Нобелова награда

Из Википедије, слободне енциклопедије
Нобелова награда
Nobel Prize.png
Додељује се за Изузетни доприноси за човјечности у области хемије, економије, литературе, мира, физике, or физиологије или медицине
Додељује
  • Шведска академија
  • Нобелов комитет Шведске краљевске академије наука
  • Нобелов комитет Каролинска института
  • Норвешки Нобелов комитет
Земља
[
Представља Фондација Нобел[*]
Веб-сајт nobelprize.org
Лауреати добивају богато урешену диплому заједно са златном медаљом и новчаном наградом. Овде је приказана диплома Фритза Хабера коју је добио за развој методе синтезе амонијака.

Нобелова награда је интернационална награда, коју годишње додељују шведске и норвешке институције, као знак признања за академска, културна, и/или научна достигнућа. По жељи шведског научника и проналазача Алфреда Нобела, ова награда је установљена 1895. године. Први пут је додељена 1901. године и то из области хемије, књижевности, мира, физике, психологије и медицине.[1] У периоду између 1915. и 2015. године, Нобелова награда из области економских наука је додељена 573 пута, а добило је 900 људи и организација. Церемонија доделе Нобелове награде се одржава у Стокхолму (Шведска) једном годишње, у свим до сада установљеним категоријама, изузев церемоније доделе Нобелове награде за мир која се одржава у Ослу (Норвешка). Сваки добитник или лауреат, прима златну медаљу, диплому и извесну суму новца коју одређује Нобелова фондација. Нобелова награда се сматра најпрестижнијом наградом из области књижевности, медицине, физике, хемије, мира и економије.[2]

Шведска краљевска академија наука додељује Нобелову награду за физику, хемију и меморијалну награду из области економских наука, док Нобелово веће института Каролинска (Солна, Шведска) додељује Нобелову награду из области психологије и медицине. Такође, Шведска академија додељује и Нобелову награду за књижевност, а Нобелову награду за мир додељује Норвешки Нобелов комитет. Ова награда се не додељује постхумно, међутим, уколико потенцијални добитник умре пре могућности да прими награду, постоји шанса да се награда ипак додели.[3] Иако се просечан број лауреата Нобелове награде значајно повећао током 20. века, награду не може да дели више од три добитника.[4]

Историја[уреди]

Алфред Нобел је рођен 21. октобра 1833. године у Стокхолму (Шведска), у породици инжењера.[5] Био је хемичар, инжењер и проналазач. Током 1894. године, од компаније Бофорс је купио млин од гвожђа и челика, ког је претворио у велику фабрику за производњу оружја. Такође, Нобел је изумео бездимно гориво, које је било претеча многим бездимним војним експлозивима, посебно британском бездимном праху. Због својих захтева око патената, Нобел је на крају био укључен и у прекршајну парницу. Међутим, Нобел је стекао богатство током живота, захваљујући бројним проналасцима (355 проналазака), од којих је најпознатији динамит.[6]

Године 1888. Нобел је био пренеражен, када је у француским новинама прочитао сопствену умрлицу под насловом ,,Творац смрти је мртав". То је заправо био Алфредов брат Лудвиг који је већ био преминуо, тако да је за Алфредову умрлицу још увек било прерано. Међутим, овај чланак је узнемирио Нобела и натерао га да страхује због начина на који ће бити упамћен. То га је инспирисало да промени тестамент.[7] Алфред Нобел је преминуо 10. децембра 1896. године од интрацеребралног крварења, у својој вили у Сан Рему. Тада је имао 63 године.[8]

Током живота Нобел је написао неколико тестамената. Последњи је написао годину дана пре своје смрти. На опште изненађење, Нобелова последња жеља је била да се његово богатство користи у сврху креирања награда за оне који доприносе великом напретку човечанства из области физике, хемије, психологије, медицине, књижевности и мира.[9] Нобел је донирао 94% својих средстава (31 милион шведских круна) за формирање пет Нобелових награда.[10][11] Због скептицизма околине, тестамент није био испуњен све до 26. априла 1897. године, када га је одобрило законодавство Норвешке. Извршиоци Нобеловог тестамента, Рагнар Сохлман и Рудолф Лилјеквист, основали су Нобелову фондацију која се брине о Нобеловом богатству и организује доделу награда.[12]

Према Нобеловој жељи, Норвешки Нобелов комитет је задужен за доделу награде за мир.

