Мерилин Монро

Из Википедије, слободне енциклопедије
Мерилин Монро
Marilyn Monroe in 1952.jpg
Монрова 1952. године
Пуно име Норма Џин Мортенсон
Друга имена Норма Џин Бејкер
Датум рођења (1926-06-01)1. јун 1926.
Место рођења Лос Анђелес, Калифорнија
 Сједињене Америчке Државе
Датум смрти 5. август 1962.(1962-08-05) (36 год.)
Место смрти Брентвуд, Лос Анђелес, Калифорнија
 Сједињене Америчке Државе
Супружник Џејмс Даферти (1942—1946)
Џо Димађо (1954—1954)
Артур Милер (1956—1961)
Активни период 19471962.
Веб-сајт www.marilynmonroe.com
Потпис Marilyn Monroe Signature.svg
IMDb веза

Мерилин Монро (енгл. Marilyn Monroe, IPA: /ˈmɛ(ə)ɹi.lɪn mənˈɹoʊ/), рођена као Норма Џин Мортенсон (енгл. Norma Jeane Mortenson, IPA: /nɔː(r)mə dʒiːn ˈmɔːtensən/; Лос Анђелес, 1. јун 1926. — Лос Анђелес, 5. август 1962), била је америчка филмска глумица, певачица, модел и забављачица. Филмску каријеру је почела 1947. малим улогама; 1950. привукла је пажњу публике и критичара споредном улогом у култном филму Све о Еви, са Бети Дејвис у главној улози. Три године касније играла је главну улогу у љубавној драми Нијагара. Премда су њени филмови најчешће били комерцијални, али не и критички хитови, Монро је била једна од највећих филмских звезда педесетих година двадесетог века.[1] Најпознатија је по улогама у комедијама Мушкарци више воле плавуше, Како се удати за милионера, Принц и играчица и Мајмунска посла. Врхунцем у њеној каријери се сматра филм Неки то воле вруће, за који је добила Златни глобус за најбољу главну глумицу. Иако је била позната по својим комичарским способностима, пред крај каријере окренула се озбиљнијим улогама.

Њена смрт била је предмет разних спекулација и теорија завере. Постоје индиције да је убијена због љубавне афере са америчким председником Џоном Кенедијем, да се из нехата отровала прекомерним узимањем лекова или да је себи смишљено одузела живот, решивши да оконча са непрестаним разочарањима у каријери и љубавном животу. Мерилин је врло тешко падало што су јој целог живота додељиване улоге наивних и празноглавих плавуша, и девојака жељних новца, због чега, како је мислила, није могла да покаже своје глумачке вредности. Ипак, Амерички филмски институт је њен потенцијал препознао сместивши је на шесто место на листи десет највећих глумица свих времена. Мерилин Монро је била културна, модна и геј икона, и један од највећих секс симбола двадесетог века.[2][3][4]

Детињство[уреди]

Крштеница Мерилин Монро из 1926. године која доказује њено право име на рођењу

Мајка[уреди]

Мерилин Монро је рођена у сиротишту окружне болнице у Лос Анђелесу, као Норма Џин Мортенсон.[5] Према њеном биографу Фреду Лоренсу Гилису, њена бака, Дела Монро Греинџер, крстила ју је под именом Норма Џин Бејкер.[6] Дана 23. фебруара 1956. године променила је име у Мерилин Монро.[7]

Њени дјед и бака с мајчине стране били су Отис Емер Монро и Делиа Ме Хоган. Њена мајка Гледис Перл Монро је рођена у Порфирио Диазу, у Мексику, сада познатом као Пиедрас Неграс, 27. маја 1902. године, гдје се породица преселила како би Отис могао радити на жељезници.[8] Породица се вратила у Калифорнију гдје је рођен Гледисин брат Отис, 1905. године. Њихов отац, који је боловао од сифилиса који му је напао мозак, умро је 1909. године у болници у Јужној Калифорнији, у округу Бернардино. Гледис се прво 1917. године удала за Џаспера Бејкер Меја, с којим је добила двоје дјеце, Роберта Кермита Бејкера (рођеног 24. јануара 1918) и Бернис Бејкер (рођену 30. јуна 1919). Обоје су рођени у Лос Анђелесу. Након што су се Гледис и њен муж развели, он је одвео дјецу са собом у свој родни град Кентаки. Према књизи Моја сестра Мерилин, и Гледис се преселила тамо, како би била ближе дјеци. Након што је живјела тамо неко вријеме, вратила се у Лос Анђелес.

