Време (новине)

С Википедије, слободне енциклопедије
Време
Vreme 1921 12 18 001 sc.png
Време, издање од 18. децембра 1921. (први број)
Типдневне новине
Форматbroadsheet
Власникод бр. 1240 (1924) Ненад Ђорђевић; од бр. 1319 (1925) Милутин Стевановић; од бр. 5823 (1938) Душан Глишић; од бр. 6529 (1940) Данило Грегорић
ИздавачШтампарско-издавачко предузеће „Време”
Главни уредникДојчило Митровић и Боривоје Глишић (6. априла 1941.)
Оснивање1921.
Језиксрпски
Укидање1941.
Седиштеул. Дечанска бр. 31 (6. априла 1941.)
ГрадСрбија Београд
ISSN1451-4524

Време је био дневни лист на српском језику покренут 18. децембра 1921. године у Београду. Оснивач је био Коста Луковић, а уредник Бошко Богдановић. Лист је излазио од децембра 1921. године до априла 1941. године у Београду, дневно. „Време” је имало и додатак „Дечје Време”, „Женски свет”, „Време-Недеља”, „Време-Четвртак” и „Време од недеље до недеље”. Био је то дворски и радикално-режимски лист.[1]

Историја[уреди | уреди извор]

Оснивачи "Времена" су припадали групи радикалских политичара. Међу главним уредницима били су Љуба Поповић, Михаило Живанчевић, Станислав Краков. Лист је био дворски и радикално режимски. Иницијативу за његово оснивање дао је Момчилу Нинчићу лично краљ Александар. Његова жеља је била да се оснује лист који би био конкурент београдском листу "Политика", а који би подржавао рад режима. Новац за оснивање и почетни рад је узиман из диспозиционих фондова Министарства иностраних послова, а исплаћиван је преко Ескомптне банке. Да би „Време” било на нивоу „Политике” ангажован је за директора бивши сарадник тог листа Коста Луковић.[2]

После завођења Шестојануарског режима, према којем Момчило Нинчић остаје у опозицији, лист прелази у руку нове групе тзв. "дворских" радикала. Богољуб Јевтић, Милан Сршкић, Нинко Перић и Ђурђе Јеленић су откупили власништво од Момчила Нинчића за 6.000.000 динара, фебруара 1931. године. Један од првих корака нових власника било је смењивање Косте Луковића са положаја дикретора листа.[3]

После пада владе Богољуба Јевтића јуна 1935, лист "Време" почиње да подржава формирање нове странке Југословенске радикалне заједнице (ЈРЗ) од августа 1935. године.[4] После разлаза ЈРЗ са Главним одбором Народне радикалне странке, децембра 1935 - јануара 1936,[5] [6] председник владе Милан Стојадиновић је преузео власништво над листом "Време" фебруара 1936. године. На аукцији одржаној 7. фебруара, за суму од 20.000.000 динара већински акционари су постали чланови породице, кумови и блиски пријатељи председника владе, иако Стојадиновић формално није откупио акције. За директора је постављен радикал и бивши уредник партијаског органа "Самоуправа" др Љуба Поповић, главни уредник је остао Гргур Костић. Посебан утицај је имао брат председника владе и народни посланик Драгомир Стојадиновић, који је постављен за директора листа децембра 1935, уместо Станислава Кракова.[7] [8]

Браћа Стојадиновић су се потрудили да подигну лист "Време" на европски ниво. Подигнута је зграда у Дечанској улици, у којој је смештена редакција и штампарија предузећа "Време А.Д.". Била је то најмодернија штампарија на Балкану, а опрема је набављена из САД и Немачке.[9] [10] Постојало је 18 телефонских линија, од којих је 12 било улазно-излазних а 6 само излазних. Сарадници листа су заузимали просторије у сутерену, приземљу и прва четири спрата. На првом спрату били су смештени дактилографи, стенографи и друго помоћно особље. Најважнији део редакције је био смештен на другом спрату, где се налазила и канцеларија Драгомира Стојадиновића. Новинари су били распоређени по рубрикама и смештени у осам канцеларија. Уредници су имали састанке са директором сваког дана у подне. Библиотека је била смештена у највећој просторији у згради, до канцеларије директора. Посебна пажња је почела да се посвећује фото служби, у којој су била стално запослена три фоторепортера, од којих је најпознатији био Светозар Грдијан.[11]

