Димитрије Синаит

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије

Димитрије Синаит или Ди­ми­три­је гре­шник (до­не­дав­но по­зна­ти­ји као ол­тар­ник), био је један од синаита, који је у Све­ту зе­мљу сти­гао из Ду­кље – Зе­те, и у њој је живио и стварао готово читав век пре Светога Саве и 80–90 година пре него што су написани Мирослављево јеванђеље и Повеља Кулина бана.[1]

Живот и каријера[уреди | уреди извор]

У древном византијском манастиру Свете Катарине, задужбини цара Јустинијана из 6. века, 1975. године у крипти Светог Ђорђа откривен је велики број до тада непознатих средњовековних рукописа, међу којима је био и Димитријев рукопис, и поред њега још 24 за које је анализом утврђено да су српски.

У историјском раздобљу када је Српски народ током средњег века био у току са савременим догађајима, на истоку и западу Европе, и када су вођени крсташки ратови српски владари су успостављали везе са вођама крсташа, и са њима размењивали дарове, братимили се и покушавали створити политичке савезе. Ове везе покренуле су поједине Србе, пре свега монахе, да пођу са крсташима пут Свете земље, или да након ослобођења Христовог гроба и оснивања Јерусалимског краљевства нађу свој духовни мир у Светој земљи.

Након успостављања хришћанског краљевства на Синају омогућило је хришћанима безбедно насељавање, а међу насељеницима се помињу и Словени, односно Срби Дукљани. Међу њима је био и српски монах Димитрије Синајски, једна изузетна фигура, која ће за собом оставити траг о српском присуству на простору данашњег Израела и Палестине, и у најстаријим споменицима српске глагољске писмености.

Српски истраживачи сматрају да је Ди­ми­три­је који је живео у 11. веку, ве­ро­ват­но рођен и књижевно формиран у не­ка­квој пла­нин­ској ре­ги­ји, ко­ја је била под ути­ца­јем ло­кал­них кул­то­ва ко­ји су ши­ре­ни из ро­ман­ског Ду­бров­ни­ка, у да­на­шњи ју­го­за­пад­ни спој Цр­не Го­ре с Републиком Срп­ском, та­мо где се Ду­кља спа­ја­ла с Тра­ву­ни­јом.

У Тра­ву­ни­ји је, на­и­ме, од­ра­ни­је ста­би­ли­зо­ван ду­бро­вач­ки цр­кве­ни ути­цај. Са­мо је она мо­гла на­сту­пи­ти као ме­ди­ја­тор ка неосред­ном, ис­точ­ном су­сед­ству ко­је је до­ско­ра, с ју­го­и­сточ­не стра­не, би­ло отво­ре­но ути­ца­ји­ма праслав­не Драч­ке ми­тро­по­ли­је. А тај про­стор је у јед­ном не­у­твр­ђе­ном тре­нут­ку у дру­гој по­ло­ви­ни 11. ве­ка, ка­ко по­ка­зу­је ак­ту­ел­на исто­ри­о­гра­фи­ја, пот­пао под цр­кве­ну над­ле­жност Ду­бро­вач­ке ар­хи­е­пи­ско­пи­је. Још је Сто­јан Но­ва­ко­вић, кра­јем 19. ве­ка, ја­сно са­гле­да­вао пу­те­ве сло­вен­ске пи­сме­но­сти ко­ја је до­хо­ди­ла у срп­ске кра­је­ве с ју­га да­на­шње Ал­ба­ни­је, а је­дан од њих во­дио је од Дра­ча – пре­ко Ска­дра да­ље ка се­ве­ру.[1]

По новијим сазнањима Димитрије потиче из околине Звечана.[2] А као калуђер подвизавао се до 1099. године у неком од манастира географске области Македонија.

Дело[уреди | уреди извор]

Живећи и ствараојући у 11. веку, када је 90% Срба било неписмено, он је постао пи­сар вр­ло пре­по­зна­тљи­вог ру­ко­пи­са, Кијевски мисал круп­них и по­ма­ло не­мар­но пи­са­них сло­ва, за ко­га проф. Хајнц Ми­клас, ру­ко­во­ди­лац ти­ма из Бе­ча ко­ји тре­нут­но нај­ви­ше ра­ди на про­у­ча­ва­њу но­во­про­на­ђе­них си­нај­ских гла­гољ­ских ру­ко­пи­са, ис­ти­че да пред­ста­вља кључ­ну фи­гу­ру си­нај­ске гла­гољ­ске пи­сме­но­сти.

Уколико се потврди истраживање српског филолога из Института за српски језик САНУ и доцента на Катедри за српски језик Филолошког факултета Универзитета у Београду др Виктора Савића...Мирослављево јеванђеље више неће бити најстарији споменик српске писмености. Он тврди, на основу свог вишегодишњег истраживања, да је наш најстарији књижевник Димитрије Синаит – који је живио и стварао готово читав век пре Светога Саве или пре него што су написани Мирослављево јеванђеље и Повеља Кулина бана.[1]

Делови ру­ко­пи­са Кијевски мисал, Димитрија Синаита који се чувају у Кијеву

Ди­ми­три­је Си­на­ит је био пи­сар вр­ло пре­по­зна­тљи­вог ру­ко­пи­са, круп­них и по­ма­ло не­мар­но пи­са­них сло­ва, и пред­ста­вља кључ­ну фи­гу­ру си­нај­ске гла­гољ­ске пи­сме­но­сти.[3] Па­ле­о­граф­ска ис­тра­жи­ва­ња су по­ка­за­ла да је Ди­ми­три­је Си­на­ит написао прву страну Кијевских листића, пас­хал­ну та­бли­цу и по­ме­ни­к у Си­нај­ском слу­жаб­нику, књи­жев­ни за­пи­с у Си­нај­ском псал­ти­ру, као и јед­ну сек­ци­ју у Си­нај­ском ми­са­лу.[1]

Види још[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г „Димитрије Синаит је најстарији српски књижевник”. Политика Београд, 18.10.2015. Приступљено 14. 7. 2018. 
  2. ^ Виктор Савић: "Српска књижевна реч у својим првим столећима", Београд 2020.
  3. ^ Хабургаев Г. А. Глаголические памятники // Старославянский язык. — 2-е издание, переработанное и дополненное. — М.: Просвещение, 1986. — С. 32. — 288 с. — 60 000 экз.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Schenker, Alexander . The Dawn of Slavic: An Introduction to Slavic Philology. . New Haven: Yale University Press. 1995. ISBN 978-0-300-05846-8. 
  • Nazor, Anica (2008-09-10). "Moshé Altbauer, Psalterium Sinaiticum, an 11th century glagolitic manuscript from St. Catherines's monastery, mt. Sinai" (PDF). Slovo, Old Church Slavonic Institute (in Croatian) (22): 146–148.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Димитрије_Синаит&oldid=27354666”