Отац[уреди]

Кад се вратила у Лос Анђелес, Гледис се 11. октобра 1924. године удала за Мартина Едварда Мортенсона (1897—1981). Развели су се након само шест мјесеци. Према књизи Моја сестра Мерилин, Мартинов отац, који се такође звао Мартин, рођен је у Хаугесунду, у Норвешкој, а имигрирао је у Сједињене Државе око 1880. године гдје се оженио са Стелом Хигинс. Њихов син рођен је у Велију, у Калифорнији.

Многи биографи, као што је Доналд Х. Волф у књизи Последњи дани Мерилин Монро, вјерују да је биолошки отац Норме Џин био Чарлс Стенли Гифорд, продавац у филмском студију "RKO Pictures", гдје је Гледис радила као монтажерка. На Монроином родном листу као отац је наведен Гледисин други муж, Мартин Едвард Мортенсон.[9] Како је Мортенсон оставио Гледис прије рођења Норме Џин, неки биографи сматрају како би он могао бити отац. У интервјуу за Лајфтајм, Џејмс Даферти, њен први муж, рекао је да је Норма Џин вјеровала да јој је Глифорд отац. Ко год био њен отац, сматра се да није имао никакву улогу у њеном животу.

Усвајатељи[уреди]

Како није успјела наговорити Делу да узме Норму Џин, Гледис ју је удомила код Алберта и Иде Болендер из Хотхорна, Калифорнија, гдје је живјела до своје седме године.[10] У њеној аутобиографији Моја прича, Монро је изјавила како је мислила да је Алберт дјевојка.

Гледис је посјећивала Норму Џин сваке суботе. Једног дана је рекла да је купила кућу. Неколико мјесеци након што су се уселили, Гледис је доживјела слом живаца. У књизи Моја прича, Монро се присјетила како је мајка „вриштала и смијала се“ те да је на силу смјештена у болницу у Норвоку. Према књизи Моја сестра Мерилин, Гледисин брат Марион се објесио након изласка из болнице за ментално поремећене особе, а и Делин отац је починио исту ствар након што је патио од депресије.

Норма Џин је проглашена државном штићеницом, а Гледисина најбоља пријатељица, Грејс Маки (касније Годард) постала је њен старатељ. Кад се Маки удала 1935. године, Норма Џин је послата у сиротиште у Лос Анђелесу, а затим се селила по домовима за незбринуте.

Годардови су се селили на источну обалу те је нису могли повести са собом. Грејс је пришла мајци Џејмса Дафертија и упитала је да ли би њен син оженио дјевојку. Вјенчали су се двије седмице након што је навршила 16 година, па се Норма Џин није морала вратити у сиротиште или старатељима.[10]

Каријера[уреди]

Ране године[уреди]

Док јој је муж служио у транспортној морнарици током Другог свјетског рата, Норма Џин Даферти се преселила са свекрвом и почела радити у фабрици „Radioplane Company“ (чији је власник био холивудски глумац Реџиналд Дени) гдје су се фарбали дијелови авиона и прегледали падобрани. Војни фотограф Дејвид Коновер је прегледао локалне фабрике, фотографишући за чланак у часопису YANK о женама које доприносе ратним напорима. Њу је видио као потенцијални модел, а убрзо је потписала уговор у агенцији за моделе, „The Blue Book“. У својој књизи „Потрага за Мерилин“, Коновер је тврдио да је био у вези са Мерилин годинама. Убрзо након потписивања за агенцију, Монро је скратила косу, изравнала је и офарбала у златноплаву.

