Овај чланак је добар. Кликни овдје за више информација.

Мирослављево јеванђеље

Из Википедије, слободне енциклопедије
Мирослављево јеванђеље
Народни музеј, Београд, Србија
Miroslav's Gospel 002.jpg
Мирослављево јеванђеље, страна 1
Тип Јеванђелистар
Датум настанка 12. век
Место настанка Претпоставља се Бијело Поље
Језици Старословенски језик српске редакције и рашке ортографије
Писари Непознат, погрешно се веровало да се звао Варсамелон
Илуминирао/ла Глигорије дијак
Патрон Хумски кнез Мирослав
Материјал Пергамент; текст писан пером, мрком и црном бојом, наслови црвеном; илуминације цртане пером, бојене четкицом црвеном, зеленом, жутом и белом бојом, украшене златом
Величина 41,8 цм × 28,4 цм ; 181 фолио (362 стране)
Формат 2 стубца по страни
Стање Недостаје 166. лист, који се налази у Руској националној библиотеци у Санкт Петербургу, заведен као „Лист из Мирославова евангелиа Ф.п. И. Но.83“
Писмо Ћирилица
Садржај Богослужбена књига у којој су текстови распоређени према читањима у току црквене године
Илуминација Најчешћи украси су иницијали, затим минијатуре, док су заставице употребљене ретко. Минијатуре су углавном декоративне и ретко илуструју текст
Примерци Преводу грчког јеванђелистара цариградске цркве Св. Софије
Раније поседовање Епископска црква св. Петра и Павла у Бијелом Пољу; Манастир Хиландар
Откривен зима 1845/46.
Приступни број инв. бр. 1536
Остало Потпис Глигорија дијака на крају текста „Ја грешни Глигорије дијак недостојан да се назовем дијаком заставих ово Јеванђеље златом кнезу великославному Мирославу сину Завидину а мене господине не заборави грешнога но ме сачувај себи”

Мирослављево јеванђеље је кодекс, односно рукописна књига. То је најзначајнији ћирилички споменик српске и јужнословенске, односно српско-словенске писмености из 12. века.[1] У јуну 2005. године, Мирослављево јеванђеље је уписано у списак Памћење света (енгл. Memory of the World), о чему је Народни музеј у Београду добио сертификат Унеска. Упис у ову листу потврда је изузетног значаја и вредности Мирослављевог јеванђеља, а уједно и обавеза његовог очувања за добробит човечанства.[2][3] Назив овом кодексу (рукопису) дао је Стојан Новаковић, тадашњи управник Народне библиотеке у Београду.

Мирослављево јеванђеље данас се чува у Народном музеју у Београду под инвентарским бројем 1536,[4] док се 166. лист ове књиге налази у Руској националној библиотеци у Санкт Петербургу, заведен као Лист из Мирославова евангелиа Ф.п. И. Но.83.[1][а]

Од када је пренето из Хиландара у Београд 1896. године, Мирослављево јеванђеље је са државом Србијом и српским народом преживљавало све бурне историјске догађаје 20. века, у правом смислу тих речи.[5]

Садржај кодекса[уреди]

Назив Мирослављево јеванђеље потиче с краја 19. века, када је тај назив овом рукопису дао Стојан Новаковић, тадашњи управник Народне библиотеке у Београду.[6] Ради се заправо о преводу грчког јеванђелистара[б] цариградске цркве Свете Софије.[1] Преписано је са предлошка који води порекло од македонских глагољских јеванђеља.[7]

Мирослављево јеванђеље показује развијен систем књижног украса, заснован на западњачкој и византијској традицији. Стил минијатура у основи је романички, а садржи и византијске утицаје. У њему су заступљени иницијали карактеристични за романичку минијатуру, често пореклом из острвске (инсуларне) и пре—каролиншке уметности, као и једноставнији иницијали византијског порекла.[4] Ово дело заправо представља једно од најважнијих сведочанстава о тадашњим уметничким утицајима Запада на Исток и обратно.[2]

Изглед кодекса[уреди]

Мирослављево јеванђеље, стране 1 и 2

Мирослављево јеванђеље писано је на старословенском језику, српске редакције и рашке ортографије.[4] По правопису представља први и једини примерак зетско—хумске школе. Доказ је развијене писарске, односно калиграфске традиције у Захумљу. Представља споменик који сведочи о пореклу укупне ћириличке писмености.[7]

