Политика (новине)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Политика
Logo of Politika.svg
33483i1pol01.jpg
Политика, издање од 25.01.2007.
Тип Дневне новине
Формат broadsheet
Власник Политика а.д. (50%)
Ист медија груп (50%)
Издавач Политика новине и магазини д.о.о.
Главни уредник Љиљана Смајловић
Оснивање 1904.
Језик Српски
Седиште Македонска 29
Град Београд
ISSN 0350-4395
OCLC број 231040838
Веб-сајт www.politika.rs

Политика“ је дневни лист који излази у Србији више од једног века. Новине је покренуо Владислав Рибникар 25. јануара 1904. године у Београду, где је и данас седиште редакције листа.[1]

Насловна страна „Политике“ 4. маја 1980. године

Утицајна „Стара дама“[уреди]

Политика је најстарији дневни лист у овом делу Европе. Први пут се појавила на београдским улицама око 14 часова 25. јануара 1904. године.

„Политика“ излази свакодневно, без прекида, осим:

  • у Првом светском рату од 14. новембра до 21. децембра 1914. и
  • од 23. септембра 1915. до 1. децембра 1919. као и
  • у Другом светском рату од 6. априла 1941. до 28. октобра 1944.[2]
  • Политика још једном није изашла пред читаоце због штрајка у лето 1992. године када су се новинари успротивили намери државе да Политику претвори у јавно предузеће .

Први број „Политике” штампан је у тиражу од 2.450 примерака,[1] на четири стране, по цени од пет пара. Највећи забележени тираж „Политике“ је био 25. децембра 1973. год - 634.000 примерака. Данас је „Политика“ информативни дневни лист, политички дневник, са три издања а окренута је актуелним темама свакодневице у областима политике, економије, културе, спорта и забаве.

Владислав Рибникар, оснивач и одговорни уредник, када је подносио пријаву властима навео је да ће новине бити политичке и независне. Политика је дневник са дугом и богатом традицијом, која се због свог угледа и утицаја сматра и једном од националних институција у Србији. Читалачку публику листа Политика чине углавном средње ситуирани и високообразовани грађани.

У својој дугогодишњој историји Политика је сарађивала са бројним значајним културним и научном ствараоцима. Најпознатији међу сарадницима Политике били су нобеловац Иво Андрић, српски писци и песници Милош Црњански, Бранко Ћопић, Јован Дучић, Бранислав Нушић, Десанка Максимовић и други. Своје текстове на страницама Политике имали су и сер Винстон Черчил, Томас Ман, Едуард Ерио и други.

По профилу, данас Политика, спада у дневно-политичке новине које се држе високо-професионалних новинарских стандарда, лист који негује културу дијалога и слободу изражавања. Лист има више специјализованих редовних додатака, а међу њима посебно се издваја Културни додатак који излази од 1957. године.[3] Политика излази у три издања, са штампаним тиражом већим од сто хиљада. Продаје се у Србији и земљама бивше Југославије.

Историја[уреди]

Када се појавила у 1904. године Политика је привукла пажњу јавности садржајем и тоном, али и идејама изложеним у првом чланку првога броја. Мање или више изненађену, публику је занимало како ће висока начела бити остварена и да ли ће самоуверени власник, под великим теретом који је подигао, поклекнути или пасти. Само је Пера Тодоровић, српски новинар и писац, закључио: „Овај ће лист свима нашим листовима појести панаију. Све ће сахранити, и нас и наше листове...“[4]

У угледној европској породици штампе Политика има још једну карактеристичну особину: не излази пред читаоце у условима окупације земље. Политика није излазила за време Првог и Другог светског рата. „Политикино” име колпортери су поново почели да узвикују на престоничким улицама 1. децембра 1919. године, у слободи, али у новој држави Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Прва четворогодишња пауза у излажењу листа због окупације тако је била окончана.