Постала је једна од најуспјешнијих модела агенције, појављујући се на десетинама насловних страна разних часописа. Године 1946. ју је примијетио ловац на таленте Бен Луон. Договорио јој је аудицију у филмској кући „20th Century Fox“. Понуђен јој је стандардни шестомјесечни уговор уз почетну плату од 125 долара седмично.[11]

Луон јој је предложио да узме умјетничко име Мерилин (по Мерилин Милер), будући да Норма Џин није звучало комерцијално.[12] За презиме је узела мајчино дјевојачко презиме. Тако је двадесетједногодишња Норма Џин Бејкер постала Мерилин Монро. Током својих првих шест мјесеци у Фоксу, Монро није добијала ангажман, али јој је Фокс продужио уговор, а наступила је у мањим улогама у филмовима „Скуда ху, скуда хеј!“ и „Опасне године“, оба из 1947. године.[13] У Скуда ху, цио њен наступ је изрезан осим кратке појаве њеног лица кад изговара двије ријечи. Фокс није хтио обновити уговор. Монроова се вратила послу модела те је почела остваривати контакте у Холивуду.

Године 1948. је наступила у мјузиклу Колумбија пикчерса, Даме из хора, али нискобуџетни филм није остварио већи успјех, а Монроова је опет добила отказ. Тада је упознала једног од најбољих холивудских агената, Џонија Хајда, који јој је средио нови уговор са Фоксом након што ју је МГМ одбио. Потпредсједник Фокса Дерил Ф. Зеник није био сигуран у њен потенцијал, али је попустио због Хајдове упорности. Монро је добила споредне улоге у Фоксовом филму Све о Еви и МГМ-овој Џунгли на асфалту. Иако су улоге биле мале, публика и критичари су примијетили да је Хајд урадио мању пластичну операцију на њој, за нос и браду, након стоматолошке операције.[14][15]

Сљедеће двије године биле су испуњене безначајним улогама у филмовима као што су Нисмо вјенчани! и Љубавно гнијездо. Међутим, шефови RKO-а искористили су њене потенцијале у продукцији Фрица Ланга, Clash by night. Након што је филм добро прошао, Фокс је искористио сличну тактику па је добила улогу рецепционерке с Керијем Грантом и Џинџер Роџерс у јефтиној комедији Хауарда Хоукса, Мајмунска посла. Критичари је више нису избјегавали, а успјех оба филма често је приписиван њеној све већој популарности.

Фокс јој је коначно 1952. године дао главну улогу у „Не труди се да куцаш“, у ком је играла поремећену дадиљу која напада дјецу коју чува. Био је то јефтин филм Б-продукције, и иако су критике биле подијељене, тврдили су да је Монроова потврдила да је спремна за озбиљније улоге. Наступ у том филму сматра се за један од најбољих у њеној каријери.[16]

Филмска звијезда[уреди]

Мерилин Монро у филму Принц и играчица (1957)

Монро је потврдила како се може носити са улогама у високобуџетним филмовима кад је наступила у Нијагари из 1953. године. Филмски критичари писали су о Монроиној вези с камером колико и о злокобној причи.[17] Играла је неуравнотежену жену која планира убиство свог мужа.

У то вријеме почеле су кружити фотографије голе Монро, које је снимио фотограф Том Кели док је тражила посао. Слике је купио Хју Хефнер, а у децембру 1953. године се појавила у првом издању Плејбоја. Због скандала у Фоксу, Монро је одлучила јавно потврдити да је на сликама заиста она. Кад ју је новинар упитао шта носи у кревету, одговорила је, „Шанел бр. 5".[18] Кад су је питали шта је имала на себи током снимања, одвратила је, „Радио“.

Током сљедећих мјесеци, улоге у филмовима Мушкарци више воле плавуше и Како се удати за милионера зацементирале су њен статус на А-листи глумица те је постала једна од највећих свјетских филмских звијезда. Раскошне Техниколорове комедије утемељиле су Монроину персону глупе плавуше.[10]

У филму Мушкарци више воле плавуше, Монро се појавила као копачица злата и плесачица Лорелај Ли, а сцена у којој пјева „Дијаманти су дјевојчини најбољи пријатељи“ инспирисала је пјевачице као што су Мадона и Кајли Миног.

