Алпи

Из Википедије, слободне енциклопедије
Алпи

франц. Les Alpes, нем. Alpen, итал. Alpi, словен. Alpe

Alpe Mali Dru.jpg
Lacs de Cheserys.jpg
Mont Blanc oct 2004.JPG
Монблан, највиша планина у Алпима, поглед са савојске стране
Alps location map.png
Alpenrelief 01.jpg
Рељеф Алпа
Географске карактеристике
Највиша тачка Монблан
Надморска висина 4808.73[1] m
Димензије
Дужина 1200 km
Ширина 250 km
Површина 200000 km2
Географија
Државе Аустрија, Француска, Немачка, Италија, Лихтенштајн, Монако, Словенија, Швајцарска

Алпи су заједнички назив за највиши планински масив у Европи,[2][note 1] који је протеже од Аустрије и Словеније на истоку, кроз Италију, Швајцарску, Лихтенштајн и Немачку до Француске на западу.[3] Алпи су најгушће насељен планински венац у Европи који се простире на 200.000 km². Важни извори економских прихода су туризам, млекарство, шумарство, производња електричне енергије и производња соли из руде соли. Због скраћених транзитних путева који повезују централну и јужну Европу, Алпи су били веома важан пут за трговце још из древних времена. Реч Алпи значи планине. Највиши врх на Алпима је Монблан који се налази на 4810 метара на Француско-Италијанској граници.

Планине су формиране током више од десет милиона годна колизијом Афричке и Евроазијске тектонске плоче. Екстремна сужавања узрокована овим догађајима резултирала су у подизању морских седиментних стена путем навлачења и набирања у високе планинске врхове као што су Монблан и Матерхорн. Област Алпског региона садржи око сто врхова виших од 4000 метара.

Ваздушни поглед на Западне Алпе, Беледонски масив (Француска)

Висина и величина овог планинског ланца утичу на климу у Европи; у планинама нивои падавина знатно варирају, и климатски услови се састоје од различитих зона. Дивље животиње као што је коза живе у вишим регионима до надморске висине 3.400 m (11.155 ft), и биљке као што је рунолист расту у стеновитим областима у на мањој надморској висини као и вишим елевацијама. Постоји евиденција да су људи настањивали Алпе још од палеолитског доба. Мумификовани човек, за кога је утврђено да је 5.000 година стар, је отркивен у ледењаку на Аустријско–Италијанској граници 1991. године.

До 6. века п. н. е, келтска Латенска култура је била добро успостављена. Ханибал је познат по преласку Алпа са крдом слонова. Римљани су имали насеља у овом региону. Године 1800, Наполеон је прешао кроз један од планинскох пролаза са армијом од 40.000 људи. У 18. и 19. веку дошло је прилива натуралиста, писаца и уметника, а посебно током ере романтизма, а томе је следило златно доба алпинизма током кога су планинари почели да освајају врхове. У Другом светском рату Адолф Хитлер је држао базу операције у Баварским Алпима током рата.

Алпски регион има снажан културни идентитет. Традиционалне културе пољопривреде, прављења сира, и обраде дрвета још увек постоје у алпским селима, иако је туристичка индустрија почела да узима маха почетком 20. века и проширила се након Другог светског рата, да би до краја века постала доминантна индустрија. Зимске олимпијске игре су одржане у швајцарским, француским, италијанским, аустријским и немачким Алпама. У овом региону живи око 14 милиона људи, и регион има око 120 милиона посетилаца годишње.[4]

Етимологига и топонимија[уреди]

„Алп” се односи на високо планински пашњак, често са структуром, као што је ова на јужној страни Алпа, где се марва одводи за пашу.

Реч Алпи изведена је из латинске речи Alpes. Мауро Сервије Хонорат, антички коментатор Вергилија, наводи у свом коментару (A. X 13) да Келти све планине називају Алпима. Могуће је да је термин био уобичајен у итало-келтском, пошто келтски језици имају термине за високе планине изведене из корена алп.

