Милоје Стевановић
Милоје Стевановић | |
---|---|
Лични подаци | |
Псеудоним | Грешни Милоје |
Датум рођења | 20. март 1949. |
Место рођења | Горачићи, НР Србија, ФНР Југославија |
Милоје Стевановић (Горачићи, 20. март 1949) је српски књижевник, лексикограф и предузетник.[1] Познат је и као Грешни Милоје.
Биографија
[уреди | уреди извор]Основну школу завршио је у родном месту, учитељску у Ужицу, а, ванредно, никшићку Педагошку академију. Био је учитељ у Горачићима, затим председник ОК ССО Лучани, те командант бројних омладинских бригада и вишеструки ударник, пре но што је уписао Факултет политичких наука у Београду, који је завршио 1976. На ванредним последипломским студијама Правног факултета Универзитета у Београду био је одличан студент код познатих професора др Радомира Лукића и др Мирослава Печујлића. По повратку у родно Драгачево изабран је за општинског правобраниоца, а онда постао секретар Општинског комитета СК. Његова политичка каријера окончана је беседом коју је, као гост, изговорио на Републичкој конференцији ССО у Сава центру 1983. године „О социјалистичком моралу – зашто ћутимо?“ Наиме, за тадашњег министра Унутрашњих послова Југославије Станета Доланца рекао је да очигледно лаже изговарајући се да „није био информисан“ шта се на Косову догађа[2][3]. Тако је Милоје Стевановић проглашен за непријатеља државе и партије „због тога што је својим говором узнемирио јавност“.
Милоје Стевановић је оснивач и власник породичне фирме КМН[4], која је зачета на простору од 16.5 квадрата, да би, при одласку у пензију, иза себе оставио колектив од преко 140 запослених и мноштво коопераната са којима је кроз три деценије направио својеврстан (неформални) холдинг са бројним сеоским домаћинствима и занатским радњама. У завичају је подигао и млекару „Гај“ која његову фирму и преко милион муштерија годишње снабдева кајмаком и сиром који се производе на аутохтон начин по „рецептурама“ мајке му Јуле и бабе Драгиње.
Као добротвор пружио је уточиште духовној деци прогнаног владике рашко-призренског Артемија, подаривши им имање, грађевине и све што се на том имању, у селу Лозници, код Чачка, затекло. Тиме је, како га је оптужница епископа Жичког теретила, начинио два „кривична дела“: Прво, што је невољницима указао гостопримље и, друго, зато што се молио Богу са епископом Артемијем и његовом духовном децом. Из тих разлога трајно је изопштен из Српске православне цркве[5].
Милоје Стевановић је обновио гробља својих предака и подигао задужбину посвећену Светоме Николи Мирликијском, чудотворцу, крсној слави својих предака, у Лозници, код Чачка, а поврх горе Јелице испосницу Светога Пимена Великог, ранохришћанског премудрог инока и испосника.
Занимљиво је да је Милоје Стевановић лексикографији даровао драгоцен Речник Драгачева, који је објавила Српска академија наука и уметности са Институтом за српски језик САНУ, али он ту верзију, како каже, „којој преучени додадоше по једно слово више (уместо: је – ије) у 207, од око 18.000, речи, није хтео да потпише, већ је објавио своју верзију „Речника Драгачева“, који је за две године доживео два издања.
Милоје Стевановић је објавио бројне текстове о вери и православљу на православним сајтовима и у часописима. Објавио је и низ књига под псеудонимом Грешни Милоје. У свом првенцу „Казивања“ описао је своје преумљење и учинио својеврсну јавну исповест са ауторским потписом Грешни Милоје.
Дела под именом Грешни Милоје
[уреди | уреди извор]- Казивања (2005),
- Чаша Обрадова (2007),
- Не помичи старе међе, (2008),
- Ко продаје веру за вечеру (коаутор са „Уредништвом сајта Борба за веру”, 2009),
- Родословље Стеваново (коаутор са Момчилом Стевановићем, 2011),
- Грешни Милоје и Драго Жарковић (где је Драго Жарковић псеудоним за Грешног Милоја)
- Сине мој, не пристај, (2011),
- Не дај душу, роде, (2013),
- Сагрешења у Србској православној цркви, (2014),
- Изгубљено јагње, (2016),
- Аршин, (2017),
Дела под именом Милоје Стевановић
[уреди | уреди извор]- Речник Драгачева, (2020, допуњено издање 2022),
- Велечовек Цане, (2017),
- Спомени, дужи од живота, (2017),
- Ево руке, (2019),
- Будибокснама, (2020),
- Разговори у рајским шетњама, (2021),
- Здоговор (коаутор са др Биљаном Ђоровић), (2022).
Дела под именом Грешни Милоје Стевановић
[уреди | уреди извор]- Списано и сказано са завичајних источника, (2023)
Документарна дела која је сачинио Милоје Стевановић а потписала група аутора
[уреди | уреди извор]- Тајна безакоња, (2012),
- Чувари вере предачке, (2014),
Документарна књига о Милоју Стевановићу
[уреди | уреди извор]- Тајна дедине фиоке, (2015),
Награде, одликовања
[уреди | уреди извор]- Више признања Општине Лучани у периоду од 1970-1982.
- Медаља рада – Председништво СФРЈ,
- Сребрна и златна значка Покрета горана Србије,
- Велики број ударничких значака са Омладинских радних акција,
- Грамата Патријарха Павла 1998.
- Грамата владике Стефана 2000.
- Грамата владике Хризостома Жичког, којом се увршћује у ред црквених добротвора 2005.
- Грамата владике Хризостома Жичког, којом се увршћује у ред великих добротвора 2007.
- Прва награда за путописну причу „Прво путовање у бјели свјет“ објављена у збирци Ризница сећања „Драганова награда“, Снага пријатељства – Amitу, Београд, 2018, 42-50.
- Најбољи привредник Чачка, Форум привредника Чачка, 2018.
Литература
[уреди | уреди извор]- Проф. др Љубомир Протић, Борба за истину, у „Тајна дедине фиоке“, Ниш, 2015, стр. 47-50,
- Драгољуб Петровић, Приче с прочевља, у „Спомени, дужи од живота“, Београд, 2017. стр. 235-244,
- Др Владимир Димитријевић, Почиње велики рат за речи, у „Речнику Драгачева“, Гуча, 2020, стр. 697-717,
- Гвозден Оташевић, Драга слова завичаја, у „Речнику Драгачева“, Гуча, 2020, стр. 721-722,
- Милосав Славко Пешић, Повесмо о рабу Божјем, грешном праведнику Милоју (Стевановићу), из Горачића, који сачини драгоцени „Речник Драгачева“ да сја кроз векове, у „Речнику Драгачева“, Гуча, 2020, стр. 733-735,
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Др Владимир Димитријевић, Почиње велики рат за речи, у „Речнику Драгачева“, Гуча, 2020, стр. 697-717
- ^ С. Гајевић, Од дијалога до свађе, Политика експрес, 25. новембар, 1983.
- ^ Проф. др Љубомир Протић, Борба за истину, у „Тајна дедине фиоке“, Ниш, 2015, стр. 47-50
- ^ Званични сајт фирме https://kmn.rs
- ^ Проф. др Љубомир Протић, Борба за истину, у „Тајна дедине фиоке“, Ниш, 2015, стр. 47-50,