Нечиста крв

Из Википедије, слободне енциклопедије
Нечиста крв
Necista krv korice.jpg
Нечиста крв
Настанак и садржај
Аутор Борисав Станковић
Земља  Србија
Језик српски
Издавање
Издавач Александрија, Ваљево
Број страница 252
Тип медија роман
Превод
Датум
издавања

2004. година

Нечиста крв је једно од најпознатијих дела српског писца епохе модерне Боре Станковића. Главни лик је Софка, последњи потомак некада угледне врањске породице. Говорећи о њој, Бора заправо говори о уздизању, дегенерацији и гашењу једне породице, о моралном изопачењу њених чланова, несрећи која пада на Софкина леђа и преноси се на њене потомке.

Највише хваљено дело Боре Станковића "Нечиста крв" представља синтезу свих битнијих елемената његових ранијих дела, који су се овде скупили око једног проблема и мотива. „Нечистом крви“ наша књижевност је достигла врхунац књижевног реализма и добила свој најбољи роман.[1]

На енглески језик је преведен 1932. године, и то под називом Sophka (срп. Софка), према главној јунакињи. Преводилац је био Алек Браун. Роман Нечиста крв се оцењује као ремек-дело српске књижевности и као почетак модерне.[2]

Еротско у делу Боре Станковића[уреди]

Impure Blood book press announcement.jpg

Готово да и не постоји неко Борино дело које није прожето помамном жудњом за Еросом, жудњом која се никад не остварује али којој неко сећање не да мира. Већ нам је знано. Ни једна љубав Борина, ни она у личном животу, нити она у његовом стваралаштву, не остварује се. Зашто? Дакле, љубав се не постиже и не достиже јер се недовољно снажно тражи, а не тражи се снажно, не само због недовољно страсти онога који воли, већ и због унутарњих забрана различитог порекла које и саму страст нагризају; порекла најчешће инцестуозног, агресивног, услед страха од одбијања због сујете која је јача од љубави, затим страха од губитка вољеног, али и оног дубљег страха: због ишчезнућа љубави, стапања са љубљеним из доба пре сепарације. Није било нимало потребно да Бора ову метафизичку трагику љубави интелектуално схвати. Он је доживљава као уметник потресно и дубоко у себи. Силина присутне еротске чежње у Бори Станковићу и његово рано наслућивање да је неће моћи никад остварити, управо он лично, такав какав је био, конституционално и условљен средином, као и присуство оног, увек енигматичног што се зове таленат, учинили су да је Бора Станковић релативно рано почео са сублимацијом Ероса писањем прича, а касније и драма.[3]

Жена[уреди]

Сликајући жену Бора Станковић је у највишој мери изразио људско неспокојство, узбуђене снове и немирне душе. Жена је у његовом делу песничка суштина, она је магија љубави и понор бола, недостижна и неповратна, као младост. Бора Станковић је први у нашој књижевности открио врло снажни унутрашњи свет патријархалне жене, први је проговорио о њеном великом узбуђењу срца, о лепоти њених заноса, о дивљој страсти која је спутана, сакривена и која зато утолико јаче гори, сажиже.[4]

Софка[уреди]

Софкин невољан пристанак да пред уценама "споља" пође за недрагог представља одлучујући тренутак у заокруживању њеног лика; заправо, то је тачка из које је описан круг њеног живота. У том драматичном часу, кад се могло очекивати пуно испољавање мисли и интереса, и кад се све стекло за непосредније одређење централне идеје-јер је то и кулминација централног сукоба-Борисав Станковић следи психологију својих јунака, те Софкиним "нећу" и ефенди-Митиним "мораш" само прикрива и надвикује садржајније драме које су се распламсале у њима понаособ. Али, мада је у том тренутку основна идеја остала прећутана, она је, у ствари, присутнија и снажнија за њено обуздавање и ућуткивање: на први поглед, Софка се, делом под принудом, делом из сажаљења и љубави према оцу и кући, одлучује на жртву не би ли бар привремено и привидно зауставила породичну пропаст. Рекла је "нећу" и стога што стварно није хтела; рекла је "не могу" јер заиста није могла. Нечувено је било то што чини, али никога није изненадило, јер се од почетка наслућивало да она неће бити једна од оних "светица" које беспоговорно иду скоком куд отац каже оком и које, погледа упртог у земљу, примају похвале и шамаре. Па ипак, као што знамо, Софка није одолела. Зашто? Годинама упразно снатрећи и блудећи у осами, проводила је своје девојаштво све паничније слутећи да се њени магловити снови неће никад обистинити. Штавише, рекло би се да у ороњавању некадашњег породичног богатства и угледа подсвесно проналази и сопствену кривицу, да инстиктивно жели саучешништво у испаштању, казну за умирење незаслужено грижне савести. Великомучеништвом покушава да спасе већ убијено достојанство, али то је само један од трзаја у агонији. Љуто се варала да ће величином и спектакуларношћу своје и својевољне жртве изазвати дивљење без сажаљења. Разуверила се у то у амаму тада је први пут детиње немоћно заплакала. Отад су почеле да теку сузе, и до краја су се точиле са ракијом у којој је очајнички тражила утеху за изгубљена сновиђања и за згажен живот.[5]

