Травијата (опера)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Giuseppe Verdi by Giovanni Boldini.jpg
Опере
Оберто, гроф од Сан Бонифација

Један дан власти
Набуко
Ломбардијци у Првом крсташком рату
Ернани
Два Фоскарија
Јованка Орлеанка
Алзира
Атила
Магбет
Разбојници
Гусар
Битка за Лењано
Лујза Милер
Стифелио
Риголето
Трубадур
Травијата
Сицилијанско вечерње
Симоне Боканегра
Бал под маскама
Моћ Судбине
Дон Карлос
Аида
Отело
Фалстаф

Остала дела
Inno delle Nazioni

Гудачки квартет у e-mollu
Реквијем
Pater noster за петоделни хор
Ave Maria за сопрана и гудаче
Четири света комада

Травијата (итал. La Traviata) је опера у три чина италијанског композитора Ђузепеа Вердија. Либрето је написао Франческо Марија Пјаве према драми Дама с камелијама (франц. La dame aux camélias) Александра Диме. Премијера је одржана 6. марта 1853, у Театро ла Фениче (итал. Teatro la Fenice) у Венецији.

Име „травијата“ буквално значи „жена која је залутала“, или фигуративније „она која је посрнула“, што је алегорија на палог анђела, Сатану.

Опера је сместа постала веома популарна и налази се на стандардном оперском репертоару.[1] У САД се налази на списку двадесет опера које се највише изводе - тачније, на трећем месту, одмах иза Мадам Батерфлај и Боема.

Настанак[уреди]

Верди је 1852. тражио тему за своју нову оперу. У Паризу је погледао популарну драму Дама с камелијама Александра Думе млађег. У сарадњи с либретистом Франческом Марија Пјавеом, прионуо је на посао, с намером да компонује оперу „за своје доба”, са савременом темом, у савременим костимима.[2][3]

Теме друштвене осуде, предрасуда и лицемјерја су Вердију тада биле блиске, јер је у Бусету живио невенчано с бившом сопранискињом Ђузепином Стрепони, мајком ванбрачне деце, и због те везе био је изложен згражању и протестима конзервативних суграђана. У то доба, Италијани су били далеко мање либерални од Француза и Верди је скандалозну Маргариту из Даме с камелијама (која се темељи на славној паришкој куртизани Мари Дуплесис, бившој Думиној љубавници) претворио у племениту Виолету. Међутим, убрзо је открио да управа оперне куће Ла Фениче која је наручила дело, његову идеју савременог упризорења сматра неприхватљивом. Радња се морала цензурирати премештањем у прошлост, у време око 1700-е. Верди је такође имао лоше мишљење о сопранистици одабраној за премијеру, 38-годишњој Фани Салвини-Донатели. Све га је то узнемирило и када је 21. фебруара дошао на пробе у Венецију, гласно је дао до знања да није задовољан.

Историја извођења[уреди]

Вердијеве зле слутње су се обистиниле на премијери 6. марта 1853. године. Публика је негодовала и добацивала погрде током представе. Чини се да је главни разлог био неадекватна певачка постава; Грацијани није певао добро, а сопранискиња Фани Салвини-Донатели је била прекрупна за улогу Виолете.

Након премијере, Верди је написао писмо пријатељу Емануелу Музију:

„Травијата” синоћ - фијаско. Јесам ли крив ја или певачи? Време ће показати.[4]

Након тог неуспеха, Верди је извршио одређене измене, понајвише у II и III чину, и када је опера следећи пут приказана, 6. маја 1854, с другим певачима, доживела је велики успех.

Поход на светске позорнице Травијата почиње премијером у Бечу, 4. маја 1855. Лондонска премијера се одржала 24. маја 1856,[5] америчка 3. децембра 1856. у Њујорку,[6] а француска у Паризу 6. децембру 1856. године.

Популарност Травијате не јењава. Према статистици са Операбасе[7], само у 2014. години Травијата је широм света изведена у 146 градова, 927 пута у 224 различите продукције, чиме је била најприказиванија опера 2014. године.[8]

Лица[уреди]

  • Виолета Валери, париска куртизана, сопран.
  • Флора Бервоа, њена пријатељица, сопран.
  • Алфред Жермон, младић заљубљен у Виолету, тенор.
  • Жорж Жермон, његов отац, баритон.
  • Гастон, Виконт од Леторјера, Алфредов пријатељ, тенор.
  • Барон Дуфол, Виолетин заштитник, баритон.
  • Маркиз д'Обињи, Флорин пријатељ, бас.
  • Доктор Гранвил, бас.
  • Анина, Виолетина служавка, мецосопран.
  • Ђузепе, Виолетин слуга, тенор.
  • Слуга код Флоре, баритон.
  • Пријатељи и слуге Виолете и Флоре, маске (хор).

Синопсис[уреди]

Радња се одвија у Паризу и околини, према Диминој драми око 1700. године, али се најчешће поставља (према Вердијевој замисли) у време праизведбе, односно, средином 19. века.

Чин први[уреди]

Салон у Виолетиној кући у Паризу. Виолета је организовала забаву да прослави свој повратак у друштво након кратког, али интензивног напада туберкулозе. Међу гостима су и њени дугогодишњи пријатељи, а Гастон представља свог пријатеља који је заљубљен у њу и који је сваки дан долазио да пита за њено здравље док је била болесна. Она му се подсмева, али и барону Дуфолу који се није интересовао за њу. Он одговара да је зна тек годину дана, а Виолета му се подсмева јер је Алфред „зна тек неколико минута“.