Ово је у складу са теоријом да су у грчком језику Алпи име које није индоевропског порекла (што је уобичајено за истакнуте планине и планинске ланце у медитеранском региону). Према староенглеском речнику, латински Алпи су вероватно изведени из прединдоевропске речи *alb са значењем „брдо”; реч „Албанија” је изведана на сличан начин. Назив Албанија није изворан у региону који је познат као земља Албанија, већ је кориштен за низ планинских области широм Европе. У римска времена, „Албанија” је била име за источни Кавказ, док је у енглеском језику реч „Албанија” (или „Albany”) повремено кориштена као име за Шкотску,[5] мада многи научници напомињу да је вероватније изведена из латинске речи albus, за белу боју.

У модерним језицима се термин alp, alm, albe или alpe односи на пашњаке у алпским регионима испод глечера, а не на врхове.[6] Реч алп се односи на високопланинске пашњаке, где се стока одводи на испашу током летњих месеци и где се могу наћи штале са сеном, и термин „Алпи” који се односи на планине, је погрешан.[7][8] Термин за планинске врхове варира у зависности од нације и језика: речи као што су Horn, Kogel, Kopf, Gipfel, Spitze, Stock, и Berg се користе у регионима где се говори немачки; Mont, Pic, Tête, Pointe, Dent, Roche, и Aiguille у регионима где се говори француски; и Monte, Picco, Corno, Punta, Pizzo, или Cima у италијанском говорном подручју.[9]

Географија[уреди]

Алпи се протежу у луку од Француске на југу и западу до Словеније на истоку, и од Монака на југу до Немачке на северу.

Алпи су планинска формација у облику полумесеца у централној Европи чија дужина лука је 800 km (500 mi) од истока ка западу и има ширину од 200 km (120 mi). Средња висина планинских врхова је 2,5 km (1,6 mi).[10] Овај планински венац се протеже од Средоземног мора северно изнад слива реке По, пружајући се кроз Француску од Гренобла, и идући на исток кроз средњу и јужну Швајцарску. Ланац се наставља ка Бечу у Аустрији, и на исток до Јадранског мора и Словеније.[11][12][13] На југу дотиче северну Италију, а на северу се протеже до јужне границе Баварске у Немачкој.[13] У областима као што су Кјасо у Швајцарској, и Алгој у Баварској, јасна су разграничења између планинског венца и равничарских поља; на другим местима као што је Женева, демаркација је мање јасна. Земље са највећом алпском територијом су Швајцарска, Француска, Аустрија и Италија.

Највећи део распона је подељен глацијалним коритом долине Роне, са Пенинским Алпима од Монблана до Матерхорна и Монте Роза на јужној страни, и Бернских Алпа на северу. Врхови у источном делу опсега, у Аустрији и Словенији, су мањи од оних у централном и западном делу.[13]

Разлике у номенклатури у региону обухваћеном Алпима чине класификацију планина и подрегија тешком, али општа класификација је она са Источним Алпима и Западним Алпима са раздвајањем између њих које се јавља у источној Швајцарској, према геологу Стефану Шмиду,[6] у близини Сплишког пролаза.

Највиши врхови Западних и Источних Алпа, респективно су, Монблан са 4810 m[14] и Пиз Бернина са 4.049 m (13.284 ft). Други највиши врхови су Монте Роза са 4.634 m (15.200 ft) и Ортлер[15] са 3.905 m (12.810 ft), респективно.

Серија нижих планинских ланаца иде паралелно с главним ланцем Алпа, укључујући Француске Преалпе у Француској и Јура планине у Швајцарској и Француској. Секундарни ланац Алпа следи вододелницу од Медитеранског мора до Бечких шума, пролазећи преко многих највиших и најбоље знаних врхова Алпа. Од Кол ди Кадибона до Кол де Тенде вододелница иде ка западу, пре него што заокрене ка северозападу и затим, у близини Кол дела Мадалене ка северу. Након досезања Швајцарске границе, линија главног ланца иде апроксимативно у правцу исток-североисток, следећи га до околине Беча.

