Влада Поповић

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Уколико сте тражили другу особу, погледајте чланак Владимир Поповић.
Влада Поповић
Vlada Popović, građanski portret iz 1954, fotograf nepoznat.jpg
Влада Поповић
Пуно имеВлада Поповић
Датум рођења(1911-11-10)10. новембар 1911.
Место рођењаНови Сад
 Аустроугарска
Датум смрти4. децембар 1999.(1999-12-04) (88 год.)
Место смртиБеоград
 СР Југославија

Влада Поповић (Нови Сад, 10. новембар 1911Нови Сад, 4. децембар 1999) био је српски и југословенски оперски певач, баритон, позоришни публицистa, правник и еминентни културни и позоришни радник.[1] Отац му се звао Теодор и био је земљораник, а мајка Милица Поповић рођ. Сремчевић. Са супругом Смиљом рођ. Шијачки имао је сина Теодора. Основну школу и гимназију је завршио у Новом Саду (1929), а правни факултет је уписао у Београду и завршио у Загребу (1937).[2]

Склоности и образовање[уреди | уреди извор]

Од ране младости је био склон музици и певању. Био је солиста гимназијског хора, прво као сопран, а касније као баритон. Диригент хора, Светолик Пашћан, водио је тада најбољи средњошколски хор у земљи.[3] Влада Поповић је учио певање приватно, од 1930. до 1936, код познатих педагога Николаја Баранова и Надежде Архипове. Тада је наступао на многим добротворним концертима, али и на репрезентативном приказу музичког живота Новог Сада преко Радио Београда.[2]

Као адвокатски приправник радио је од 1937. до 1941. и обавезни стаж је стекао у суду. 1938. је изабран за првог секретара Удружења адвокатских приправника. Активно је учествовао у омладинском покрету - ОМПОК-у, а у Просветно-издавачкој задрузи Змај је био члан управе.[2] Током Другог светског рата није радио у струци, већ је сарађивао са Народно ослободилачким покретом. Oд 1943, био је у илегали.

Оперски певач и културни радник[уреди | уреди извор]

Након ослобођења, Влада Поповић је почео да ради у Повереништву за просвету и културу као референт за позориште и музику (1844-1846), да би 1846. постао в. д. управника Српског народног позоришта, а после краћег времена драматург и директор Драме. Од августа 1948. до краја маја 1950, био је директор Државне позоришне школе. Главни уредник листа Наша сцена, био је у периоду од 1950. до 1954. године.

Поред наведених обавеза, солиста Опере Српског народног позоришта је постао 1948. године. Дебитовао је у улози Жоржа Жермона у Вердијевој опери Травијата. Оперски стаж је текао до 1967. године и у том периоду се остварио као лирски или драмски баритон у 28 улога.[3]

Влада Поповић, као Гроф Луна у Вердијевом Трубадуру, 1952. године. Фотограф: Јован Ползовић; Фотографија је музејска грађа Позоришног музеја Војводине

Био је веома цењен и омиљени солиста због меког гласа, јасне дикције и сугестивне изражајности са високом дозом лиризма и префињене осећајности садржаном у правом мушком гласу.[2]
Бивајући испуњен професијом којој је увек тежио, паралелно је и даље радио послове од велике одговорности у самом позоришту. Тако је поново био в. д. директора Драме СНП-а (1953-1954), затим в. д. директора Опере (1958-1962), а када је завршио каријеру оперског певача, све до одласка у пензију, био је стални директор Драме (1967-1969).

Сведочења колега и савременика[уреди | уреди извор]

Милош Хаџић, управник СНП-а је о њему рекао следеће: „Његово понашање у позоришту увек је било узор чистоте, лепоте, ненаметљивости, скромности, али такве пасионоране истрајности и разумевања ствари да само слеп то може пренебрегнути”. Редитељ Бора Ханауска је сведочио о томе да је Влада Поповић у узбуркани позоришни живот уносио радну хармоничност, а Дејан Мијач је истицао квалитет његовог опхођења са људима: „Његово време није било време руковођења, него време пријатељског бдења и стрпљивог истрајавања, и време пробраног укуса”. Радован Поповић је оценио да је он био и један од најдаровитијих позоришних писаца-фељтониста и портретиста.[2]

Остали послови и активности[уреди | уреди извор]

  • Припремио је заједно са Петром Марјановићем, музичко сценску панораму: Новосадска променада, која је на сцени СНП-а извођена преко сто пута;
  • Уредио је споменицу о 25-годишњици обнављања Опере СНП-а;

Друштвени радник[уреди | уреди извор]

Награде[уреди | уреди извор]

Легат Позоришном музеју Војводине[уреди | уреди извор]

Сав радни материјал који је оставио за собом, сву ту импозантну грађу, као и стручну театролошку библиотеку, белешке, кореспонденцију, позоришне програме и плакате, грамофонске плоче и другу бројну оставштину завештао је Позоришном музеју Војводине.[4] Његов син, Теодор Поповић, поклонио је Музеју очеву библиотеку са више од 1 100 наслова међу којима се налазе и стара и ретка издања. Легат Владе Поповића је уједно и највећи легат Позоришног музеја Војводине.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Ковачевић Крешимир и сарадници "Музичка енциклопедија" Југославенски лексикографски завод Загреб 1971.
  2. ^ а б в г д ђ Енциклопедија Новог Сада, књига 21 (ПОЛ—ПОШ), гл. уредник др Душан Попов, Новосадски клуб – Д. о. о. "Дневник – новине и часописи”, Нови Сад 2003, стр. 142–144.
  3. ^ а б „ПОПОВИЋ Влада | Енциклопедија Српског народног позоришта” (на језику: енглески). Приступљено 2019-01-15. 
  4. ^ ПОЗОРИШНИ музеј Војводине : поводом 30 година Позоришног музеја Војводине = Theatre Museum of Vojvodina : for the 30th anniversary of Theatre Museum of Vojvodina, Нови Сад : Позоришни музеј Војводине, 2012. стр. 38