Кодекс је писан у два ступца по страни, на танком, белом[1] пергаменту формата 41,8 цм × 28,4 цм. Садржи 181 лист, односно 362 стране.[7] Текст Јеванђеља је писан пером у две колумне, мрком и црном бојом, а већина наслова црвеном. Књига садржи 296 минијатура цртаних пером, а затим бојених четкицом. Минијатуре су бојене црвеном, зеленом, жутом и белом бојом и украшене су златом, а у облику су заставица и иницијала.[4]

Кодекс је повезан у дрвене корице пресвучене кожом. Повез није првобитан, већ је вероватно из 14. века (према другим изворима 15-16. век), а претпоставља се да је преузет са неког другог рукописа, што потврђује његова величина, као и техничке и стилске одлике. Украшен је монограмима, флоралним орнаментом и концентричним круговима на укрсницама линија. На основу монограма се претпоставља да потиче из неког од светогорских манастира.[4][7][3]

Настанак Мирослављевог јеванђеља[уреди]

Запис на последњем, 181. листу Јеванђеља говори да га је поручио хумски кнез Мирослав, брат великог жупана Стефана Немање. Мирослављево јеванђеље је, вероватно, било намењено његовој задужбини — епископској цркви св. Петра и Павла у Бијелом Пољу на Лиму, а претпоставља се да је тамо могло бити исписано и илустровано.[4]

Одговор на питање ко је писао Мирослављево јеванђеље још није опште прихваћен. На крају текста налази се запис који гласи: „ја писах алилујаре Глигорије”, а испод овога следи и чувени запис:

Сасвим на крају Јеванђеља, испод Григоријевог записа, написана је само једна реч - „Варсамелон”.

Из овог записа произилази да је Глигорије писао алилујаре и наслове (црвеним мастилом), а главни писар текстове јеванђеља (црним мастилом). У другом запису назначено је да је Глигорије „заставио златом” односно украсио Јеванђеље (старословенски: заставити — украсити). Српска наука сматра да је највећи део текста Мирослављевог јеванђеља писао анонимни главни писар, који је раније неосновано назван Варсамелеон. Реч „варсамелеон” је заправо славинизирана грчка сложеница βάλσαμελαιον и значи „балсамово уље”. Ова реч, написана руком главног писара, била је погрешно тумачена као име.[7]

Илуминације[уреди]

Илуминације у Мирослављевом јеванђељу

Минијатуре, иницијали и заставице Мирослављевог јеванђеља спадају у најлепше српске средњовековне књижне украсе. У њима су присутни елементи западног, романског стила. Нарочито у начину цртања мотива и примене боја. Најчешћи украси су иницијали, затим минијатуре, док су заставице употребљене ретко. Минијатуре су углавном декоративне и ретко илуструју текст.

Иницијали су уочљиви и захватају по неколико редова текста. Има их насликаних и између стубаца. Сви су богато украшени орнаментима, плетеницом са две или више међусобно уплетених трака, или се у сплету лишћа лако препознају контуре слова. Поред ових има и иницијала украшених животињама, маскама, као и људским ликовима. Све заставице, осим прве на којој су приказани јеванђелисти Јован, Марко и Лука под аркадама, једноставног су изгледа и цртане су пером. Најпознатије минијатуре, уз поменуту заставицу са јеванђелистима, јесу иницијал „В” — јеванђелиста Марко, иницијал „В” — Александар Велики, иницијал „В” — Марија Магдалена. Треба поменути и иницијал „П” са две птице, који је употребљен за лого Народног музеја. Међу најлепше минијатуре сврставају се „Дијак за пултом” и „Дијак међу лавовима”.[7][3]

Основна средства изражавања илуминатора Мирослављевог јеванђеља су линија и боја. Палета је сведена, а односи боја звучни. При обради људске фигуре волумен је углавном постигнут цртежом. Инкарнати су светлоружичасти или је остављено да се види боја пергамента, а пластичност је постигнута наношењем руменила на истакнуте површине лица. Пропорције су здепасте, а драперије следе и наглашавају облике тела.[4]

Несвакидашње путешествије Мирослављевог јеванђеља[уреди]

Раздаљина између Бијелог Поља, где је настало, и Београда, где се данас чува, је 332 км. На свом седам и по векова дугом путу до Београда Мирослављево јеванђеље је прешло више од 15 хиљада километара. Захваљујући овом вишевековном путешествију, као неми сведок српске историје, избегло је судбину многих других украдених и спаљених књига.[1]

Мирослављево јеванђеље у Хиландару[уреди]

Не зна се када је тачно јеванђеље пренето из манастира Светог Петра у манастир Хиландар. Претпоставља се да се то десило у 17. веку, заједно са манастирским повељама.[7]