До почетка Другог светског рата, „Политика” се наметнула и потврдила као најутицајнији и најбољи дневни лист у Србији и земљи, а последњи број међуратне „Политике” носио је датум 6. април 1941. и изашао је из ротације дан раније.

Владислав Сл. Рибникар одмах после ослобођења Београда 20. октобра 1944. године окупио је петнаестак сарадника „Политике” и осамдесетак штампарских радника предвођених Игњатом Кришком и тако поново васкрснуо лист. „Политика” се поново појавила пред читаоцима у суботу, 28. октобра 1944. године у ослобођеном Београду.

Догодило се још једном да Политика обустави излажење. Штрајк новинара и запослених у лето 1992. године организован је како би се спречила намера ондашњег премијера Србије Радомана Божовића да Политику претвори у јавно предузеће.

У другој половини прошлог века, лист „Политика” и цела новинска кућа, која је израсла из редакције листа, бележе успон у издаваштву и штампи. Политика је постала водећа медијска кућа у југоисточној Европи.

Тај пут није био праволинијски, ни лак. Било је успона и падова а Политика је осетили последице и тежину предратних, ратних, међуратних, послератних, кризних, инфлаторних и свих других бурних времена која нису штедела Балкан током 20. века.

Почетком овог века наступа нова фаза у развоју „Политике”. „Политика” је 2002. године добила пословног партнера – немачку медијску кућу WAZ (West Allgemeine Zeitung). Немачки партнер је 2012. године продао свој удео у власништву у Политици.

Значај[уреди]

Оснивачи „Политике” нису само поставили темеље модерног новинарства и учинили да дневни лист постане јединствена институција културе и грађанске мисли у Србији. „Политика” постоји више од једног века доказујући тиме да и на нашем подручју ствари могу да трају, али, као што показује њен пример, само ако су добро постављене и брижљиво неговане.

За „Политику” се често каже да је постала институција. То је признање новинама које су, у специфичној, тешкој и изузетно одговорној улози „сведока епохе”, прошле кроз многа искушења, надживеле неколико држава, уздржавале се од излажења током два велика светска рата, промениле много режима, биле прва читанка многим генерацијама, а великом броју људи често и једина литература.

„Политика” је стасавала и сазревала професионалним прегором многих генерација новинара. „Политика” се од других издвајала умереношћу и одмереношћу. Ту њену различитост од других, можда је, још 1921. године, у есеју „Два Рибникара” најбоље образложио Јован Дучић, који каже да су

многи у Београду сматрали уљудни, господски тон тог листа као доказ неборбености његових уредника; њихову непристрасност као доказ њиховог трговачког опортунизма; њихов широки национализам као доказ њиховог неинтересовања за такозвана горућа питања; њихово неговање књижевне критике и књижевног подлиска као високопарност и надрикњиштво; њихово избегавање погрда као непознавање националних реткости и сликовитих места”.[5]

Можда се у савременом свету донекле мења улога дневних новина. У хиперпродукцији вести ствара се шума информација које свакодневно бомбардују публику а озбиљне дневне новине морају да одвагају шта је важно а шта није и шта заслужује дубљу анализу. „Политика” се труди да прати модерне трендове и да у својој класи, значи категорији озбиљног дневника, својим читаоцима пружи нешто више од пуке информације: озбиљну анализу догађаја засновану на провереним чињеницама.

Утицај[уреди]

„Нигде се, као код нас, толико не заборавља да неко може имати и противно уверење, а да је то уверење поштено и искрено. Свакој парламентарној влади потребна је партијска опозиција.” Зар је истина мање истина кад је каже један човек, но кад је кажу више њих? Ово су само неки од ставова оснивача „Политике” који су првих година излажења листа ударили темеље уређивачке политике на којима су, деценијама после, генерације новинара, са више или мање успеха, стрпљиво градиле и шириле утицај новина у српском друштву.

На самом почетку позиција листа је идентификована речима Ото Бизмарка: Задатак независне штампе је „да слободно претреса сва јавна питања, без гнева и без пристрасности; да правилном критиком владиног рада потпомаже опозицију; да својом лојалношћу и непристрасношћу штити владу од неоснованих напада опозиције; да подједнаком ревношћу дели ударце и десно и лево од себе.”

