Доња Лужица

За друге употребе, погледајте Лужица (вишезначна одредница).

Доња Лужица у данашњој Немачкој (град Котбус и окрузи Горње Блато-Лужица и Спрева-Ниса)

Доња Лужица (длсрп. Dolna Łužyca, глсрп. Delnja Łužica, њем. Niederlausitz, пољ. Łużyce Dolne, чеш. Dolní Lužice), такође позната и као Стара Лужица, историјска је област у средњој Европи, која се простире око средњег тока реке Спреве и доњег тока реке Нисе, обухватајући данашње округе Горње Блато-Лужица и Спрева-Ниса на југоистоку немачке покрајине Бранденбург, као и југозападни део Војводства лубушког у Пољској. Током старије историје била је настањена древним Лужичанима, чији су потомци данашњи Лужички Срби, који такође живе и у суседној Горњој Лужици.

Назив

Стари Лужичана и остала племена из групације Полапских Срба у раном средњем веку

Током средњовековног периода, подручје древног словенског племена Лужичана било је познато као Лужица, док је даље према југу живело суседно словенско племе Милчана. Тек у 15. веку, подручје Милчана почело је да се назива Горња Лужица, па је од тада и стара (права) Лужица постала позната као Доња Лужица, а таква номенклатура се потом усталила и одржала до савременог доба.

Историја

Маркгрофовија Доња Лужица у Светом римском царству (1618)

Стара Лужица (данашња Доња Лужица) била је током раног средњег века матична област Лужичана, древног племена из групације Полапских Срба, односно у ширем контексту Полапских Словена. Већ у 10. веку, Видукиндова Хроника помиње словенско племе Lusiki, док Титмарова Хроника из 11. века бележи облике Lusici и Lusizi, односно Luzici и Luidizi.

Према истим изворима, стару Лужицу је око 960. године нападао немачки гроф Геро I, заповедник саксонских пограничних области, који је приморао словенске Лужичане да пристану на плаћање данка немачком краљу и цару Отону I (936-973). Немачки утицај у Полабљу знатно је ослабио након Великог устанка Полапских Словена (983), али врховна власт немачких царева над Лужичанима и њиховим јужним суседима Милчанима одржала се све до 1002. године, када је њихове области запосео пољски војвода Болеслав I Храбри, тако да је област Лужичана (стара Лужица), заједно са облашћу суседних Милчана (данашња Горња Лужица), остала под пољском влашћу све до 1032. године.

Након повратка под немачку власт (1032), на подручју старе Лужице реорганизована је Лужичка марка (нем. Mark Lausitz), која је од средине 11. до средине 14. века била у поседу разних феудалних господара, уз повремено смењивање немачке и пољске власти. Након 1367. године, постала је једна од Земаља чешке круне, а потом је добила назив: Маркгрофовија Доња Лужица (нем. Markgrafschaft Niederlausitz). Затим је 1526. године ушла у састав Хабзбуршке монархије, а потом је по одредбама Прашког мира (1635) припала Кнежевини Саксонији. По одлукама Бечког конгреса (1815), Саксонија је била принуђена да целу Доњу Лужицу уступи Краљевини Пруској, а таква подела остала је на снази све до 1918. године.

Успотављањем данашње немачко-пољске границе на реци Ниси (1945), највећи део Доље Лужице остао је у саставу Немачке, док је мањи (најисточнији) део припао Пољској.

Галерија

• 
  Грб Доње Лужице
• 
  Застава Доње Лужице

Види још

• Лужица
• Горња Лужица
• Лужички Срби
• Историја Лужичких Срба
• Лужичкосрпски језици
• Лужичани (племе)
• Полапски Срби
• Полапски Словени

Литература

• Barkowski, Robert F. (2015). Słowianie połabscy: Dzieje zagłady. Warszawa: Bellona. 
• Bachrach, David S. (2020). „The Eastern Campaigns of King Henry II of Germany, 1003–17”. Journal of Medieval Military History. 18: 1—36. 
• Бранкачк, Јан (1979). „Лужички Срби у средњем веку - основне линије за њихову историју од VI до XII века” (PDF). Историјски записи. 39 (2): 95—110. Архивирано из оригинала 04. 02. 2026. г. Приступљено 16. 02. 2026. CS1 одржавање: Неподобан URL (веза)
• Rotter, Ekkehart; Schneidmüller, Bernd, ур. (1981). Widukind von Corvey: Res gestae Saxonicae: Die Sachsengeschichte. Stuttgart: Reclam. 
• Trillmich, Werner, ур. (1957). Thietmar von Merseburg: Chronik. Darmstadt: Wissenschaftliche Buchgesellschaf. 
• Warner, David A., ур. (2001). Ottonian Germany: The Chronicon of Thietmar of Merseburg. Manchester and New York: Manchester University Press.