Прве награде[уреди]

Када је установљена Нобелова фондација, Нобелов комитет је почео сакупљање номинација за доделу награда. Након тога, комитет је послао прелиминарни списак кандидата институцијама за доделу награда. Нобелов комитет је за ужи избор за награду из области физике поставио Вилхелма Рендгена, захваљујуђи његовом открићу X-зрака и Филипа Ленарда који је открио катодне зраке. Академија Наука је изабрала Рендгена за добитника награде.[13][14] Последњих деценија деветнаестог века многи хемичари су дали значајан допринос науци. Академија је примила 20 номинација, од којих је 11 било за Џејкобса вант Хофа.[15] Џејкобсу је додељена награда за открића из области хемијске термодинамике.[16][17]

За доделу прве Нобелове награде из књижевности, Шведска академија је изабрала песника Ренеа Прондома. Против ове одлуке је протествовала група од 42 шведских писаца, уметника и књижевних критичара, јер су очекивали да награду прими Лав Толстој.[18] Из области психологије или медицине, прва Нобелова награда је додељена немачком психологу и микробиологу Емилу вон Бехрингу, који је током 1890. године открио антитоксин, лек за дифтерију која је до тада била узрок смрти хиљада људи годишње.[19][20]

Прва Нобелова награда за мир, отишла је у руке швајцарског бизнисмена и друштвеног активисте Жона Хенрија Дунанта, због његове улоге у оснивању Међународног покрета Црвеног крста и покретању Женевске конвенције, док је заједничка награда за мир додељена француском пацифисти Фредерику Пасију, оснивачу Лиге мира и поменутом активисти Жону Хенрију Дунанту.

Категорије[уреди]

Награде се додељују у више различитих дисциплина:

Остале награде у свету[уреди]

Премда најпознатија, Нобелова награда није и једина која се додељује. У САД је јако позната Пулицерова награда, која се исто као и Нобелова додељује у више категорија. Али, исто тако постоје и награде које су специфичне за поједине друштвене или научне категорије. Тако се нпр. у математици додељује Филдсова медаља и Абелова награда (додељује је краљ Норвешке). Архитекти се могу надати награди Прикеровој награди. У рачунарству се додељује Тјурингова награда, Воластонова медаља иде за геологију, док Шокова награда бива додељена за логику, филозофију, математику, уметност и музику. Награда Кјото се додељују у три категорије: напредна технологија, основне науке и уметност с филозофијом.

Постоји и хумористична страна света научних награда. Таква је награда Иг Нобел, који се додељује за "достигнућа која нису смела бити учињена и не смеју бити поновљена".

Референце[уреди]

  1. "Which country has the best brains?". BBC News. 8 October 2010. Retrieved 6 December 2011.
  2. Shalev (2002)
  3. [1]. CBS NEWS , 3 October 2011. Retrieved 3 October 2011.
  4. Schmidhuber, Jürgen.
  5. Levinovitz, Agneta Wallin; Ringertz, Nils, ур. (2001). The Nobel Prize: The First 100 Years. World Scientific. стр. 5. ISBN 978-981-02-4665-5. 
  6. Levinovitz & Ringertz (2011). стр. 11.
  7. Golden, Frederic (16 October 2000)."The Worst And The Brightest" Time Time Warner. Retrieved 9 April 2010.
  8. Sohlman, Ragnar (1983). The Legacy of Alfred Nobel – The Story Behind the Nobel Prizes. The Nobel Foundation. p 13.
  9. [http://www.nobelprize.org/alfred_nobel/will/will-full.html. nobelprize.org. "Full text of Alfred Nobel´s Will"]
  10. Abrams (2001)
  11. "The Nobel Prize Amounts". The Nobel Foundation. Retrieved 7 December 2015.
  12. Abrams (2001)
  13. Levinovitz & Ringertz (2001). стр. 134.
  14. Leroy, Francis (2003). A Century of Nobel Prize Recipients: Chemistry, Physics, and Medicine. CRC Press. стр. 117. ISBN 978-0-8247-0876-4. –118.
  15. Crawford, Elisabeth (November 2001)."Nobel population 1901–50: anatomy of a scientific elite" .Physics World. Archived from the original on 3 February. (2006). стр. 118.
  16. Levinovitz, Agneta Wallin; Ringertz, Nils (2001). The Nobel Prize: The First 100 Years. World Scientific. стр. 81. ISBN 978-981-02-4665-5. 
  17. Feldman (2001). стр. 205.
  18. Levinovitz & Ringertz (2001). стр. 144.
  19. Feldman (2001). стр. 242-244.
  20. Leroy (2003). стр. 233.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

  1. Crawford, Elisabeth (November 2001)."Nobel population 1901–50: anatomy of a scientific elite" .Physics World. Archived from the original on 3 February. (2006). стр. 118.