За Мирослављево јеванђеље српска наука је сазнала релативно касно, тек у другој половини 19 века. Љубомир Стојановић, својевремено водећи стручњак за старословенски језик и књижевност, посетио је 1891. године Хиландар. Циљ његове посете био је проучавање Мирослављевог јеванђеља. Упркос ометањима бугарских монаха, професор Стојановић је успео да дође до Јеванђеља, да га делимично проучи и направи прве исписе.[1]

Фолио 166[уреди]

За то што је овај рукопис, после 7 векова мировања, привукао пажњу стручне јавности можемо захвалити архимандриту, касније владици кијевском, Порфирију Успенском. Успенски је у зиму 1845/46. године посетио Хиландар. Опчињен лепотом књиге, у самоћи манастирске библиотеке, Успенски није одолео искушењу, већ је кришом исекао један лист (фолио 166; по нашој пагинацији 330—331) и пренео га у Русију, где се и данас чува.

Током наредних 28 година о „листу српског јеванђеља из 12. века” написано је неколико приказа у којима су се о вредности и лепоти његових украса изрицале најпохвалније речи. У јавности се, под именом "петроградски лист", први пут у новијој историји појављује на археолошкој изложби у Кијеву 1874. године, где га је и фотографисао Стојан Новаковић, тадашњи управник Народне библиотеке у Београду, који је и читавом рукопису дао име Мирослављево јеванђеље.[6]

На листу се налазе чтенија (читања) за 7. (20.) јануар, празник Светог Јована Крститеља, украшена иницијалом са ликом Вавилонске блуднице – метафором за злу Иродијаду, жену цара Ирода, која од мужа захтева главу светог Јована. То је био једини наги женски лик у књизи.[1]

Од тада до данас овај лист је само једанпут боравио у Србији. Током пролећа 2015. био је изложен у Вуковом и Доситејевом музеју у Београду.[8][9]

Повратак у Србију[уреди]

Велико залагање српских свештених кругова, као и српских научника довело је до тога да млади краљ Александар Обреновић о Ускрсу 1896. године посети Хиландар. Том приликом он је, желећи да отплати дугове манастира и тако га врати под српски суверенитет, богато даривао манастир, који је био у веома тешкој материјалној ситуацији, а Хиландарци су му, за узврат, поклонили своје највредније реликвије: Мирослављево јеванђеље и Оснивачку повељу манастира Хиландара, коју је издао Стефан Немања (Свети Симеон) (повеља је у међувремену изгубљена). Краљу је рукопис лично уручио чешки монах и један од тада најученијих људи у манастиру Сава Хиландарац. Рукописи су под будним оком краља и његове пратње стигли у Београд.

Два дана пошто је краљ напустио Хиландар, у манастир је стигао тајанствени човек из Санкт Петербурга, са намером да откупи Мирослављево јеванђеље по било којој цени.[6][1]

У Мајском преврату, у ноћи 28. на 29. мај 1903. краља Александра и његову супругу Драгу убила је група официра завереника. Те ноћи из дворског сефа нестало је Мирослављево јеванђеље и наредних 11 година није се знало где се оно налазило, а српска штампа се помно бавила овом крађом и потрагом за највреднијом српском реликвијом.[1]

Први светски рат[уреди]

Уочи објаве рата Србији, 1914. године, главни део Трезора Народне банке Србије (Државна благајна), у коме се налазио државни новац и златне резерве, евакуисан је из Београда у Крушевац. У међувремену је краљевски библиотекар из Тополе, пакујући књиге и документацију краља Петра за евакуацију, у једном од сандука пронашао Мирослављево јеванђеље и знајући о каквој се реликвији ради, предао га регенту Александру. Не зна се како је јеванђеље доспело у посед краља Петра.

Мирослављево јеванђеље је, са осталим драгоценостима, пренето је у Крушевац и запаковано као велика драгоценост. Тако је Државна благајна, а са њом и Мирослављево јеванђеље, пратила кретање српске владе од Крушевца до Ниша, Краљева и Рашке, а потом је 1915. године следила повлачење српске војске, преко Пећи, Подгорице, Скадра и Светог Јована Медовског до Крфа.

Јеванђеље се неко време налазило на Крфу, у сефу Државне благајне, а потом је предато на старатељство српској влади, председнику Николи Пашићу и министру Стојану Протићу. По окончању рата, 1918. године, реликвија се са владом безбедно вратила у Београд.[1][6]

Други светски рат[уреди]

Између два светска рата Мирослављево Јеванђеље је остало у поседу породице Карађорђевић, упркос одлуци Министарства просвете из 1903. године да се преда на чување Народној библиотеци Србије. Кнез Павле Карађорђевић, који се у то време старао о Мирослављевом јеванђељу, поклонио га је 1935. године сопственом музеју. Тако је у бомбардовању, 6. априла 1941, рукопис избегао судбину више стотина средњовековних повеља, рукописних књига и инкунабула, скоро 50 хиљада комплета часописа и новина и око 350 хиљада књига, које су изгореле у до темеља сравњеној згради Народне библиотеке на Косанчићевом венцу.

