Брил-Зинсерова болест

С Википедије, слободне енциклопедије
Брил-Зинсерова болест
Класификација и спољашњи ресурси
Специјалностинфектологија, епидемиологија

Брил-Зинсерова болест (Morbus Brill-Zinsseri) је рекурента врста пегавог тифуса, која се карактерише понављањем тифуса након годину дана, или чак деценије, код претходно лечених болесника због задржавања узрочника (Рикеције провазеки) у телесним ткивима. Према доступним подацима развија се у око 15% особа које у историји болести наводе боравак у епидемији тифуса.[1]

Историјат и епоним[уреди | уреди извор]

Ова рикециоза названа је Брил-Зинсерова болест по Америчком интернисти Натану Едвину Брилу (N. E. Brill, 1878 — 1940),[2] и микробиологу Хансу Зинсеру (H. Zinsser 1860 — 1925) [3][4] који су 1898. године открили раније непознат облик тифуса, без присуства телесне ваши, у имиграната који су из Источне Европе с краја 19. века допутовали у САД.

Етиопатогенеза[уреди | уреди извор]

Рикација провазеки која је узрок ове болести је грам негативна бактерија која се преноси путем артроподних вектора који инфицирају ћелије ендотела крвних судова и размножава се искључиво у живој ћелији осетљивих домаћина.[5]

Резервоар заразе у природи је човек и то било болесник од примарног пегавог тифуса или од Брил-Зинсерове болест, или рикеционоша. Патоген се човека на човека преноси само посредством човечије телесне ваши (Pediculus humanis corporis).[6]

Клиничка слика[уреди | уреди извор]

Болест почиње изненада са високом температуром, боловима у мишићима и зглобовима, јаком главобољом и несаницом. Тегобе трају 5-6 дана и за то време се на кожи пазушног предела јавља макулозна оспа која се шири на предео груди и леђа, али не и на доње удове. Болесник је миран и комуникативан када се налази у тифозном стадијуму болести.[7]

Дијагноза[уреди | уреди извор]

Дијагноза се поставља на основу клиничке слике, епидемиолошке анкете, лабораторијских анализа.

Рикеције је микробиолошким тестовима могуће изоловати из крви, исечака ткива, ликвора, испљувка и мокраће, међутим изоловање се не врши у рутинској дијагностици због компликованих лабораторијских поступака и велике инфективности ових агенаса.[8]

Уместо микробиолошких користе се серолошке реакције, које су метод избора (Вајл-Феликсова реакција, реакција везивања комплемената (RVK), реакција аглутинације, тест индиректне имунофлоресценција).[9]

Вајл-Феликова реакција за коју је се користи узорак крви (има историјски значај, јер највише се користи) је унакрсна антигенска рекција са антигенима соја Proteus OX 19.

Сппецифични серолошки тестови могу се радити само у референтним лабораторијама, за ту врсту анализа.

Терапија[уреди | уреди извор]

Лечење се сппроводи каузалном, симптоматском терапијом и хигијенско - дијететским режимом живота.

Каузална терапија

Каузална терапија се састоји у примени антибиотика и то пре свега тетрациклина и хлорамфеникола.[10]

Симптоматска терапија

У симптоматској терапији поред надокнаде течности и примене витамина могућа је примена кортикоида код тежих клиничких облика.[11]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Rapini, Ronald P.; Bolognia, Jean L.; Jorizzo, Joseph L. (2007). Dermatology: 2-Volume Set. St. Louis: Mosby. pp. 1130.
  2. ^ N. E. Brill Аcute infectious disease of unknown origin. A clinical study based on 221 cases. American Journal of the Medical Sciences, Thorofare, N.J., 1910, n.s. 139: 484-502.
  3. ^ H. Zinsser Varieties of typhus virus and the epidemiology of the American form of European typhus fever (Brill’s disease).American Journal of Hygiene, 1934, 20: 513-532.
  4. ^ H. Zinsser (1935). Rats, lice and history: being a study in biography, which, after 12 preliminary chapters indispensable for the preparation of the lay reader, deals with the life history of typhys fever. Boston Atlantic Monthly Press. стр. 32. : Boston, Little, Brown & Co., 1935.
  5. ^ Saah AJ. Orientia tsutsugamushi (Scrub typhus). Principles and Practice of Infectious Diseases. 2000. 2056-2057.
  6. ^ Civen R, Ngo V. Murine typhus: an unrecognized suburban vectorborne disease. Clin Infect Dis. 2008 Mar 15. 46(6):913-8. [Medline].
  7. ^ Watt G, Parola P. Scrub typhus and tropical rickettsioses. Curr Opin Infect Dis. 2003 Oct. 16(5):429-36. [Medline].
  8. ^ La Scola B, Raoult D. Laboratory diagnosis of rickettsioses: current approaches to diagnosis of old and new rickettsial diseases. J Clin Microbiol. 1997 Nov. 35(11):2715-27. [Medline].
  9. ^ Wongchotigul V, Waicharoen S, Riengrod S, et al. Development and evaluation of a latex agglutination test for the rapid diagnosis of scrub typhus. Southeast Asian J Trop Med Public Health. 2005 Jan. 36(1):108-12. [Medline].
  10. ^ Watt G, Kantipong P, Jongsakul K, et al. Doxycycline and rifampicin for mild scrub-typhus infections in northern Thailand: a randomised trial. Lancet. 2000 Sep 23. 356(9235):1057-61. [Medline].
  11. ^ Dumler JS, Walker DH. Rickettsia typhi (Murine typhus). Principles and Practice of Infectious Diseases. 2000. 2053-55.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Богомолов Б. П. Инфекционные болезни: Учебник М.: Изд-во МГУ. 2006. ISBN 978-5-211-05128-7.
  • Bechah, Yassina; Capo, Christian; Mege, Jean-Louis; Raoult, Didier (2008). „Epidemic typhus”. The Lancet Infectious Diseases. 8 (7): 417—426. PMID 18582834. S2CID 25526252. doi:10.1016/S1473-3099(08)70150-6. 
  • Stein A, Purqus R, Olmer M, Raoult D. Brill-Zinsser disease in France. Lancet. 1999;353:1936.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Класификација


Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Брил-Зинсерова_болест&oldid=27441593”