Патријархат

Из Википедије, слободне енциклопедије

Патријархат је социјална организација живота људи заснована на стриктном поштовању традиције у којој највишу власт и највеће поштовање има отац, док жена има подређену улогу. Патријархат се одликује строгом хијерархијом, у којој постоји доминација мушких припадника над женским и старијих над млађим.[1]

Три објашњења патријархата[уреди]

Традиционални патријархат - односи који се темеље на моћи и очинску власт. Очинска власт у грађанском друштву постаје метафора за владара којем се покоравају поданици. У грађанском друштву владар је закон. Као један од начина постанка политичког друштва види у удруживању великог броја патријархалних породица.

Класични патријархат - теорија политичког права и политичке покорности; синови се рађају потчињени очевима, а тиме и политички потчињени. Политичка је моћ очинска, а произлази из очеве прокреативне моћи. Политичко се право сматрало природним. Моћ оца је патернална. У друштвеном смислу прокреација се моногенетски сматра посљедицом прокреативне снаге очевог сјемена. Неки елементи тога присутни су и данас.

Модерни патријархат - братски, уговорни и структурира капиталистичко грађанско друштво. Темељи се на братству као категорији коју не повезује сродство, него чињеница да је неко мушкарац и односи се на јавну сферу. Већина теоретичара уговора сматра да је породица природна институција и да очева власт произлази из његове прокреативне моћи, иако се може темељити и на пристанку. Хобс насупрот томе тврди да је породица „вјештачка“ институција, па је очево право у складу с тим конвенционалне, уговорне природе те почива на сили. Још једно нагађање о поријеклу патријархата говори да је у почетку друштвеног постанка друштвени живот био уређен према мајчинском праву (матријархат), а сродство се гледало матрилинијски. Полни промискуитет онемогућавао је утврђивање очинства.

Настанак патријархата[уреди]

Предпатријахална друштва[уреди]

Налази указују да су у најмлађем добу, око 7000 година п. н. е., на подручју данашње Европе и Мале Азије живјеле веома развијене културе, које су његовале пољопривреду. У то доба жене су играле важну улогу - економски као раднице, духовно као свештенице, те је њихова друштвена улога била наглашена. Родбинске везе су се ослањале на матријархат, дакле кћерке су насљеђивале своје мајке. Мушкарци су имали једнако важне улоге као трговци и занатлије, и како се чини у то доба није било ратова. Важни центри ове ране културе били су на Балкану, на подручју данашње Турске и пред-асирске културе на подручју данашњег Ирана.

Патријархат[уреди]

Данас постоје многобројна објашњења и теорије о настанку патријархата. Народи који су насељавали подручје Европе вјероватно су се друштвеним приликама развијали у правцу патријархата. Све промјене се могу довести у везу са азијатским племенима коњаника, који су због суше и наглог пораста броја становника морали напустити своје подручје. До овог процеса сеобе дошло је веома рано (отприлике 3500. п. н. е.). Формирање патријархата, маргинализација жена и оружани сукоби налазе заједничке коријене. Стални ратови и освајања довели су до доминације патријархалних култура. Ове културе су представљале окосницу стварања европске цивилизације (Грчке и Римског царства). Посљедњи центар старе, веома развијене пољопривредне културе, коју су водиле жене био је на Криту, који је нестао у другој половини другог стољећа п. н. е. због посљедица природних катастрофа.

Извори[уреди]

  1. ^ Овај чланак, или један његов део, изворно је преузет из књиге Ивана Видановића „Речник социјалног рада“ уз одобрење аутора.

Спољашње везе[уреди]