Немци су одмах по уласку у Београд почели да трагају за Мирослављевим јеванђељем и другим вредним реликвијама. Међутим, Двор је још 1940. године предао Јеванђеље Народној банци Србије на чување. Почетком рата оно је склоњено у филијалу у Ужицу. У страху од Немаца рукопис је предат игуману оближњег манастира Рача који га је закопао у олтару. Манастир Рача је од 1941. до 1943. неколико пута био пљачкан и паљен, али Мирослављево јеванђеље није ни пронађено, ни оштећено. Плашећи се да неко ипак не украде Мирослављево Јеванђеље, игуман га је вратио у ужичку филијалу Народне банке. Управник филијале га је 1943. кроз окупирану Србију у тајности пренео до Београда, где је склоњено у згради Народне банке Србије. По једној причи, Мирослављево јеванђеље је било стављено у трезор који су Немци већ претресли и опљачкали, а по другој, било је сакривено међу рачуноводствене папире који им нису били интересантни.[1][6]

Савремено доба[уреди]

После ослобођења Београда Мирослављево јеванђеље прешло је у надлежност Министарства просвете, са Владиславом Рибникарем на челу. Године 1945. основана је комисија која је утврдила стање рукописа и предала га на чување Уметничком музеју — данашњем Народном музеју у Београду, где је заведено под инвентарским бројем 1536. Ту је Мирослављево јеванђеље је било изложено све до 1966. у витрини која није имала адекватне услове за чување таквог рукописа. Године 1966. склоњено је у фундус Народног музеја. Од 1985. повремено се излаже.

Године 1998. извршена је конзервација кодекса и повеза. Данас се Мирослављево јеванђеље чува у посебној комори, у Народном музеју у Београду.[1]

Светска дигитална библиотека[уреди]

У априлу 2008. године потписан је споразум између Народне библиотеке Србије и Конгресне библиотеке у Вашингтону о приступању пројекту Светске дигиталне библиотеке. Ради се о врло амбициозном пројекту, дигиталном трезору светске културне баштине. Одлучено је да Мирослављево јеванђеље и часопис „Зенит” буду прве колекције из Србије које ће чинити део Светске дигиталне библиотеке.[10]

Покушај присвајања[уреди]

У новембру 2012. Хрватска академија знаности и умјетности је организовала научни скуп „Хрватска ћирилична баштина” где је покушано да се Мирослављево јеванђеље представи као дело писано „хрватском ћирилицом”.[11]

Репринти Мирослављевог јеванђеља[уреди]

72 сата у храму - Од 20. до 23. септембра 2007. године, у оквиру манифестације „Дани европске баштине” У Храму Светог Саве изложено је фототипско издање Мирослављевог јеванђеља. Посетиоци у Храму имали су прилику да виде како књига изгледа, да преко великог екрана 6 м x 4 м листају све странице књиге са свим илуминацијама, да чују како звуче речи старословенског језика записане у књизи. Истовремено, само за ту прилику унутрашњост Храма преуређена је у несвакидашњу уметничку радионицу, у којој су амбијент креирали млади иконописци, фреско-сликари, мајстори мозаика, калиграфије и дубореза.[12]

Године 1896. професор Љубомир Стојановић је, по налогу краља Александра, однео Мирослављево Јеванђеље у Беч да би се тамо израдило фототипско издање. Књига је раскоричена, фотографисана и штампана у Царској и краљевској штампарији. Књига је штампана о трошку краља Александра I Обреновића. Године 1897. Љубомир Стојановић се вратио у Београд и краљу предао оригинал Мирослављевог јеванђеља и све примерке фототипског издања. Ово издање представљало је врхунац штампе, у односу на могућности технике и финансија којима је Стојановић располагао. Штампано је у тиражу од 300 примерака и садржало је 40 страна у колору и у формату који је идентичан оригиналу, а осталих 320 у две боје (црна и црвена) и на пола смањеног формата, постављане по две на страну.[1][6]

