Станислав Краков

Из Википедије, слободне енциклопедије
Станислав Краков
Stanislav Krakov in uniform, 1912.jpg
Станислав Краков
Датум рођења (1895-03-28)28. март 1895.
Место рођења Крагујевац
 Србија
Датум смрти 15. децембар 1968.(1968-12-15) (73 год.)
Место смрти Сен Жилијен
 Француска

Станислав Краков (Крагујевац, 28. март 1895Сен Жилијен, 15. децембар 1968) био је српски официр, новинар, књижевник и филмски редитељ.[1] За време немачке окупације у Другом светском рат, подржавао је режим свог ујака генерала Милана Недића и био је уредник недићевских новина Ново време и Обнова.

Биографија[уреди]

Рођен је у Крагујевцу од оца др Александра (Сигисмунда или Зигмунда), лекара пољског порекла и мајке Персиде, унуке Николе Станојевића кнеза из Зеока, и сестре генерала Милана Недића. Четворогодишњу основну школу је учио у Књажевцу,[2] а завршио 1905. у Зајечару.[1] После тога је завршио Другу мушку гимназију 1913. године у Београду.

Војнички дани[уреди]

Као ђак седмог разреда гимназије, пријавио се као добровољац у четнички одред Војводе Вука у Првом балканском рату против Турске 1912. године. Није могао бити примљен у редовну војску са седамнаест година. Следеће године је учествовао у Другом балканском рату против Бугарске, где је и рањен код Криве Паланке. По завршетку гимназије уписао се на Војну академију, па је као тек свршени питомац 46. класе Ниже школе Војне академије 1914. године кренуо у Први светски рат. Учествовао је у многим биткама, преживео Албанску голготу. Био је међу првима који су освојили Кајмакчалан и ушли у Велес.[2] Рањен је 1915. године када је био у звању командира вода.[1] Током 1916. је уређивао часопис Рововац. Као поручник је пензионисан 21. јуна 1921. године.[2]

Током Балканских ратова и Првог светског рата рањаван је укупно 17 пута. За војничке заслуге је добио 9 различитих одликовања[3].

Каријера[уреди]

Наслови на сајму књига 2013. године у Београду

После Првог светског рата уписао је и дипломирао права.[2] Од 1921. је почео да се бави новинарством као сарадник листа „Време“. Био је уредник ваздухопловног часописа „Наша крила“ (1924-1939) и часописа „Телеграм“ (1939).[1] Био је од 1932. године главни уредник листа „Време“, а потом и директор тог листа, као и политички уредник „Политике“. Приликом посете краља Александра I Карађорђевића Француској октобра 1934. године био је у елитној групи новинара која је пратила краља. Тада се догодио Марсељски атентат, после кога је писао да су га организовали усташки терористи подржани од Италије, што је изазвало дипломатски инцидент са Италијом. Са позиције директора листа „Време“ смењен је одлуком Милана Стојадиновића 1. јануара 1936. године.[2] Као помоћник уредник сарађивао је у часопису „Ратник“ до 1939. године.

Краков је 1937. приступио је покрету „Збор“ где је био шеф одсека за пропаганду у оквиру Генералног секретаријата. Током Другог светског рата у неколико наврата био је привођен од стране Гестапоа под сумњом да је Јеврејин. Био је директор Радио Београда од 19. јула 1940. до 1941. године.[2]

Прву приповетку „Смрт поручника Ранђића“ објавио је у часопису „Мисао“ 1919. године.[2] Написао је романе „Кроз буру“ (1921) и „Крила“ (1922), путопис „Кроз јужну Србију“ (1926), мемоарску прозу „Наше последње победе“ (1928), књигу приповедака „Црвени Пјеро“ (1992). Од историјско-публицистичких дела написао је „Пламен четништва“ (1930), „Престолонаследник Петар“ (1933) и „Генерал Милан Недић“ (1963-1968). Његово аутобиографско дело је „Живот човека на Балкану“ (1997).[4]

Бавио се и кинематографијом. Снимио је 1932, године документарни филм „Кроз земљу наших царева и краљева“. Редитељ је филмског дела „За част отаџбине“ које је премијерно приказано 25. марта 1930. године. Прва верзија тог филма је била без звука па је дорађена и 1938. је добијена нова верзија са коначним насловом „Голгота Србије“.[1]

Током Другог светског рата подржао је генерала Милана Недића који му је био ујак. Био је уредник недићевских новина „Ново време“ (1943-1944), „Обнова“ и „Записи“. У Аустрију је отишао септембра 1944. и после рата живео углавном у Паризу. У Југославији је осуђен због колаборације током рата.[1]

Одликован је Орденом белог орла са мачевима 4. степена, двема златним медаљама за храброст, Албанском споменицом и Крстом милосрђа. Осим тога био је официр румунске круне.[1]

Био је библиофил, екслибрист и колекционар старог новца. Био је ожењен Иванком Михајловић (1898), ћерком Милице Михајловић.[3]

У својој аутобиоргафији је забележио да су га житељи два места у Југославији прогласила за почасног грађанина, „а једног чак дало моје име једној својој главној улици“. Затим наводи: „добио сам осамнаест одликовања, од којих су пола ратна, и добио сам три смртне пресуде“. Наводи да је у једној енциклопедији пре рата наведен као „велики јунак ратова“, док је после Другог светског рата постао „народни непријатељ“.[4]

Библиографија[уреди]

  • Кроз буру, роман, 1921.
  • Крила, роман, 1922.
  • Кроз Јужну Србију, 1926.
  • Наше последње победе, 1928.
  • Човек који је изгубио прошлост, роман (рукопис није сачуван).
  • Пламен четништва, 1930.
  • Милан Недић, у два тома - први 1963, други 1968.

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 1,6 Српски биографски речник, том 5, Матица српска, Нови Сад 2011. године, одредница „Краков, Станислав“. ISBN 978-86-7946-085-1. pp. 325-326, (COBISS.SR)
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 2,6 Ћирковић (2009). стр. 277–278.
  3. 3,0 3,1 Политикин забавник (број: 3275) „Случај зубарке Краља Петра“. Аутор: В. Јовановић
  4. 4,0 4,1 Станислав Краков: „Живот човека на Балкану“, Наш дом - Београд

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]