У филму Како се удати за милионера, Монро се удружила са Лорен Бакол и Бети Грејбл. Глумила је кратковидну глупу плавушу, а иако је улога била стереотипна, критичари су примијетили њен комичарски дух.[19]

Њена два сљедећа филма, Ријека без повратка и мјузикл Нема бизниса до шоубизниса, нису били успјешни. Монроовој су досадиле улоге које јој је додјељивао Зеник. Након завршетка снимања филма Седам година вјерности почетком 1955. године, раскинула је уговор и отишла студирати глуму у Њујорку. Фокс није пристао на њене захтјеве те је инсистирао да се врати за продукцију филмова које је сматрала неумијесним, као што су Дјевојка у ружичастим хеланкама (који никад није снимљен), The girl in the red velvet swing и Како бити јако, јако популаран.

Монро је остала у Њујорку. Како се Седам година чежње попео на врх листе најуспјешнијих филмова у 1955. години, а Фоксове старлете Џејн Менсфилд и Шири Норт нису успјеле освојити публику, Зеник је признао пораз, а Монро се вратила у Холивуд. Састављен је нови уговор, уз клаузулу да може наступати и у пројектима других студија.

Први филм под новим уговором био је Аутобуска станица, режисера Џошуе Логана. Глумила је Шери, салонску пјевачицу која се заљубљује у каубоја.[20] Монро се намјерно појавила лоше нашминкана и негламурозна.

Била је номинована за Златни глобус, а и критичари су хвалили њен наступ.[10] Критичар Њујорк Тајмса Босли Краудер је написао: „Људи, чврсто се држите и припремите се за силно изненађење. Мерилин Монро се коначно доказала као глумица." У својој аутобиографији, Филмске звијезде, обичан свијет и ја, режисер Џошуа Логан је написао: „Схватио сам да је Мерилин један од највећих талената свих времена... Изненадило ме да је била много бистрија особа него што сам замишљао, а мислим да сам тада први пут схватио како интелигенција и оштроумност немају никакве везе с образовањем."

Монро је основала сопствену продукцијску компанију "Marilyn Monroe Productions" с пријатељем и фотографом Милтоном Х. Грином, која је 1957. године објавила први и последњи филм, Принц и играчица. Филм је зарадио подијељене критике. Осим што је била извршни продуцент, наступила је у главној улози с афирмисаним британским глумцем Лоренсом Оливијеом, који је и режирао филм.

Оливије је био бијесан због њене навике да касни на снимање, као и због њене зависности о својој учитељици драме, Паули Стразберг. Критичари су хвалили њено извођење, посебно у Европи, гдје јој је додијељена награда Давид ди Донатело, италијански еквивалент Оскара. Била је номинована и за награду БАФТА.

Касније године[уреди]

Мелин Монро у Београду

Година 1959. је донијела највећи хит њене каријере, филмску комедију Билија Вајлдера Неки то воле вруће, у којој је наступила с Тонијем Кертисом и Џеком Лемоном. Кад се снимање завршило, Вајлдер је јавно причао о њеном тешком понашању на снимању. Убрзо се, међутим, Вајлдеров став ублажио те ју је почео хвалити као велику комичарку. Неки то воле вруће сматра се једним од најбољих филмова икад снимљених, а Монро је за глуму добила Златни глобус као најбоља глумица у мјузиклу или комедији.

Након тог филма, Монро је снимила Хајде да водимо љубав режисера Џорџа Кјукора, са Ивом Монтаном. Монро је била присиљена да сними филм због обавеза према студију 20th Century Fox. Иако филм није био ни финансијски ни критички успјех, у њему је отпјевала једну од легендарних музичких дјела, пјесму Кола Портера "My heart belongs to daddy".

Артур Милер је написао оно што ће постати последња довршена сарадња Монро и Кларка Гејбла, Неприлагођени. Исцрпљујуће снимање одвијало се у врелој пустињи у Невади. Монро, Гејбл и Монтгомери Клифт остварили су улоге које савремени критичари сматрају изврсним.[21] Таблоиди су окривљивали њу због смрти Кларка Гејбла од срчаног удара, тврдећи како га је гњавила на снимању. Гејбл је, међутим, инсистирао да сам изводи каскадерске сцене, а био је и страствени пушач. Након Гејблове смрти, Монро је присуствовала крштењу његовог сина.