У власништву Милана Стојадиновића лист је постао профашистички. После пада Стојадиновићева са власти фебруара 1939, влада Драгише Цветковића је увела комесаријатску управу у предузеће „Време А.Д.” 25. јула 1939, како би умањила ефекат опозиционог деловања бившег председник владе и стварног власника. Први комесар је био адвокат Ненад Ђорђевић, а потом је постављен новинар Данило Грегорић који на том положају остаје до пуча 27. марта 1941. године.[12] У то време пресудну улогу на уређење листа имао је Ратомир Сотировић, такође сарадник „Политике”. Лист је обустављен почетком Другог светског рата, 6. априла 1941. године.[13]

Власници и издавачи за Штампарско-издавачко предузеће Време[уреди | уреди извор]

  • од бр. 1240 (1924) Ненад Ђорђевић
  • од бр. 1319 (1925) Милутин Стевановић
  • од бр. 5823 (1938) Душан Глишић
  • од бр. 6529 (1940) Данило Грегорић

Одговорни уредници[уреди | уреди извор]

  • од бр. 21 (1925) Сава Јовановић
  • од бр. 1319 (1925) Бошко Богдановић
  • од бр. 2642 (1929) Гргур Костић
  • од бр. 2651 (1932) Ђорђе Пецарски
  • од бр. 6489 (1940) Гргур Костић
  • од бр. 6887 (1941) Дојчило Митровић
  • од бр. 6895 (1941) Дојчило Митровић и Боривоје Глишић

Додаци[уреди | уреди извор]

  • од бр. 1897 (1927) Недељни додатак "Женски свет";
  • од бр. 3831 (1932) Дечје Време;
  • од бр. 5809 (1938) Време - Недеља;
  • од бр. 6347 (1939) Време од недеље до недеље;
  • од бр. 6509 (1940) Време - Четвртак

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

  • [1] - скенирано "Време"

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Драговић, Вук (1956). Српска штампа између два рата, књ. 1, Основа за библиографију српске периодике : 1915-1945. Београд: Српска академија наука. стр. 54. 
  2. ^ Драговић, В. Српска штампа између два рата, књ. 1. стр. 54. 
  3. ^ Павловић, Коста Ст. (2020). Дневник 1930-1932. приредили Срђан Мићић и Наташа Милићевић. Београд: Историјски архив Београда : Институт за новију историју Србије. стр. 201. ISBN 978-86-80481-51-7. 
  4. ^ Stojkov, Todor (1985). Vlada Milana Stojadinovića. Beograd: Institut za savremenu istoriju. стр. 53, 54. 
  5. ^ Stojkov, T. Vlada Milana Stojadinovića. стр. 90—109. 
  6. ^ Тешић, Мр Драган (1997). Југословенска радикална заједница у Србији 1935-1939. Београд: Институт за савремену историју. стр. 53—61. 
  7. ^ Драговић, В. Српска штампа између два рата, књ. 1. стр. 52, 53. 
  8. ^ Јовановић Стоимировић, Милан (2000). Дневник 1936-1941. приредили Стојан Трећаков и Владимир Шовљански. Нови Сад: Матица српска. стр. 33, 404—408. 
  9. ^ Petranović, Branko; Zečević, Momčilo (1991). Agonija dve Jugoslavije. Šabac: Zaslon. стр. 172. 
  10. ^ Тешић, Д. Југословенска радикална заједница у Србији 1935-1939. стр. 350. 
  11. ^ Симић, Бојан (2007). Пропаганда Милана Стојадиновића. Београд: Институт за новију историју Србије. стр. 132, 133. ISBN 978-86-7005-053-2. 
  12. ^ Симић, Б. Пропаганда Милана Стојадиновића. стр. 133. 
  13. ^ Катагоризација листа „Време”