Пролази[уреди]

Ђавољи мост (Teufelsbrücke) на Готардовом пролазу; тренутно се користи мост из 1958. преко првог возног моста из 1830.

Алпи су прелажени ради рата и трговине. Прелазили су их ходочасници, студенти и туристи. Прелазне руте цестом, железницом или пешке су познате као пролази и обично се састоје од депресија у планинама у којима долина води из равница и брдовите припланинске зоне.[16] У средњевековном периоду разни религиозни редови су успоставили домове за немоћне при врховима већине главних пролаза.[8] Најважнији пролази су Кол де л’Изеран (највиши), Бренеров пролаз, Мон-Сенис, Пролаз великог Сент Бернарда, Кол де Тенде, Готхард пролаз, Семеринг пролаз, Симплон пролаз, и Стелвио пролаз.[17] На италијанско-аустријској граници, Бренеров пролаз раздваја Ецталске и Зилерталске Алпе и био је кориштен као трговачка рута од 14. века. Најнижи алпски пролаз на 985 m (3.232 ft) је Семериншки пролаз из Доње Аустрије у Штајерску. Овде је у 12. веку изграђен дом за немоћне и од тада је у константној употреби. Железница са тунелом дугим 1 mi (1,6 km) је изграђена дуж руте пролаза средином 19. века. Са врхом на 2,469 m (8 ft 1 in), Велики Сент Бернардов пролаз је један од највиших у Алпима. Он прелази преко италијанско-швајцарске границе источно од Пенинских Алпа дуж обронака Монблана. Овај пролаз је користио Наполеон I Бонапарта да пређе са 40.000 војника 1800. године.

Пролаз Мон-Сенис (2081 м) у центру слике даје приступ великом алпском језеру, и даље италијанском полуострву десетак километара изван пролаза.

Пролаз Мон-Сенис је био главни привредни и војни пут између Запане Европе и Италије. Овим прелазом су прешле многе армије на путу до италијанског полуострва. Од Константина I, Пипина Малог и Карла Великог до Хајнриха IV, Наполеона и у ближој прошлости немачке планинске пешадије током Другог светског рата. У данашње време пролаз је био замењен Фрејуским путем (отвореним 1980) и железничким тунелом (отвореним 1871).

Западни Алпи[уреди]

Матерхорн, најсликовитији врх Алпа и Ретинска пруга

Монблан је с висином од 4.810 м највиши врх у Француској и други по величини у Еуропи. Дуго је година навођен и као највиши врх Европе, но тумачењем одређења Европе као континента од Атлантског оцеана до Урала и Кавказа, која су у последње време опет постала актуална, Елбрус му је одузео тај наслов.

Највећи ледењак Алпа је Алеч (23 x 1,5 x 0,9 km) на швајцарској планини Јунгфрау (4.270 м). Арена Сардона или Навлака Гларус је највећа навлака (повратни расед који настаје скоро хоризонталним падом површинског тла) на Алпама која се такође налази у источној Швајцарској. Фуркапас је високопланински цестовни превој у швајцарским Алпама на надморској висини од 2.436 метара који Фурка тунелом (дужине 15,4 km) спаја Глеч и Вале са Реалпом у кантону Ури. У његовој близини се налази Ледењак Роне који је извор реке Роне и један од главних дотока Женевског језера. Симплонски превој је 2.008 метара висок планински превој између Пенинских и Лепонтинских Алпа који повезује Бриг у кантону Вале с Домодосолом у италијанској регији Пијемонт.

Матерхорн (Monte Cervino, Mont Cervin) је планина на граници између Швајцарске и Италије (Пенински Алпи), висине 4.478 метара, који је последњи од виших врхова Алпа који је освојен.

Источни Алпи[уреди]

Швапска Јура или Швапски Алпи су кршно-шумовито брдско подручје у југозападној Немачкој, у савезној држави Баден-Виртемберг. Дужина горја износи око 200 km, ширина у просеку приближно 40 km, а највиши врх је Лемберг (1015 м).

