Видео-камера

С Википедије, слободне енциклопедије
Сонијева видео-камера

Видео-камера је камера која служи за снимање видео-материјала, односно покретних слика. Иницијално је развијена искључиво за телевизијске потребе али се данас користи у многе друге сврхе. Шта више постале су део уређаја који се превасходно праве за друге намене као што је мобилни телефон.

Историја[уреди | уреди извор]

Склопива Union камера

Прва видео-камера развијене је 1930-их година и користио ју је BBS током експерименталног емитовања. Ова камера је била базирана на електромеханички диск. Ову врсту камере већ 1940-их година заменила је у поптуности електрична видео-камера базирана на катодној цеви. Оваква врста камере остала је популарна и широко коришћена све до 1980-их година. Тада на сцену ступају камере које базирају на фото осетљивим чиповима пре свега CCD-јевима, које су и данас актуелне. Оне су елиминисале пуно проблема којих је било код катодних цеви и дале могућност развоју дигиталне телевизије. Цена видео-камера је развојем све више опадала тако да је данас немогуће замислити и домаћинство без неке врсте видео-камере.

Основа за полупроводничке сензоре слике је метал-оксид-полупроводник (МОС) технологија,[1] која потиче од проналаска МОСФЕТ-а (МОС транзистор са ефектом поља) у Беловом лабораторијама 1959. године.[2] Ово је довело до развоја полупроводничких сензора слике, укључујући CCD и касније CMOS сензор са активним пикселима.[1] Први полупроводнички сензор слике био је уређај са спрегнутим наелектрисањима, исмишљен у Беловим лабораторијама 1969,[3] заснован на МОС кондензаторској технологији.[1] NMOS сензор активних пиксела је касније осмишљен у предузећу Олимпус 1985. године,[4][5][6] што је довело до развоја CMOS сензора активних пиксела у лабораторији за млазни погон агенције NASA 1993. године.[7][5]

Практичне дигиталне видео камере су такође омогућене напретком у видео компресији, због непрактично високих захтева за меморијом и пропусним опсегом за некомпримовани видео.[8] Најважнији алгоритам компресије у овом погледу је дискретна косинусна трансформација (DCT),[8][9] техника компресије са губицима која је први пут предложена 1972. године.[10] Практичне дигиталне видео камере су омогућене стандардима видео компресије заснованим на DCT-у, укључујући стандарде за видео кодирање H.26x и MPEG уведене од 1988. надаље.[9]

Врсте[уреди | уреди извор]

Постоје више врста видео-камера и то зависно пре свега од намене као и жељеног квалитета снимљеног видеа.

  • Професионалне видео-камере се користе пре свега у ТВ продукционим центрима као и при снимању филмова.[11] Ове камере нуде екстремно фина подешавања самих карактеристика видео-сигнала. Често је и сама контрола камера одвојена од главе камере и налази се обично у режији. Овим се постиже да се већи број камера уједначи по квалитету и другим параметрима слике. Овде постоје још финије поделе на:
    • Студијске камере су намењене за снимање у ТВ студијима. Најчешће су фиксиране за покретне носаче (триподе) којима управља камерман. Такође ове камере се монтирају и на дизалице код снимања специјалних покретних сцена.[12]
    • Мобилне камере су намењене снимању на терену. Ове камере се најчешће носе на раменима и неопходно је да имју погодан визир како би камерман могао једним оком да гледа снимање а другим да контролише своје покрете. Често овакве камере имају додатну опрему којом се камера причвршћује за камермана, али у употреби су и дизалице а у новије време и мали хеликоптери са даљинским управљањем
  • Камкодери су врста камере која поред главе за снимање у себи укључује и видео-рекордер или други уређај за снимање видеа. И оне се широко користе у ТВ продукцији пре свега за снимање на терену, снимање кућних филмова и слично.[13] Уместо магнетних трака као медијум за снимање видео-садржаја све више у употреби су различите врсте дискова али и других врста меморија.
  • Камере за надзор се пре свега користе као безбедносне камере и за надзор објеката [14]
  • Све више су у употреби дигиталне видео-камере које дирекнто конвертују сигнал у дигитални излаз. Овакве камере су често врло мале и мање и од камера за надзор. Ове камере се користе као рачунарске веб камере али су и делови других уређаја као што је мобилни телефон.

Постоје и друге поделе видео-камера. Једна од основних је подела на SD и HD камере зависно од видео-резолуције коју снимају.

