrageous, outspoken and controversial”. The Observer. Приступљено 21. 3. 2019. 
  14. ^ Lelièvre 2012, стр. 18.
  15. ^ Bardot 1996, стр. 45.
  16. ^ а б в Singer 2006, стр. 10.
  17. ^ Bardot 1996, стр. 45; Singer 2006, стр. 10–14.
  18. ^ Singer 2006, стр. 10–12.
  19. ^ а б Singer 2006, стр. 10–11.
  20. ^ Singer 2006, стр. 11–12.
  21. ^ Singer 2006, стр. 12.
  22. ^ Singer 2006, стр. 11.
  23. ^ Caron 2009, стр. 62.
  24. ^ Pigozzi, Caroline. „Bardot s'en va toujours en guerre... pour les animaux”. Paris Match (January 2018). стр. 76—83. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Брижит_Бардо&oldid=25770228”