Године 1998, готово на стогодишњицу првог репринта, објављено је фототипско издање Мирослављевог јеванђеља. Штампа факсимила и пратећих књига завршена је на Видовдан, 28. јуна, у Јоханезбургу, Јужноафричка Република, а читав пројекат је резултат седмогодишњег труда јединственог тима интернационалних експерата: уредника, историчара, византолога, конзерватора, технолога, штампарских и графичких мајстора, уметника и занатлија. Непосредно по изласку из штампе откупиле су га многе од најзначајнијих светских националних и универзитетских библиотека, између осталих: Конгресна библиотека, Британска библиотека, Берлинско-Бранденбуршка академија уметности; Гетеов институт у Минхену, Јохан Волфганг Гете Универзитет у Франкфурту, Аустријска национална библиотека, Александријска библиотека, Библиотеке универзитета Харвард, Принстон, Јејл; Дамбертон Оукс; Оксфорд, затим манастири Хиландар, Острог, Рача на Дрини, Савина, Црква Светог Саве у Лондону, Црква Светог Николе у Котору, Српска црква у Сан Франциску...

У Београду је, 29. фебруара 2000. године, одржана велика промоција овог издања, у свечаној сали Српске академије наука и уметности.[13]

Документарни филм[уреди]

Године 2007. снимљен је филм о Мирослављевом јеванђељу „У почетку беше реч”, редитеља Бошка Савковића. Филм прати историју јеванђеља од настанка до данас. Филм је снимљен на оригиналним локацијама у којима се одвијала прича — од Јоханесбурга до Петербурга, Хиландара, Дубровника, Требиња, Беча, Будимпеште... Филм је добио девет међународних награда.[14][15] Цео филм може се погледати на Јутјубу.

Види још[уреди]

Напомене[уреди]

  1. Руска национална библиотека поседује 370 српских средњовековних рукописа од којих 160 (међу којима и Вуканово јеванђеље) у збирци Успенског[1]
  2. Јеванђелистар је богослужбена књига у којој су текстови распоређени према читањима у току црквене године

Референце[уреди]

  1. 1,00 1,01 1,02 1,03 1,04 1,05 1,06 1,07 1,08 1,09 1,10 1,11 1,12 1,13 Никола Гиљен, Соња Јовићевић Јов и Јелена Мандић: Мирослављево јеванђеље; Текст је публикован у ревији „Историја“ и настао је као део научно-истраживачког рада Фонда „Принцеза Оливера“ hilandar.info - приступљено 11. 1. 2016.
  2. 2,0 2,1 UNESCO: Memory of the World Register: Serbia Приступљено 11. 1. 2016.
  3. 3,0 3,1 3,2 Текст поводом уписа Мирослављевог јеванђеља у УНЕСКО-ву листу Памћење света, Народна библиотека Србије, 2005 Приступљено 11. 1. 2016.
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 4,4 4,5 4,6 Александра Нитић: Мирослављево јеванђеље Народни музеј - Приступљено 11. 1. 2016.
  5. „Мирослављево јеванђеље – чувана и скривана српска светиња”. Политика. 15. 3. 2015. Приступљено 27. 2. 2016. 
  6. 6,0 6,1 6,2 6,3 6,4 6,5 Мирослављево јеванђеље : историјат и коментари. XXVIII, 172 (2 изд.). Београд: Службени лист : Досије. 2002. ISBN 86-81563-76-9. 
  7. 7,0 7,1 7,2 7,3 7,4 7,5 7,6 Бараћ, Драган (2008), Кратка историја књиге, 160, Београд: Нолит, стр. 49—53, ISBN 978-86-19-02445-7 
  8. „Prvi put u Srbiji: Izložen 166. list Miroslavljevog jevanđelja”. Blic. 8. 3. 2015. Приступљено 12. 1. 2016. 
  9. Лист Јаванђеља који недостаје стигао у Србију! („Вечерње новости“, 8. март 2015)
  10. „Народна библиотека Србије у Светској дигиталној библиотеци”. Народна библиотека Србије. Приступљено 12. 1. 2016. 
  11. ХАЗУ својата Мирослављево јеванђење („Политика“, 9. децембар 2012), Први пут приступљено 21. 4. 2013.
  12. „Неспоразум око Јеванђеља”. Политика. 02. 10. 2007. Приступљено 13. 1. 2016. 
  13. „МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ - ФОТОТИПСКО ИЗДАЊЕ”. miroslavljevojevandjeljefaksimil.com. Приступљено 13. 1. 2016. 
  14. „"Miroslavljevo jevanđelje" - istorijski triler o svetoj knjizi”. rtrs.rs. Приступљено 13. 1. 2016. 
  15. Светске награде за српски филм (Православље, број 978, 15. децембар 2007), Приступљено 8. 4. 2013.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]