Пријатељи позивају барона да наздрави, али он одбија, па избор пада на Алфреда. Он наздравља лепој Виолети и истиче да је љубав најбитнија ствар на свету, док Виолета каже да је то радост и забава. Наједном, Виолети позли и она госте пошаље у другу салу на игру док она дође себи. Алфред долази и изјављује Виолети љубав. Она га одвраћа од тога, јер мисли да је неспособна да воли и да њему, поштеном младићу, не приличи да буде са једном куртизаном. Ипак, даје Алфреду цвет камелије и каже му да га донесе када свене. Алфред срећан одлази, а и гости напуштају забаву јер већ свиће. Виолета остаје сама и чуди се каква се то осећања буде у њој. Она одбацује љубав као лудост и велича радост и забаву, али јој се стално враћају Алфредове речи да је „љубав само било свемира“.

Чин други[уреди]

Сцена прва[уреди]

Сеоско имање крај Париза. Алфред и Виолета су већ три месеца заједно и напустили су вреву Париза да уживају у самоћи и љубави. Ипак, Алфред открива да Виолета тајно распродаје своју имовину да би Алфреду пружила раскошни живот који заслужује и он постиђен одлази за Париз да подигне свој новац из банке.

У кућу долази Алфредов отац, Жорж, који од Виолете тражи огромну жртву: да напусти Алфреда јер њена лоша репутација доноси срамоту његовој породици и његовој кћери, која неће моћи да се уда због тога. Виолета је очајна и преклиње Жоржа да је не тера на то, јер је тек пронашла праву љубав и ако остане без ње, умреће. Ипак, она пристаје. Жорж одлази, а Виолета пише опроштајно писмо Алфреду, у којем не наводи прави разлог одласка. Она одлази у Париз да покуша да заборави Алфреда, али он креће за њом да се свети упркос очевим молбама.

Сцена друга[уреди]

Забава-маскенбал код Флоре. Разлаз Виолете и Алфреда главна је тема оговарања. Виолета долази у пратњи барона Дуфола, а и Алфред је ту. Он мисли да га је Виолета напустила због барона и он му бесно пребацује у игри картама. У намери да заштити Алфреда од бароновог беса она га наговара да оде. Скрива од њега прави разлог што га је оставила и лаже да је због љубави према барону. Он је пред свима оптужује да је била са њим само из користи и позива све да му буду сведоци да јој он плаћа за њене услуге. Баца јој у лице новац које је освојио у картама. Сви су огорчени његовим поступком и осуђују га, барон га изазива на двобој, а појављује се и Жорж Жермон који говори да је недостојан онај који „чак и у бесу повреди жену“. Виолета Алфреда моли да јој опрости и да ће једном знати какву жртву она чини и тада ће све схватити.

Чин трећи[уреди]

Виолетина спаваћа соба. Тешко болесна од туберкулозе, Виолета је сама и напуштена од свију. Крај ње је само Анина. Долази доктор Гранвил и убеђује је да ће оздравити, али она зна да то није истина. Добија писмо од Жоржа Жермона, који поручује да је барон рањен, а да је Алфред у бекству. Он јој обећава да ће му све рећи и да је чека боља будућност. Она је очајна, у страху да ће умрети сама, да на гроб једне посрнуле жене нико неће ставити ни цвет. Но, Алфред се појављује и, пошто му је отац све објаснио, опрашта јој. Виолета и Алфред говоре о новом животу који их чека. Али, за Виолету је касно и она умире на рукама вољеног Алфреда.

Познате музичке нумере[уреди]

  • Здравица „Пијмо, нек' песма нам буде у души“ (итал. Libiamo ne'lieti calici), први чин.
  • Виолетина арија „Ох, можда је он“ (итал. Ah! Fors'e lui), први чин.
  • Алфредова арија „Кад нисам крај ње“(итал. Lunge da lei), други чин.
  • Жоржова арија „Зар ти више није драг“ (итал. Di Provenza il mare, il suol), други чин.
  • Игра андалужанки и матадора, други чин.
  • „Позвах га ја да дође“ (итал. Invitato qui seguirmi), финале другог чина.
  • Виолетина арија „Збогом, дани прошли“ (итал. Addio del passato), трећи чин.

Референце[уреди]

  1. ^ „Opera Statistics on Operabase”. Operabase. Приступљено 14. 10. 2018. 
  2. ^ David Kimbell, in Holden 2001, p. 995.
  3. ^ „La Traviata” (PDF). www.opera-lille.fr. Opera Lille. Приступљено 17. 9. 2018. 
  4. ^ Verdi Muziu, 7. ožujka 1853, prema navodu kod Loewenberga (1978). http://books.google.com/books?id=XHlLAAAAMAAJ&pg=PA167 engleski prijevod: Krehbiel, 1909, str. 167.
  5. ^ Loewenberg 1978, columns 906–908.
  6. ^ George Whitney Martin (2011). Verdi in America: Oberto Through Rigoletto. University Rochester Press. стр. 81. 
  7. ^ Operabase.com
  8. ^ „Opera Statistics on Operabase”. Operabase. Приступљено 23. 1. 2013. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]