Хохер Дахштајн је кршка планина, други највиши врх Северних кршких Алпа. Налази се на граници две аустријске савезне државе, Горња Аустрија и Штајерска, у којима је он највиши врх (2.995 м). Делови његовог масива леже и у држави Салзбург, те је често зову „Планином три државе” (нем. Drei-Länder-Berg). Највећи ледењак у Аустрији, Пастерзе, лежи у подножју највишег аустријског врха, Гросглокнера (3.798 м) који је део планинског венца Високог Тауерна. Ецталски Алпи су планински масив и природна граница Италије и Аустрије. Највиши врх је Вилдшпитце (3.774 m), који је и уједно други по величини врх у Аустрији иза Гросглокнера.

Доломити или Доломитски Алпи су скуп планина у источним Алпама у североисточној Италији; по њима је прозван камен доломит.

Јулијски Алпи су група планина у јужном делу Алпа, у северозападној Словенији и у североисточној Италији, а име су добиле по Гају Јулију Цезару. Највиши врх Јулијских Алпа је Триглав с 2.864 метара надморсе висине, који је уједно и највиши врх Словеније.

Алпски ледници[уреди]

За Алпе су карактеристични ледници. Ледници настају изнад снежне границе. Снег се временом накупља и сабија у здепастим удубљењима, тзв. цирковима. Испред чела ледника таложе се одломци стеновитог материјала различите величине тзв. морене. После повлачења алпских ледника остале су ледничке долине и моренски наноси. Иза моренских бедема формирала су се бројна алпска језера.

Фауна[уреди]

Животињски свет на Алпима садржи следеће врсте:

Животиње су најбројније у 15% територије Алпа који припадају резерватима и националним парковима.

Види још[уреди]

Напомене[уреди]

  1. The Caucasus Mountains are higher, and the Urals longer, but both lie partly in Asia.

Референце[уреди]

  1. „Le Mont-Blanc passe de 4.810 mètres à 4.808,7 mètres”. 
  2. „Alps”. The Hutchinson unabridged encyclopedia with atlas and weather guide. Abington, United Kingdom: Helicon. 2014. [Претплата неопходна (помоћ)]. 
  3. "Alpine Convention". Alpine Conferences. Retrieved August 3, 2012
  4. Chatré, Baptiste, et al. (2010), 8
  5. „Online Etymology Dictionary”. Etymonline.com. 14. 5. 1955. Приступљено 18. 4. 2012. 
  6. 6,0 6,1 Schmid et al. (2004), 93
  7. Reynolds (2012). стр. 43–45.
  8. 8,0 8,1 Fleming (2000). стр. 4.
  9. Shoumatoff (2001). стр. 117–119.
  10. Ceben (1998). стр. 22–24.
  11. Chatré, Baptiste, et al. (2010), 9
  12. Fleming (2000). стр. 1.
  13. 13,0 13,1 13,2 Beattie (2006), xii–xiii
  14. Shoumtoff (2001). стр. 23.
  15. Excluding the Piz Zupò and Piz Roseg located in the Bernina range, close to Piz Bernina.
  16. Knox (1911). стр. 740.
  17. Encyclopædia Britannica. Encyclopedia Online Academic Edition. Encyclopædia Britannica. Приступљено 6 August 2012

Литература[уреди]