Задатак није био једноставан ни лак ни у много демократскијим земљама. „Политика” се често враћала доказима о потреби независних листова. Забележена је мисао Томаса Џеферсона из 1776. године „да би радије живео у земљи без парламентарне владе, где постоји штампа, него у земљи с најбољом државном управом, у којој нема новина”.

Цитирано је и мишљење Ото Вајса: „Како је постепено порастао утицај новина! Тако да га признају и они који би га најрадије опорекли. Модерна штампа осећа се тако јаком да... се бори са својом владом, која располаже милионима и више војника, па је често и побеђује.”

Славна имена[уреди]

Тешко да се може наћи у српској, па и у југословенској (бившој) књижевности иоле значајнији писац који није био сарадник Политике. Неки од њих, као што су Бранислав Нушић и Милутин Ускоковић, били су новинари Политике од оснивања, а други су писали књижевну, позоришну или ликовну критику. Политика је вазда привлачила писце свих генерација и разних естетских и идејних опредељења.[6]

Нобеловац Иво Андрић је, у разговору са својим екерманом Љубом Јандрићем, рекао: „Ја у ’Политици’ објављујем, што би се рекло, од када знам за себе...” А другом приликом, сећајући се Јована Дучића, песника коме се дивио, испричао је: „Ја се и дан-данас сећам Дучића онаквог какав је био, стасит и наочит... Сећам се и кад ме је довео у ’Политику’, говорећи ми: „Немојте Иво пропуштати прилику да сарађујете у ’Политици’, то је угледна кућа која је увек у стању да вам пружи извесну сигурност...”[7] Андрић је послушао Дучићев савет и не само да је до краја живота био верни сарадник листа, већ је на Андрићев предлог редакција установила 1965. године књижевни конкурс за децу (конкурс за прваке матерњег језика „Политике за децу”) на чије је свечаности редовно долазио са Десанком Максимовић и Бранком Ћопићем.

Милош Црњански је постао репортер „Политике” крајем 1922. и почетком 1923. године. Плејаду славних имена „Политикиних” сарадника поред Иве Андрића, Бранислава Нушића, Јована Дучића, Милоша Црњанског, Бранка Ћопића, Десанке Максимовић, чинили су и Слободан Јовановић, Исидора Секулић, Тин Ујевић, Момо Капор, Владимир Булатовић Виб, Михајло Петровић, Васко Попа...

Значајни новинари и сарадници „Политике“[уреди]

Међу колумнистима „Политике“ су: Александар Баљак, Борис Беговић, Ђорђе Вукадиновић, Мирослав Лазански, Чедомир Антић, Љубодраг Стојадиновић, Горан Марковић, Бранко Милановић, Цвијетин Миливојевић, Обрад Кесић, Раша Попов, Миљенко Јерговић.[8]

Табла на згради „Политике"

Карикатуристи и сликари који су радили за Политику[уреди]

Директори Политике[уреди]

Остала издања издавачке куће[уреди]

„Политика“ има већи број „својих“ специјализованих часописа који излазе недељно или месечно и који се баве различитим темама:

Галерија издања[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 Историјат Политике АД. Сајт Политике Акционарског друштва., Приступљено 30. 4. 2011.
  2. Слободан Кљакић, „Политика“ није излазила под окупацијом. Политика од 21. децембра 2006.
  3. 60 година Културног додатка („Политика”, 14. април 2017)
  4. Живота Ђорђевић: „Поглед на епоху“ – Како је Политка видела двадесети век (1904—1941)
  5. Јован Дучић : „Два Рибникара“ – Политика 6.јанурар 1924. године
  6. Галерија великана, Приступљено 23. 4. 2013.
  7. Радован Поповић – Писци у Политици
  8. Погледи, Приступљено 23. 4. 2013.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]