Газда Младен

Газда Младен
Bozji ljudi gazda mladen vv.jpg
Божји људи
Настанак
АуторБорисав Станковић
Земља Краљевина Југославија
Језиксрпски
Садржај
Жанр / врста делароман
Темасудбина човека који се зарад породице сасвим предао и постао нека врста добровољне жртве дужности
ЛокализацијаВрање
Издавање
Издавање1928.
Број страница108
Класификација
ISBN?9788680430294
ТекстГазда Младен (Викизворник)

Газда Младен је роман српског књижевника из епохе реализма, Борисава "Боре" Станковића. Објављен је 1928. године, годину дана пре Станковићеве смрти. Као једна од водећих тема у стваралаштву Борисава Станковића позиционирала се тема о патријархату, његовој улози и утицају на појединца. Пресек истраживања указује да патријархат својим неписаним законима, крутим ставовима, моралним предрасудама, углавном, оптерећује чланове своје заједнице. Друштво захтева од својих чланова да правила пренесе на породицу. Тако се зна начин понашања од најмлађег до најстаријег члана породице и друштва и не значи ни искључиво неповољан положај жена. Патријархат гуши било какав облик индивидуалности од најранијег доба код припадника оба пола. Непристајање на обрасце води изопштењу. Реч је о репресивном друштву које функционише по принципу казне за сваки испољени индивидуализам.[1]

Садржај романа[уреди | уреди извор]

Books-aj.svg aj ashton 01g.svg УПОЗОРЕЊЕ: Следе детаљи заплета или комплетан опис књиге!

Роман је састављен из 11 делова.

I[уреди | уреди извор]

У овом првом, уводном делу, описан је Младен као дете, у духу патријархата. Он је првенац, има млађег брата који је још увек беба. Живи са њим, својим оцем и мајком, као и са својом бабом, Станом, која је глава породице. Стана је високо поштована од чланова породице и сви се труде да јој угоде; она прва једе, њој се љубе руке.

II[уреди | уреди извор]

Баба Стана показује се као врло опрезна жена. Младен говори како је на горњем спрату наводно чувала неке новце, али да за тачну суму нико није знао. Стана се бојала да, уколико укућани сазнају за количину, престаће да се баве својим послом, постаће меки и раскошни. Младен се присећа да се то једном и десило: Младенов деда је наследио имања, а затим све прокоцкао. Прича се да је Стана, прерушена у мушкарца, отишла у свој крај, продала своју имовину, вратила дугове, а остатак новца закопала и преузела ствари у своје руке.

Презиме једне породице окупља све њене припаднике под један знак, тај знак је породично име, оно је „штит“ пред недаћама егзистенције, а њена част по правилу је изнад појединачног угледа њених припадника. Ово је посебно присутно у друштвима чији етос почива на неписаним али строгим законима патријархалног друштва. У Газда Младену, моћ Младенове породице, непознатог презимена, огледа се у ограђеном дворишту и кући, та кућа није раскошна али је, попут какве минијатурне тврђаве, стамена и неосвојива:

Ликови[уреди | уреди извор]

  • Газда Младен
  • баба Стана

У овом роману постоје само два лика, где би се дало говорити о фројдовски психолошком роману. То су Младен (центар) и баба (прва замена) Стана. Радња у основи говори о мушкарцу који је од најранијег детињства постао задојен друштвеним нормама, те као врхунац постојања себи поставио углед у заједници.[2]

Станковић и овде уводи свој познати мотив (као и у Увела ружа) о пропасти која неминовно захвата породицу са стасавањем сина богатог оца. Младен је овде преседан. Његов отац је описан детаљно, његове навике и предисторија породице, која је до бабоцентричне теогоније довела исту.[2]

Отац му, Младенов деда, све је пропио, дао на коцку и жене. Из те пропасте извукла је енергична Стана, продавши њена имања на Косову и узевши ствар у своје руке. Од тада је отац одгојен да је слуша. Увек њој доноси паре од пазара и расправља о трговини. По њој, све из куће зову баба-Станини. Младен се развио у околностима, где га је мајка, као првенца, поштовала једнако као и оца и повлачила се по кући попут сенке. Није се са њим мазила, а ни он није осећао потребу. Трудио се да, како то најбоље описује реченица са самога почетка: "Целога живота, увек, само је радио оно што један човек треба да ради". Доминантни отац је одстрањен једнако неуобичајено динамично. Умро је у једној реченици.[2]

Критике[уреди | уреди извор]