Медији за снимање[уреди | уреди извор]

Рани видео није могао бити директно снимљен.[15] Први донекле успешан покушај директног снимања видеа одвио се 1927. са Фоновизионом заснованом на диску Џона Логија Бејрда.[15] Дискови нису могли да се репродукују са тадашњом технологијом, иако је каснији напредак омогућио да се видео поврати током 1980-их.[15] Први експерименти са употребом траке за снимање видео сигнала десили су се 1951. године.[16] Први комерцијално пуштен систем била је Квадруплекс видео трака коју је произвео Ампекс 1956. године.[16] Две године касније Ампекс је представио систем са способношћу снимања видеа у боји.[16] Први системи за снимање дизајнирани да буду мобилни (и стога употребљиви ван студија) били су Портапак системи почевши од Сони ДВ-2400 1967. године. The first recording systems designed to be mobile (and thus usable outside the studio) were the Portapak systems starting with the Sony DV-2400 in 1967.[17] Након тога је 1981. уследио систем Бетакам где је касетофон уграђен у камеру формирајући камкордер.[17]

Носачи објектива[уреди | уреди извор]

Док неке видео камере имају уграђена сочива, друге користе заменљива сочива повезана преко низа носача. Неке попут Панависион ПВ и Ари ПЛ су дизајниране да буду филмске камере, док друге као што су Канон ЕФ и Сони Е потичу из фотографије.[18] Даљи сет носача као што је С-постоље постоји за апликације као што је CCTV.[19][20][21]

Галерија[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в Williams, J. B. (2017). The Electronics Revolution: Inventing the Future. Springer. стр. 245—8. ISBN 9783319490885. 
  2. ^ „1960: Metal Oxide Semiconductor (MOS) Transistor Demonstrated”. The Silicon Engine. Computer History Museum. Приступљено 31. 8. 2019. 
  3. ^ James R. Janesick (2001). Scientific charge-coupled devices. SPIE Press. стр. 3—4. ISBN 978-0-8194-3698-6. 
  4. ^ Matsumoto, Kazuya; et al. (1985). „A new MOS phototransistor operating in a non-destructive readout mode”. Japanese Journal of Applied Physics. 24 (5A): L323. Bibcode:1985JaJAP..24L.323M. doi:10.1143/JJAP.24.L323. 
  5. ^ а б Fossum, Eric R. (12. 7. 1993). Blouke, Morley M., ур. „Active pixel sensors: are CCDs dinosaurs?”. SPIE Proceedings Vol. 1900: Charge-Coupled Devices and Solid State Optical Sensors III. International Society for Optics and Photonics. 1900: 2—14. Bibcode:1993SPIE.1900....2F. CiteSeerX 10.1.1.408.6558Слободан приступ. S2CID 10556755. doi:10.1117/12.148585. 
  6. ^ Fossum, Eric R. (2007). „Active Pixel Sensors” (PDF). Semantic Scholar. S2CID 18831792. Архивирано из оригинала (PDF) 9. 3. 2019. г. Приступљено 8. 10. 2019. 
  7. ^ Fossum, Eric R.; Hondongwa, D. B. (2014). „A Review of the Pinned Photodiode for CCD and CMOS Image Sensors”. IEEE Journal of the Electron Devices Society. 2 (3): 33—43. doi:10.1109/JEDS.2014.2306412Слободан приступ. 
  8. ^ а б Belmudez, Benjamin (2014). Audiovisual Quality Assessment and Prediction for Videotelephony. Springer. стр. 11—13. ISBN 9783319141664. 
  9. ^ а б Huang, Hsiang-Cheh; Fang, Wai-Chi (2007). Intelligent Multimedia Data Hiding: New Directions. Springer. стр. 41. ISBN 9783540711698. 
  10. ^ Ahmed, Nasir (јануар 1991). „How I Came Up With the Discrete Cosine Transform”. Digital Signal Processing. 1 (1): 4—5. doi:10.1016/1051-2004(91)90086-Z. 
  11. ^ VIDEO MAJSTOR - Vodič za kupovinu profesionalne kamere
  12. ^ „Profesionalna Video Oprema i Video Kamere - SAUT Professional Beograd”. Архивирано из оригинала 05. 03. 2016. г. Приступљено 11. 09. 2013. 
  13. ^ Kamkorder | HD kamkorderi I HD video kamere | Sony
  14. ^ „Камере за видео-надзор”. Архивирано из оригинала 16. 07. 2013. г. Приступљено 09. 09. 2013. 
  15. ^ а б в „'Phonovision': 1927-28 « the Dawn of TV”. 
  16. ^ а б в Marsh, Alex (27. 7. 2017). „A History of Videotape, Part 1”. Bitstreams. Duke University. Приступљено 11. 2. 2022. 
  17. ^ а б Buckingham, David; Willett, Rebekah; Pini, Maria (2011). Home Truths?: Video Production and Domestic Life. University of Michigan Press. стр. 9. ISBN 978-0-472-05137-3. 
  18. ^ Rhodes, Phil (4. 2. 2018). „The RedShark Guide to Lens Mounts”. RedShark. Приступљено 3. 3. 2022. 
  19. ^ Firestone, Kyle. „Lens Mounts”. Edmund Optics. Приступљено 2022-07-12. 
  20. ^ „CS-Mount vs C-Mount vs M12 Explained”. 
  21. ^ „Choosing M12 Lens Mounts for Specific Applications”. Framos. 2018-02-16. Приступљено 2022-07-12. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]