Монрое се вратила у Холивуд како би наставила снимање комедије Џорџа Кјукроа, Something's Got to Give, никад завршени филм који је постао легендаран због проблема на сету, а показао се као скуп дебакл за Фокс. У мају 1962. је остварила последњи познат јавни наступ, пјевајући Срећан рођендан, предсједниче на телевизијској рођенданској прослави предсједника Џона Кенедија.

Како је био финансијски оптерећен продукцијом Клеопатра, са Елизабет Тејлор у главној улози, Фокс је отпустио Монро и замијенио је са Ли Ремик. Међутим, Дин Мартин, који је у свом уговору имао клаузулу да може бирати глумце с којима ће сарађивати, није хтио никог до Монро. Студио ју је вратио.[22]

Монро је дала велики интервју за Life, у којем је открила како је била огорчена кад су је у Холивуду почели етикетирати као глупу плавушу те како је вољела своју публику.[23] Снимила је и фотосесију за Vogue, а почела је радити на свом следећем филмском пројекту са Џином Келијем и Френком Синатром, према биографији Доналда Спота. Осим тога, намјеравала је наступити у биографском филму о Џин Харлоу. Други пројекти у којима је требало да наступи били су What a Way to Go! (у којем ју је замијенила Ширли Маклејн), Пољуби ме, будало, комедија с Дином Мартином у главној улози (Ким Новак преузела је Монроину улогу) и мјузикл Дрво расте у Бруклину.[10]

Монроин задњи дом био је у Брентвуду у Лос Анђелесу. Спремачица ју је нашла мртву 5. августа 1962. године. Објављено је како је узрок смрти било предозирање таблетама за спавање. Остала су питања о околностима и о томе колико је времена прошло кад ју је спремачица нашла. Осим тога, постоје неке теорије које говоре како су за њену смрт одговорни Џон и Роберт Кенеди.[24][25] Оперативац ЦИА Норман Хоџес је тврдио како ју је он убио по наређењу службе.[26]

Дана 8. августа 1962. године Мерлин Монро је покопана у гробници у гробљу Вествуд Вилиџ Меморијал Парк у Лос Анђелесу, Калифорнија. Ли Стразберг одржао је говор на спроводу. Мерлин Монро је остала једна од легендарних личности 20. вијека и прототип холивудске филмске звијезде.

Бракови[уреди]

Џејмс Даферти[уреди]

Монро се удала за Џејмса Дафертија 19. јуна 1942. године. У књигама Тајна Срећа Мерилин Монро и Норми Џин с љубављу, Џими, тврдио је да су се вољели, али да су њу понијели снови о слави. Године 1953. је написао чланак под насловом „Мерилин Монро је била моја жена“ за Фотоплеј, у којем је тврдио да ју је оставио.

У документарном филму из 2004. године, Мерилинин човјек, Даферти је тврдио још три ствари: да је био њен Свенгали те да је он створио „Мерилин Монро“ као личност, да су је шефови студија натјерали да се разведе од њега и да је он био њена једина права љубав.

Поново се оженио 1947. године. Кад су га обавијестили о смрти Мерилин Монро, 6. августа 1962. године, Њујорк Тајмс је објавио да је одговорио: „Жао ми је“ и наставио своју полицијску патролу у Лос Анђелесу. Није се појавио на њеном спроводу.

Џо Димаџо[уреди]

Џо Димаџо видио је 1951. године Монроину слику са два играча Чикаго Вајт Сокса, али је није позвао све до 1952. године. Она је написала у књизи Моја прича да га није хтјела упознати, бојећи се да се он уклапа у стереотип америчког спортисте. Вјенчали су се у градској скупштини Сан Франциска 14. јануара 1954. године. Током меденог мјесеца, посјетили су Јапан, а њу су замолили да посјети Кореју. За четири дана је одржала десет наступа на врло ниским темперетурама за сто хиљада војника који су тамо служили. Биографи су нагласили да Димаџо, који је остао у Јапану, није био срећан женином одлуком јер је хтио да то буде интимни пут.