Неоспорно је да Нечиста крв и Газда Младен спадају у ред првих модерних, лирских романа у српској књижевности. Повезивањем елемената романа лика са психолошким, натуралистичким и историјским, као и необичним решењима што се приповедне перспективе и усложњене мотивације тиче, укључили су српску књижевност на прелазу векова у европске токове. Сам по себи, лирски роман  је хибридни жанр. У први план долази сасвим нови тип књижевног јунака, мењају се тачка гледишта и наративни идеал, а прозни текст настоји да се приближи поезији новим третманом и предочавањем питања људског удеса. Новица Петковић је сматрао Станковића једним од зачетника модерне српске прозе, а Нечисту крв прекретничким делом. Разлози су бројни, а сам роман круна Станковићевог стваралаштва, пример употребљених и на особен начин модификованих (до сада истакнутих) елемената.[3]

Да је судбина Младена из романа Газда Младен одређена патријархалним друштвеним миљеом показао је Бојан Чолак у књизи Роман патријархалне културе (2009), с поднасловом Борисав Станковић: Газда Младен. Обавештење о томе да је књига настала на основу одбрањеног магистарског рада Утицај патријархалног друштвеног модела на мушку свест у роману„Газда Младен“ Борисава Станковића баца јачу светлост на почетну тезу. Чолак указује на тенденцију у српској историји књижевности, што кореспондира и с нашом поставком рада, да се често доводе у везу романи Нечиста крв и Газда Младен. Међутим, према његовом мишљењу тај „паралелизам“, посматрано с културолошког аспекта, има своје специфичности, па се узроци жртвовања књижевне јунакиње Софке и књижевног јунака Младена не поклапају до краја. Јер „док је у роману Нечиста крв реч о јунакињи чија се судбина одиграва у једном историјски прелазном добу у коме се смењују две културе, дотле је у роману Газда Младен реч о положају мушкарца у оквиру једне строге и затворене културе".[4]

Младен се на први поглед одазива позиву на који га, перфидно испредајући нити осећања кривице и одговорности, наводи баба Стана, која у име породице манипулише свим њеним члановима. Међутим, постоји ауторитет који је је изнад воља баба Стане, ефенди Мите или Газда Марка, то је слобода човека располућеног између света идеја, идеала, лепоте и света норми, морања, требања, реалног света који не подноси маштарије да донесе одлуку, односно да одговори на позив. Младен је, изабравши пут, духовно бивао поражен на том путовању, али је издржао до краја. Али да Младен није поседовао унутрашњи „орган“ помоћу којега ће „чути“ и одазвати се призвању испуњења сврхе његове егзистенције, а то је спасавање породице којој прети пропаст, не би се уплео у исткану „мрежу“ своје бабе. Младен се не би жртвовао, чак ни у својим годинам адолесценције, да није дубоко осећао и знао да треба да се жртвује за породицу. Учинио је то и због још једног разлога: није било никога другог осим њега да, како би се то казало у протестантском свету, „преузме одговорност“.[4]

Ако односе међу ликовима у Газда Младену посматрамо на овај начин, онда се лик Младена опире интенцији писца да представи модел „женског“ поретка света, света у којем емоције надвладавају разум. Позив којем се одазвао Младен убило је његово дечаштво, младост и мужевно доба, он се није могао развити у могућности које су се пружале пред њим, јер се у њега увлачило црнило и тмина, као када над пустаром падне мркла ноћ. Младен одбија љубав, породицу, оно што се у (мало)грађанској пројекцији егзистенције сматра срећом, и отврдњава. Јер он чује позив и има мисију, а она је повратак пољуљаног породичног угледа. Вођен готово надљудском самоконтролом, Младен одбацује све оне који му сметају да оствари циљ, љубав вољене жене, мајку и брата, своју крв. Они се удаљују од њега и боје га се. Младен им даје новац, али им сукраћује љубав. Али он је све време свестан тога, бира свет у којем ће духовно, емотивно и телесно бити ускраћен, како би пружио благостање осталим члановима породице, који, опет, прихватају дарове али га не могу волети због тога у шта се претворио. А Младен је постао тихи деспот, онај ко систематски убија оно хумано, људско у себи, свестан да је пут којим је кренуо пут у једном смеру.[4]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Стојковић Стојанов, Ј. (2021). Газда Младен: Живот у страху (патријархат као инструмент обликовања књижевног лика).
  2. ^ а б в „Борисав Станковић: Газда Младен”. Фронтал.СРБ (на језику: српски). 2018-05-06. Приступљено 2022-11-24. 
  3. ^ admin (2019-09-30). „Синкретизам жанрова у делу Борисава Станковића (II део) | Часопис КУЛТ” (на језику: српски). Приступљено 2022-11-24. 
  4. ^ а б в Лазић, Н. (2020). Софка и Младен: две неаутентичне егзистенције (Трагизам и жртвовање у романима Нечиста крв и Газда Младен Борисава Станковића).

Спољашње везе[уреди | уреди извор]