Рабиндранат Тагор

Из Википедије, слободне енциклопедије
Рабиндранат Тагор
Rabindranath Tagore unknown location.jpg
Рабиндранат Тагор
Датум рођења (1861-05-07)7. мај 1861.
Место рођења Калкута[1]
Британска Индија
Датум смрти 7. август 1941.(1941-08-07) (80 год.)
Место смрти Калкута
Британска Индија
Школа Лондонски универзитетски колеџ, Универзитет у Калкути, Пресиденци универзитет (Калкута), St. Xavier's Collegiate School
Награде Нобелова награда за књижевност

Рабиндранат Тагор (бен. रवीन्द्रनाथ ठाकुर, енгл. Rabindranath Tagore; Калкута 7. мај 18617. август 1941) је био индијски књижевник, драматург и филозоф.[2]

Написао је више од 1.000 поема, 24 драме, осам романа, више од 2.000 песама, велики број есеја и друге прозе.[3][4] Његова поезија се одликује једноставношћу емоција, есеји јачином мисли, а романи друштвеном свешћу.[5][6] Главни циљ му је био повезивање истока и запада. Сам је преводио своју лирску поезију на енглески језик.

Добио је Нобелову награду за књижевност 1913. године.

Био је најмлађи син (седмо дете) хиндуистичког филозофа и верског мистика Девендранаха. Задивљен природом и њеним детаљима, своје прве песме написао је у својој осмој години. До седамнаесте године живота образовао се код куће, када је на очево инсистирање отишао у Енглеску и да би студирао права. Студије у Енглеској није довршио, већ се вратио у Индију и определио за књижевност. Током боравка у Лондону објавио је своје прве две збирке песама - „Вечерње песме“ и „Јутарње песме“.

Године 1913. добио је Нобелову награду за књижевност за збирку песама „Гитанџали“, управо у то време губи и жену и децу. Ову збирку песама је написао 1910. у Бенгалу, а две године касније иста се издаје у Лондону у преводу на енглески језик.

Године 1915. британска влада га је прогласила за витеза. Титуле се одрекао после масакра у Амрицару 1919. године, у знак протеста против владара.

Основао је експерименталну школу у Схантиникетану, засновану на Упандисанским идеалима образовања. Повремено је учествовао у Индијском националистичком покрету. Ту се спријатељио са Гандијем.

Најзначајнија дела су му збирке песама „Градинар“ и „Гитанџали“, а од романа „Бродолом“.

Тагоре је такође писао и приче, романе, позоришне комаде, есеје, мјузикле, путописе и мемоаре. Бавио се и сликањем и компоновањем.

Написао је речи и музику индијске националне химне (Ђана Гана Мана). Такође је аутор речи и мелодије песме која је данас химна Бангладеша (Амар шонар Бангла).[7][8][9]

Умро је у свом родном граду 7. августа 1941. године.

Референце[уреди]

  1. „Rabindranath Tagore - Facts”. NobelPrize. 
  2. "Tagore, Sir Rabindranath", in Webster's Biographical Dictionary (1943), Springfield, MA: G. & C. Merriam.
  3. „Tagore, not Dylan: The first lyricist to win the Nobel Prize for literature was actually Indian”. 
  4. „Anita Desai and Andrew Robinson — The Modern Resonance of Rabindranath Tagore”. On Being. Приступљено 19. 3. 2016. 
  5. Sen (1997)
  6. „Work of Rabindranath Tagore celebrated in London”. BBC News. Приступљено 15. 7. 2015. 
  7. de Silva, K. M.; Wriggins, Howard (1988). J. R. Jayewardene of Sri Lanka: a Political Biography - Volume One: The First Fifty Years. University of Hawaii Press. стр. 368. ISBN 0-8248-1183-6. 
  8. „Man of the series: Nobel laureate Tagore”. The Times of India. Times News Network. 3. 4. 2011. 
  9. „How Tagore inspired Sri Lanka's national anthem”. IBN Live. 8. 5. 2012. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]