Дана 14. септембра 1954. године Монро је снимила сада већ култну сцену у којој јој вјетар диже хаљину за филм Седам година вјерности у Њујоршком позоришту Транс Лукс. Бил Кобрин, тадашњи Фоксов дописник са источне обале, рекао је како је Били Вајлдер хтио да то постане медијски циркус: "... сваки пут кад би се хаљина дигла, публика би се узбудила, а Димаџо би полудио." Пар се послије посвађао у предворју хотела. Она је, 274 дана након вјенчања, затражила развод због психичког насиља.

Годинама касније обратила му се за помоћ. У фебруару 1961. године њен психијатар послао ју је у психијатријску клинику Пејн Витни гдје је, према Доналду Споту, смјештена у одјељење за најтеже случајеве. Како се није могла сама одјавити, назвала је Димаџа, који ју је извео. Послије му се придружила на Флориди. Њихова прича о томе како су „само добри пријатељи“ нису зауставили гласине о томе како су се поновно вјенчали.

Према Маурију Алену, 1. августа 1962. године, Димаџо је — алармиравши како се његова бивша жена спетљала с људима који ће јој наудити, као што је Френк Синатра — дао отказ у војној служби како би је поново запросио. Покупио је њено тијело и средио спровод. Двадесет година је у њену гробницу стизало туце црвених ружа три пута седмично. За разлику од њена друга два мужа, никад није говорио о њој у јавности, није писао о томе те се није поново женио.

Артур Милер[уреди]

Дана 29. јуна 1956. године, Монро се удала за драматурга Артура Милера, којег је упознала 1951. године у Вајт Плејнсу, у Њујорку. Вјенчање се крило од медија и од јавности. Иако је одгојена у хришћанском духу, преобратила се на јудаизам прије него што се удала за Милера. Након што је завршила снимање филма Принц и играчица са Лоренсом Оливијеом, пар се вратио у САД из Енглеске и открио да је она трудна. Међутим, она је патила од ендометриоза, а трудноћа се показала као ванматерична. Завршила је побачајем.

Милеров сценарио за филм Неприлагођени, прича о очајном разводу, требало је да буде дар за Дан заљубљених за њу, али у вријеме кад је снимање почело 1960. године, њихов брак је био непоправљив. Развод је обављен у Мексику 24. јануара 1961. године. Милер се оженио са Инге Морат 17. фебруара 1962. године, једном од фотографисткиња које су радиле на снимању филма Неприлагођени.

Филмографија[уреди]

Мерилин Монро у филму Нијагара (1953)
Улоге Мерилин Монро
Година
Српски назив
Изворни назив
Улога
Напомена
1947. Опасне године Dangerous Years Иви
1948. Scudda Hoo! Scudda Hay! Бети непотписана
1948. Даме из хора Ladies of the Chorus Пеги Мартин прва већа улога
1949. Љубавна срећа Love Happy клијент
1950. Карта за Томахавк A Ticket to Tomahawk Клара непотписана
1950. Џунгла на асфалту The Asphalt Jungle Анђела Финли
1950. Ватрена лопта The Fireball Поли Изазов - други назив филма
1950. Све о Еви All About Eve госпођица Клаудија Казвел
1950. Десни кроше Right Cross Даски непотписана
1951. Прича из предграђа Home Town Story Ајрис Мартин
1951. As Young as You Feel Херијет
1951. Љубавно гнездо Love Nest Роберта Стивенс
1951. Let's Make It Legal Џојс Манеринг
1952. Сукоб у ноћи Clash by Night Пеги
1952. Нисмо венчани! We're Not Married! Анабел Норис
1952. Не мораш да куцаш Don't Bother to Knock Нел Форбс прва главна улога
1952. Мајмунска посла Monkey Business Лоис Лорел
1952. O. Henry's Full House пролазница камео улога
1953. Нијагара Niagara Роуз Лумис
1953. Мушкарци више воле плавуше Gentlemen Prefer Blondes Лорелај Ли
1953. Како се удати за милионера How to Marry a Millionaire Локо Демпси
1954. Река без повратка River of No Return Кеј Вестон
1954. Нема посла као што је шоу бизнис There's No Business Like Show Business Викторија Хофман
1955. Седам година верности The Seven Year Itch девојка садржи чувену сцену са белом хаљином; номинација за награду БАФТА
1956. Аутобуска станица Bus Stop Шери Погрешан тип девојке - други назив филма; номинација за награду Златни глобус
1957. Принц и играчица The Prince and the Showgirl Елси Марина продуцент филма; номинација за награду БАФТА
1959. Неки то воле вруће Some Like It Hot Шугар Кејн Ковалчик најуспешнији филм; награда Златни глобус за најбољу глумицу у мјузиклу или комедији
1960. Хајде да се волимо Let's Make Love Аманда Дел
1961. Неприлагођени The Misfits Рослин Табер последњи филм
1962. Нешто се мора дати Something's Got To Give Елен Вагстаф Арден недовршен