  • Ситарица Рада, Тадић Милутин, Географија 6, за 6. разред основне школе, Завод за уџбенике Београд, 2008.
  • Allaby, Michael et al. The Encyclopedia of Earth. . Berkeley: University of California Press. . 2008. ISBN 978-0-520-25471-8.
  • Beattie, Andrew. . The Alps: A Cultural History. New York: Oxford University Press. . 2006. ISBN 978-0-19-530955-3.
  • Benniston, Martin, et al. (2011). "Impact of Climatic Change on Water and Natural Hazards in the Alps". Environmental Science and Policy. Volume 30. 1–9
  • Cebon, Peter, et al. . Views from the Alps: Regional Perspectives on Climate Change. Cambridge MA: MIT Press. . 1998. ISBN 978-0-262-03252-0.
  • Chatré, Baptiste, et al. (2010). The Alps: People and Pressures in the Mountains, the Facts at a Glance. Permanent Secretariat of the Alpine Convention (alpconv.org). Retrieved August 4. 2012. ISBN 978-88-905158-2-8.
  • De Graciansky, Pierre-Charles et al. (2011). The Western Alps, From Rift to Passive Margin to Orogenic Belt. Amsterdam: Elsevier. ISBN 978-0-444-53724-9.
  • Feuer, A.B. . Packs On!: Memoirs of the 10th Mountain Division in World War II. Mechanicsburg, Pennsylvania: Stackpole Books. . 2006. ISBN 978-0-8117-3289-5.
  • Fleming, Fergus. (2000). Killing Dragons: The Conquest of the Alps. New York: Grove. ISBN 978-0-8021-3867-5.
  • Gerrard, AJ. . Mountain Environments: An Examination of the Physical Geography of Mountains. Boston: MIT Press. . 1990. ISBN 978-0-262-07128-4.
  • Halbrook, Stephen P. (1998). Target Switzerland: Swiss Armed Neutrality in World War II. Rockville Center, NY: Sarpedon. ISBN 978-1-885119-53-7.
  • Halbrook, Stephen P. (2006). The Swiss and the Nazis: How the Alpine Republic Survived in the Shadow of the Third Reich. Havertown, PA: Casemate. ISBN 978-1-932033-42-7.
  • Hudson, Simon. (2000). Snow Business: A Study of the International Ski Industry. New York: Cengage. ISBN 978-0-304-70471-2.
  •  Овај чланак укључује текст из публикације која је сада у јавном власништвуKnox, Howard Vincent (1911). „Alps”. Ур.: Chisholm, Hugh. Encyclopædia Britannica. 1 (11. изд.). Cambridge University Press. стр. 737—754. 
  • Körner, Christian. (2003). Alpine Plant Life. New York: Springer Verlag. ISBN 978-3-540-00347-2.
  • Lancel, Serge. (1999). Hannibal. Oxford: Blackwell. ISBN 978-0-631-21848-7.
  • Mitchell, Arthur H. (2007). Hitler's Mountain. Jefferson, NC: McFarland. ISBN 978-0-7864-2458-0.
  • Prevas, John. . Hannibal Crosses The Alps: The Invasion Of Italy And The Punic Wars. Cambridge, MA: Da Capo Press. . 2001. ISBN 978-0-306-81070-1.
  • Reynolds, Kev. . The Swiss Alps. Cicerone Press. . 2012. ISBN 978-1-85284-465-3.
  • Roth, Philipe. (2007). Minerals first Discovered in Switzerland. Lausanne, CH: Museum of Geology. ISBN 978-3-9807561-8-1.
  • Schmid, Stefan M. (2004). "Regional tectonics: from the Rhine graben to the Po plain, a summary of the tectonic evolution of the Alps and their forelands". Basel: Geologisch-Paläontologisches Institut
  • Sharp, Hilary. (2002). Trekking and Climbing in the Western Alps. London: New Holland. ISBN 978-0-8117-2954-3.
  • Schmid, Stefan M.et al. (2004). "Tectonic map and overall architecture of the Alpine orogen". Eclogae Geologicae Helvetiae. Volume 97. 93–117
  • Shoumatoff, Nicholas and Nina. . The Alps: Europe's Mountain Heart. Ann Arbor, MI: University of Michigan Press. . 2001. ISBN 978-0-472-11111-4.
  • Viazzo, Pier Paolo. . Upland Communities: Environment, Population and Social Structure in the Alps since the Sixteenth Century. Cambridge: Cambridge University Press. . 1980. ISBN 978-0-521-30663-8.

Спољашње везе[уреди]