Гитанџали (књига)

С Википедије, слободне енциклопедије
Гитанџали
АуторРабиндранат Тагор
ЗемљаЗападни Бенгал
ЈезикБенгали
Жанр / врста делазбирка песама
Издавање
Датум1910. (прво издање на бенгалију)
Превод
ПреводилацВилијам Јејтс
(прво српско издање Павао Вук Павловић)
Датум
издавања
1912. (енглеско издање)
1914. (српско издање)
Хронологија
НаследникГрадинар
Нобелова награда за књижевност 1913.

Гитанџали (у слободном преводу Песме даровнице) збирка је песама индијског књижевника, драматурга и филозофа Рабиндранта Тагора за коју је 1913. године добио Нобелову награду за књижевност. Тиме је постао први неевропски књижевник који је добио ову престижну награду[1] и други неевропски Нобеловац уопште. [а][2]

Оригинална збирка на бенгалију[уреди | уреди извор]

Збирку песама Гитанџали Тагор је у оригиналу, на бенгалију, објавио 1910. године. Песме из ове збирке су већином настале у мрачном периоду песниковог живота, када су га задесиле тешке породичне трагедије.[1] Године 1902. умрла му је супруга, 1903. једна ћерка, 1905. отац, а 1907. и млађи син.[3]

Године 1912. Тагор са сином креће на пут у Европу. До тада је својим причама, песмама и драмским комадима остварио делимичан успех у Калкути, где је рођен и одрастао и где је своје кратке приче објављивао у месечнику једног пријатеља. Такође је био и главни глумац у неколико својих представа. Ван Калкуте био је мало познат, а ван Индије потпуно непознат. На броду је почео да преводи на енглески своју последњу збирку песама “Гитанџали”. Готово све што је до тада написао, писао је на бенгалском језику.[4]

Превод на енглески језик[уреди | уреди извор]

Преводи које је Тагор писао заправо су били прилагођени препеви које је једино он сам могао да уради и своје напеве преточи у поезију на енглеском језику, која ће бити блиска западном читаоцу.[3] Једини пријатељ кога је Тагор имао у Енглеској био је сликар ког је упознао у Индији Вилијам Ротенштајн.[5] Ротенштајн је прочитао препеве и показао их свом пријатељу Вилијаму Јејтсу. Збирка је на енглеском језику објављена у септембру 1912. године. Објавило ју је Друштва Индијаца у Лондону, а предговор је написао сам Јејтс. Овим песмама је мали део мистицизма и сентименталне лепоте индијске културе по први пут представљен Западном свету. Одмах по објављивању збирке песама Гитанџали ова поезија, као и сам Тагор постали су сензација у лондонским литерарним круговима, а затим и у читавом свету.[4]

Нобелова награда[уреди | уреди извор]

Збирка је наишла на похвале не само Јејтса у Енглеској, већ и Андреа Жида у Француској и Езре Паунда у Америци.[6] Тако је Тагорово дело привукло пажњу и Нобеловог комитета и следеће године он је примио Нобелову награду за књижевност. Тиме је постао први неевропски књижевник који је добио ову престижну награду[1] и тек други неевропски Нобеловац уопште.[2]

Преводи на српски језик[уреди | уреди извор]

Наслов Гитанџали се у издањима на српском језику (зависно од преводиоца) преводи као Песме даровнице,[7] Песме приноснице или Жртвене песме. У оригиналном наслову је кованица која се ослања на хиндуистичку лирску традицију, где се песма приноси као понуда (жртва) у славу божанства. Збирка је на српски језик превођена три пута:

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Пре њега је од неевропљана Нобелову награду добио само Теодор Рузвелт, бивши амерички председник, који је 1906. добио Нобелову награду за мир.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в „Rabindranat Tagor (Rabindranath Tagore)”. Biografija.org. 19. 12. 2018. Приступљено 9. 10. 2023. 
  2. ^ а б Maričić, Slobodan (7. 5. 2021). „Rabindranat Tagor, spomenik u Beogradu: Kako je Indijac 1926. izazvao pometnju u Beogradu”. BBC News na srpskom. Приступљено 9. 10. 2023. 
  3. ^ а б в г Пајин 2006, стр. 69
  4. ^ а б Preveo: Maoduš, Marko. „Rabindranath Tagore”. novasvest.com. Приступљено 13. 10. 2023.  (Оригинални текст: Rabindranath Tagore: One of the School of Wisdom’s Most Notable Teachers)
  5. ^ „ROTHENSTEIN, William (Sir)”. Not Just Hockney. Приступљено 13. 10. 2023. 
  6. ^ Пајин 2006, стр. 70
  7. ^ „Gradinar”. lektire.rs. Приступљено 11. 10. 2023. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Пајин, Душан (2006). „Поговор”. Градинар. Београд: Драганић. ISBN 86-441-0462-4.