Дикција

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Дикција (лат. dictio-изговор) је начин говора-излагања, изражавања; начин изговора речи, реченица, гласова и слогова у говору, певању и декламацији; избор употреба и начин изговора речи.

Елементи дикције[уреди]

Ритам[уреди]

Ритам (ritmos-ток, кретање) означава једнако, правилно смењивање елемената у неком кретању које има своје делове, целине. Ритам може бити брз, спор, испрекидан, монотон, динамичан. Бржи ритам се примењује код саопштавања изненадних догађаја, динамичнијих емоција (љутња, огорченост, радост и сл.), а спорији ритам прати смирене информације, важније мисли и изјаве, емоције које изражавају слабост лица (туга, стид, страх, умор ...) Брзина ритма зависи од дужине речи: краће речи имају бржи ритам, док дуже спорији.

Темпо[уреди]

Темпо (tempo-време) означава време задржавања извесног звука у говору, музици, кретању уопште. Темпо говора обележава брзину којом се креће један говорни ток, излагање. Ово кретање може бити нормално, споро, испрекидано, брзо... Брзина се мери инструментом (метрономом). Темпо зависи од физиолошко-психичке одлике говорног лица (темперамент), природе и предмета излагања (узбудљиви доживљаји брже, описивање предмета спорије и сл.), саговорника-његове моћи схватања нашег излагања...

Акценат речи[уреди]

Акценат представља саставни део реченичне мелодије. Овај акценат може бити:

  • граматички-правилно наглашавање слогова у речи и чување дужина;
  • логички-истицање појединих речи које носе главну мисао;
  • психолошки-истицање речи емоционално обојених.

Пауза[уреди]

Овај прекид говора је неопходан, с једне стране, да би говорник повремено удахнуо ваздух, а с друге, пауза доприноси дубљем схватању и доживљавању говора. Обично се истичу три врсте паузе:

  • граматичка означава прекид говорног ланца ради узимања ваздуха и остваривања одређене интонације;
  • логичка се примењује у дужем излагању или читању, после строфа...;
  • психолошка има за циљ да створи одређени психолошки утисак ради потпунијег прихватања и доживљавања говора.

Постоји још једна пауза - цезура. Цезура је најкраћа пауза која дели стих на два дела и тако омогућава појаву ритмичких сигнала.

Мелодија[уреди]

Мелодија у говору настаје тонским кретањем речи и реченица по висини. Равну мелодију имају изјавне реченице, узлазну мелодију упитне реченице, а силазну узвичне реченице. Мелодијско кретање реченице назива се каденцом, а кретање дела сложене реченице као и набрајање, назива се полукаденцом.

Говорни регистри[уреди]

Реч је о говорном апарату који располаже широким дијапазоном и по висини и по дубини. Говорна мелодија се дели на три регистра:

  • средњи регистар - пример: „Ја о томе често говорим“,
  • горњи регистар - пример: „Не, то више нећу трпети!“,
  • доњи регистар - пример: „Ето, то је моја судбина!“.

Нормално кретање мелодије полази од средњег регистра и држи се тог нивоа као говорне осовине, док се даље таласа попут амплитуде преко доњег и горњег регистра.

Интонација[уреди]

Интонација је дизање и спуштање гласа да би се изразиле разне нијансе значења, ступњеви осећаја. Интонацију карактеришу два елемента: кретање тона по висини и емотиван, лични став говорника према предмету говора.

Постоје више врста интонација:

  • Нормална-обичан, миран тон без посебних мисли и емоција;
  • Експресивна-емоционална, ефективна;
  • Интонација уметака-изражава уметнуте делове говора (речи, реченица);
  • Логична-нијанса мисли или расуђивање
  • Узлазна-тон расте, повишава се (питање и сл.)
  • Усклична-веће повишење тона од причања, а ниже од питања
  • Опомињућа-позив, подстицај, опомена.

Дисање при говору[уреди]

Дисање је спонтана физиолошка активност, без утицаја воље. У нормалним условима њена учесталост је око 20 пута у минути. При говору, брзина дисања се мења зависно од врсте и облика излагања (разговори, проза или стихови...). Зато говорно лице треба да се вежбама дисања оспособи за разне облике говора. У вежбању дисања препоручује се изговарање сугласника и краћих текстова, а потом и дужих. Увежбано правилно дисање изванредно доприноси лепом говору, читању и рецитовању, а код почетника обезбеђује добру артикулацију гласова, особито сугласника у свим положајима.

Види још[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]