Гитанџали (књига)
| Гитанџали | |
|---|---|
| Аутор | Рабиндранат Тагор |
| Земља | Западни Бенгал |
| Језик | Бенгали |
| Жанр / врста дела | збирка песама |
| Издавање | |
| Датум | 1910. (прво издање на бенгалију) |
| Превод | |
| Преводилац | Вилијам Јејтс (прво српско издање Павао Вук Павловић) |
| Датум издавања | 1912. (енглеско издање) 1914. (српско издање) |
| Хронологија | |
| Наследник | Градинар |
| Нобелова награда за књижевност 1913. | |
Гитанџали (у слободном преводу Песме даровнице) збирка је песама индијског књижевника, драматурга и филозофа Рабиндранта Тагора за коју је 1913. године добио Нобелову награду за књижевност. Тиме је постао први неевропски књижевник који је добио ову престижну награду[1] и други неевропски Нобеловац уопште. [а][2]
Оригинална збирка на бенгалију[уреди | уреди извор]
Збирку песама Гитанџали Тагор је у оригиналу, на бенгалију, објавио 1910. године. Песме из ове збирке су већином настале у мрачном периоду песниковог живота, када су га задесиле тешке породичне трагедије.[1] Године 1902. умрла му је супруга, 1903. једна ћерка, 1905. отац, а 1907. и млађи син.[3]
Године 1912. Тагор са сином креће на пут у Европу. До тада је својим причама, песмама и драмским комадима остварио делимичан успех у Калкути, где је рођен и одрастао и где је своје кратке приче објављивао у месечнику једног пријатеља. Такође је био и главни глумац у неколико својих представа. Ван Калкуте био је мало познат, а ван Индије потпуно непознат. На броду је почео да преводи на енглески своју последњу збирку песама “Гитанџали”. Готово све што је до тада написао, писао је на бенгалском језику.[4]
Превод на енглески језик[уреди | уреди извор]
Преводи које је Тагор писао заправо су били прилагођени препеви које је једино он сам могао да уради и своје напеве преточи у поезију на енглеском језику, која ће бити блиска западном читаоцу.[3] Једини пријатељ кога је Тагор имао у Енглеској био је сликар ког је упознао у Индији Вилијам Ротенштајн.[5] Ротенштајн је прочитао препеве и показао их свом пријатељу Вилијаму Јејтсу. Збирка је на енглеском језику објављена у септембру 1912. године. Објавило ју је Друштва Индијаца у Лондону, а предговор је написао сам Јејтс. Овим песмама је мали део мистицизма и сентименталне лепоте индијске културе по први пут представљен Западном свету. Одмах по објављивању збирке песама Гитанџали ова поезија, као и сам Тагор постали су сензација у лондонским литерарним круговима, а затим и у читавом свету.[4]
| „ | Ове песме — које су, како ми кажу Индијци, у оригиналу пуне суптилног ритма, непреводивих боја и метрике — исказују свет о коме сам сањао целог живота | ” |
| — Вилијам Батлер Јејтс: Предговор за збирку песама Р. Тагора „Гитанџали” (1912)[3] | ||
Нобелова награда[уреди | уреди извор]
Збирка је наишла на похвале не само Јејтса у Енглеској, већ и Андреа Жида у Француској и Езре Паунда у Америци.[6] Тако је Тагорово дело привукло пажњу и Нобеловог комитета и следеће године он је примио Нобелову награду за књижевност. Тиме је постао први неевропски књижевник који је добио ову престижну награду[1] и тек други неевропски Нобеловац уопште.[2]
Преводи на српски језик[уреди | уреди извор]
Наслов Гитанџали се у издањима на српском језику (зависно од преводиоца) преводи као Песме даровнице,[7] Песме приноснице или Жртвене песме. У оригиналном наслову је кованица која се ослања на хиндуистичку лирску традицију, где се песма приноси као понуда (жртва) у славу божанства. Збирка је на српски језик превођена три пута:
- Павао Вук Павловић (1914)
- Давид Пијаде (1921)
- Весна Крмпотић (1961)[3]
Напомене[уреди | уреди извор]
- ^ Пре њега је од неевропљана Нобелову награду добио само Теодор Рузвелт, бивши амерички председник, који је 1906. добио Нобелову награду за мир.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в „Rabindranat Tagor (Rabindranath Tagore)”. Biografija.org. 19. 12. 2018. Приступљено 9. 10. 2023.
- ^ а б Maričić, Slobodan (7. 5. 2021). „Rabindranat Tagor, spomenik u Beogradu: Kako je Indijac 1926. izazvao pometnju u Beogradu”. BBC News na srpskom. Приступљено 9. 10. 2023.
- ^ а б в г Пајин 2006, стр. 69
- ^ а б Preveo: Maoduš, Marko. „Rabindranath Tagore”. novasvest.com. Приступљено 13. 10. 2023. (Оригинални текст: Rabindranath Tagore: One of the School of Wisdom’s Most Notable Teachers)
- ^ „ROTHENSTEIN, William (Sir)”. Not Just Hockney. Приступљено 13. 10. 2023.
- ^ Пајин 2006, стр. 70
- ^ „Gradinar”. lektire.rs. Приступљено 11. 10. 2023.
Литература[уреди | уреди извор]
- Пајин, Душан (2006). „Поговор”. Градинар. Београд: Драганић. ISBN 86-441-0462-4.