Структура романа[уреди]

Роман "Нечиста крв" највиши је домет овог писца, дело његове креативне зрелости и стваралачких моћи. Сложеност садржаја који је имао да исприча захтевала је и сложеност стваралачког поступка. Из потребе да помогне читаоцу у општењу са јунацима свог дела, писац се толико везује за њих, за њихов начин мишљења и изражавања. Станковић је Врањанац и говор Врања је његов матерњи језик. Он је најбоље умео да мисли и говори тим језиком. Хтео је зато суштину и смисао мисли и речи својих јунака уметнички да афирмише и језички аутентично. Структуру романа "Нечиста крв" Бора Станковић заснива на густом сплету психолошких и социјалних детерминанти, на њиховим безбројним и изукрштаним наслагама под којима живе потиснути нагони и интереси, страсти и неостварени снови, визија жуђене лепоте и трагична поезија жртвоване младости. Структуром монолошких целина, Станковић је пружио блиставе примерке прозних слика стања људске душе које делују ненадмашном пластичношћу и одиста су право чудо у нашој књижевности тога времена. Готови сви проучаваоци и књижевни критичари који су писали о књижевном делу Станковића, истакли су како је мало дијалога у Бориној прози. Јунаци проговарају само у крајње критичним ситуацијама, у тренуцима кад се кидају и руше патријархалне норме понашања, кад се мора ићи преко њихових баријера. Ентеријери, пејзажи и портрети, с обзиром на функцију коју ти елементи структуре имају у роману, упућују на сву сложеност релација из којих су настали и како су обликовани. Уметнички поступак Боре Станковића у структурирању ентеријера и пејзажа дубоко је функционалнан и зато изгледа једноставан. Организација језичког материјала у структури романа показује да Станковић није мајстор углађеног прозног израза и спољашњег склада реченице. Међутим, функција језичко-стилског израза у структури дубоко је усклађена са приповедачевом концепцијом да нарацију најчешће води са тачке гледишта својих јунака.[4]

Психоанализа "Нечисте крви"[уреди]

Растући у условима и породици која је "изнад света", која се није дружила са околином, Софка је остала изолована, што има за последицу сужавање могућности за развој објект либида. То је условило повећање секундарног нарцизма и јачање инцестуозних веза. Нереализована љубав са родитељима веома је кобна за дете јер нису постојали услови да се та веза засити и превазиђе. Ефенди-Мита је осећао и добро знао сву снагу новца у једном сиромашном класном друштву, и сву беду кад се без њега остане. Он друге љубави и другог страха није имао. Његово понижење пред Софком није ни приближно имало онај значај за њега као за саму Софку. Она, видећи оца сиромашног, престаје да га воли и цени, што значи да ни она није била имуна од ове врсте фетишизације. Чим је овај отац-идеал био срушен, Софка је била спремна да оствари љубав. Али какву љубав? У наредном периоду Софка ће два пута бити на прагу љубави. Али обе имају инцестуозан карактер и ни једна неће бити реализована. Прва љубав са свекром Марком била је, дакле, са човеком који је имао улогу оца. То није случајно. И друга љубав је била, опет, инцестуозна али се Софка сада појављује у улози мајке која гаји дете које би јој касније требало да постане- муж. Далеко значајнију улогу има ефенди-Митин егоизам. Њега је Станковић приказивао у више облика и на више места. Од инфатилне себичности, када нагомилава кућу са колачима које воли, недајући никоме да их проба, па до продаје своје једине кћери. Врхунац његове безграничне себичности испољио се онда када је дошао у посету Софки, у њен нови дом, и кад ју је видео задовољну и срећну заједно са Томчом. Ова Софкина срећа била му је тежа од његове беде и сиромаштва. Овакву патолошку себичност можемо схватити као инцестуозну љубомору оца на кћерку која остварује срећу без њега, чак и заборављајући га. Ефенди-Митина себичност и гнусан поступак који је починио у Софокином новом дому не би били тако разорни да нису наишли на плодно тле, на дивљу Томчину природу, која је притајено чекала да се отргне и завлада његовим бићем. Његов опаки садизам према Софки је трајао целога живота, исто толико колико и Софкин пасивни отпор према њему.

Станковићеви јунаци, по правилу, никад не истрају у борби. Његови јунаци се боре само тако и само толико да би њихов пад био спектакуларнији и трагичнији. Дубина Софкиног пада сразмерна је висини до које су се она и њени преци били подигли.[6]

Референце[уреди]

  1. 3.Предраг Костић, Бора Станковић, Нолит, Београд, 1956
  2. Сања Златановић, Етнографски институт САНУ, Београд, pp. 52
  3. Владета Јеротић, Дарови наших рођака:психолошки огледи из домаће књижевности, књига прва, Просвета, Београд, 1997
  4. 4,0 4,1 Вера Ценић, Огледи о Борисаву Станковићу, Врање, Нова Југославија, 1988
  5. Владимир Јовичић, Уметност Борисава Станковића, Издавачка радна организација „Рад“, Београд, 1979
  6. Владислав Панић, Психоанализа „Нечисте крви“, Медицинска књига Београд–Загреб, 1985

Спољашње везе[уреди]