Вилдшпице

Координате: 46° 53′ 07″ С; 10° 52′ 02″ И / 46.885278° С; 10.867222° И / 46.885278; 10.867222
С Википедије, слободне енциклопедије
Вилдшпице
Поглед на Вилдшпице са североистока
Географске карактеристике
Највиша тачкаВилдшпице
Ндм. висина3774 m
Координате46° 53′ 07″ С; 10° 52′ 02″ И / 46.885278° С; 10.867222° И / 46.885278; 10.867222
Географија
Вилдшпице на карти Аустрије
Вилдшпице
Вилдшпице
Државе Аустрија
РепубликеТирол
РегијеСеверни Тирол
МасивЕцтал Алпе
ГрупаАлпи
Вилдшпице (трећи с лева) виђен са планине Хинтерер Брункогел, највише тачке Пицтал глечера. Одмах поред је Хинтерер Брохкогел, испод Вилдшпица лежи глечер Ташахфернер. У доњем левом углу налази се планинско седло Мителбергјох, кроз које се може попети до Ташахфернера.

Вилдшпице (нем. Wildspitze; German pronunciation: [ˈvɪltˌʃpɪt͡sə]) је највиша планина Ецталских Алпа (нем. Ötztaler Alpen) и Северног Тирола, као и друга највиша планина у Аустрији после Гросглокнера. По релативној висини (2261 м) је четврти врх Алпа и петнаести врх Европе.

Положај[уреди | уреди извор]

Вилдшпице (у дословном преводу "дивљи врх") се налази на гребену званом Вајскам (нем. Weißkamm; у дословном преводу „бели гребен“) који се спаја са главним ланцем Алпа код Вајскугела (нем. Weißkugel; у дословном преводу "бела кугла"). Његов северни и западни бок чине сам крај долине Пиц (нем. Pitzbach), док се јужни и источни бок уздижу изнад горњих крајева Ецтала. Планина има два врха, са стеновитим јужним врхом (3768 м или према другим изворима 3770/3774 м [1] [2] надморске висине) и северним врхом прекривеним фирном на око 3760 м.[3] Планина је са три стране окружена глечерима, од којих је Ташахфернер (нем. Taschachferner) највећи са површином од 8 км2.

Поглед са врха ограничен је само закривљеношћу Земље. На истоку се може видети до Гросглокнера, а на западу до Финстерархорна (нем. Finsteraarhorn).

Најближа виша планина је Ортлер (нем. Ortler) у Јужном Тиролу која је удаљена 48 ипо километара.

Успони на врх Вилдшпицеа[уреди | уреди извор]

Први забележени покушај успона на Вилдшпице извршили су 1847. Херман и Адолф Шлагинтвајт (нем. Hermann & Adolf Schlagintweit), који су се вероватно попели на коту од 3.552 м на североисточном гребену.[4] Први успешан успон на сам врх био је 1848. године од стране Леандера Клоца (нем. Leander Klotz) и још једног, неименованог локалног фармера. У августу 1857. браћа Никодем, Леандер и Ханс Клоц (нем. Nikodem, Leander & Hans Klotz) су се до врха попели са Јозефом Антоном Шпехтом (нем. Joseph Anton Specht), трговцем из Беча. То је био други забележени успон на врх Вилдшпицеа.

Северни врх је првобитно био нешто виши (3.776 м), и на њега се 29. августа 1861. попео Леандер Клоц. Међутим, до краја 20. века, топљење снега је спустило северни врх на око 3.765 м.[5] [6]

Руте успона[уреди | уреди извор]

Најчешћи пут до врха је од колибе Бреслауер (нем. Breslauer Hütte), којој се прилази из села Вент (1900 мнв). Већина пењача спава у колиби или у шатору и наставља до врха следећег дана (око 4 сата пењања од колибе Бреслауер).

Алтернативни правац иде од Брауншвајгер колибе (нем. Braunschweiger Hütte) у области глечера Пицталер (нем. Pitztaler Gletscherbahn). Од колибе рута прелази преко глечера до Мителбергјох-а (нем. Mittelbergjoch), а затим прелази подручје испуњено пукотинама глечера Ташахфернер се до врха Вилдшпицеа. Просечно време пењања овом рутом је 6,5 сати.

Клима[уреди | уреди извор]

Вилдшпице има климу тундре по Копеновој класификацији климе.

Највећа просечна температура забележена је у јуну месецу (17.8о C), а најнижа у фебруару (-29.0о C).[7]

Галерија[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ The Austrian Alpine Club's Alpine Club map of the Ötztal Alps
  2. ^ Walter Klier, Ötztaler Alpen: ein Führer für Täler, Hütten und Berge, Rother, Munich, 14th print, 2006.
  3. ^ Bergsteiger, January 2001, page 25.

    Richard Goedeke: 3000er in den Nordalpen., Bruckmann Verlag, Munich, 2004, ISBN 978-3-7654-4746-4, page 93.
  4. ^ Walter Klier, Ötztaler Alpen: ein Führer für Täler, Hütten und Berge, Rother, Munich, 14th print, 2006.
  5. ^ Anthon von Ruthner, Ersteigung der hohen Wildspitze im Oetzthale, Mittheilungen der Kaiserlichen=Königlichen Geographischen Gesellschaft, pp. 216–243.
  6. ^ Bergsteiger, January 2001, page 25. Richard Goedeke: 3000er in den Nordalpen., Bruckmann Verlag, Munich, 2004, ISBN 978-3-7654-4746-4, page 93.
  7. ^ https://www.zamg.ac.at/cms/de/dokumente/klima/dok_klimauebersichten/copy_of_klimanormalperiode_19912020.xlsx