Галерија[уреди]

Референце[уреди]

  1. Obituary Variety, August 8. (1962). стр. 63.
  2. Hall (2006). стр. 468.
  3. Rollyson (2005). стр. 2.
  4. Churchwell (2005)
  5. „Животна прича – Мерилин Монро: Хероина уклете лепоте”. story.rs. Приступљено 26. 8. 2013. 
  6. „Biography from marlynmonroe.com - Page 1”. marilynmonroe.com. Приступљено 25. 8. 2013. 
  7. „Fast Facts from marilynmonroe.com”. marilynmonroe.com. Приступљено 25. 8. 2013. 
  8. „Gladys Eley, last residence Gainesville, Alachua, Florida”. ancestry.com. Приступљено 25. 8. 2013. 
  9. „Birth of Marilyn Monroe Shown to Be Legitimate”. nytimes.com. Приступљено 25. 8. 2013. 
  10. 10,0 10,1 10,2 10,3 10,4 „Marilyn Monroe - Actress”. h2g2.com. Приступљено 25. 8. 2013. 
  11. „Biography at marilyn monroe - Page 2”. marilynmonroe.com. Приступљено 25. 8. 2013. 
  12. „Marilyn Monroe Biography”. netglimse.com. Приступљено 25. 8. 2013. 
  13. „Marilyn Monroe Article Free Pass”. britannica.com. Приступљено 25. 8. 2013. 
  14. „Marylin Monroe’s plastic surgery”. celebrityplasticpics.com. Приступљено 25. 8. 2013. 
  15. „Marilyn’s Cosmetic Surgery”. marilynmonroepages.com. Приступљено 25. 8. 2013. 
  16. „Don't Bother to Knock (1952)”. rottentomatoes.com. Приступљено 25. 8. 2013. 
  17. „Niagara (1953)”. rottentomatoes.com. Приступљено 25. 8. 2013. 
  18. „Marilyn Monroe Quotes”. brainyquote.com. Приступљено 25. 8. 2013. 
  19. „How To Marry A Millionaire (1953)”. rottentomatoes.com. Приступљено 26. 8. 2013. 
  20. „Bus Stop (1956)”. rottentomatoes.com. Приступљено 26. 8. 2013. 
  21. „The Misfits (1961)”. rottentomatoes.com. Приступљено 26. 8. 2013. 
  22. „Panel Discusses Marilyn Monroe”. transcripts.cnn.com. Приступљено 26. 8. 2013. 
  23. „About Greg Schreiner”. themarilynmonroesite.com. Приступљено 26. 8. 2013. 
  24. „Слушао сам како Мерилин Монро умире“ (Б92, 10. јун 2013)
  25. Фред Отеш: Боби Кенеди угушио Мерилин Монро јастуком („Политика“, 12. јун 2013)
  26. Убио сам Мерлинку јер је спавала са Фиделом Кастром (Б92, 17. април 2015)

Литература[уреди]

  • Hall, Susan G. (2006). American Icons: An Encyclopedia of the People, Places, and Things that Have Shaped Our Culture. Greenwood Publishing Group. стр. 468. ISBN 978-0-275-98429-8. 
  • Rollyson, Carl (2005). Female Icons: Marilyn Monroe to Susan Sontag. iUniverse. ISBN 978-0-595-35726-0. 
  • Churchwell, Sarah (2005). The Many Lives of Marilyn Monroe. Metropolitan Books. ISBN 978-0-8050-7818-3. 

Спољашње везе[уреди]