Повеља Кулина бана

Из Википедије, слободне енциклопедије
Повеља Кулина Бана

Повеља бана Кулина написана је 29. августа 1189. представља први сачувани дипломатски документ писан на народном српском језику из Босне[1], и гдје је први пут поменуто словенско име града Дубровника (Epidaurum, id est Ragusium, на итал.: Рагуза).

Околности настанка[уреди]

Годину дана пре писања ове повеље, 1188. године, римски папа шаље дубровачком надбискупу плашт и потврђује стара права цркве у Дубровнику. У писму помиње српску Босну: „regnum Servilie, quod est Bosna“ (српска краљевина која је Босна). Из таквих околности је проистекла и потреба за оваквом повељом која је и први документ ове врсте између неког босанскох владара и владара суседне државе. Сврха издавања повеље је као јемство Кулина Бана према дубровачким трговцима и слободној трговини између његове државе и Дубровачке републике упућена дубровачком кнезу Крвашу.

Текст повеље[уреди]

Повеља је написана на српском народном језику релативно ослобођеном од утицаја црквенословенског.

Препис повеље
Изговор
У име Оца и Сина и Светога духа; ја бан босански Кулин присезају тебје кнеже Крвашу;
и всјем грађам дубровчам прави пријатељ бити вама од селје и довјека и прав гои држати с вами;
и праву вјеру доколе сам жив; вси дубровчане кире ходе по мојему владанију тргујуће годје си кто хоке;
кријевати годје си кто мине; правов вјеров и правим срдцем; држати је без всакое зледи;
развје шчо ми кто да својев вољов поклон; и да им не буде од мојих часников силе;
и доколје у мне буду дати им савјет и помоћ какоре и себје коликоре моге;
без всега злога примисла; тако ми Боже помагаи и сије свето евангелие.
Ја Радоје; дијак бан писах сију книгу повелов банов; од рождества Христова тисућа и сто и осамдесет и девет љет;
мјесеца августа у двадесет и девети дењ; усјеченије главе Иована Крститела.
Превод на савремени српски језик
У име Оца и Сина и Светог духа. Ја, босански бан Кулин, обећавам Теби кнеже Крвошу
и свим грађанима Дубровчанима да ћу вам бити прави пријатељ од сада па до века. Држаћу са вама правду
и право поверење докле год будем жив. Сви Дубровчани који ходају где ја владам могу трговати где год хоће и
кретати се где год желе, с правим поверењем и правим срцем без било какве обавезе, осим ако ми ко подари поклон
по својој вољи. И да им моји часници не чине никакво насиље.
И све док су у мојој држави даваћу им помоћ као себи колико се може без икакве зле примисли; тако ми Бог помогао и ово свето еванђеље.
Ја, Радоје банов писар, написах ову књигу банове повеље од рођења Христова хиљаду и сто осамдесет и девете године, месеца
августа у двадесет и девети дан, (на празник) усековања главе Јована Крститеља.

Кретање[уреди]

Преписи повеље су све до средине XIX века били чувани у Дубровачком архиву, када их је затражио Бечки двор. Тада је из Дубровника послат по један примерак за Беч, Србију и Русију, не би ли се заштитила документа која су се сматрала једним од најстаријих што се тиче словенске писменитости. Примерак из Беча је враћен у Дубровник 1947. на захтев Југославије. За примерак који се и данас чува у Санкт Петербургу је утврђено да је најстарији од ових преписа, те се стога сматра изворником и дели судбину Мирослављевог јеванђеља које се такође чува у Санкт Петербургу.

Документа — извори[уреди]

  1. http://www.plemenito.com/sr/povelja-bana-kulina/d34