Горња Лужица

Горња Лужица, у Немачкој и Пољској

За друге употребе, погледајте Лужица (вишезначна одредница).

Горња Лужица (глсрп. Hornja Łužica, длсрп. Górna Łužyca, њем. Oberlausitz, пољ. Łużyce Górne, чеш. Horní Lužice) је географска и историјска област која обухвата јужни део Лужице, а подељена је између савремених држава Немачке и Пољске. Немачки део Горње Лужице налази у покрајини Саксонији, а мањим делом припада и покрајини Бранденбургу. У Саксонији обухвата округе Бауцен и Герлиц, а у Бранденбургу јужни дио округа Обершпревалд-Лаузиц. Западни дио Горње Лужице чини властиту подобласт Западна Лужица. Од 1945. године, источни (пољски) дио Горње Лужице између ријеке Квисе на истоку и ријеке Лужичке Нисе на западу припада Војводству доњошлеском, а само мали дио око Ленкњице припада Војводству лубушком.

Назив

Маркгрофовија Горња Лужица у Светом римском царству (1618)

Током средњовековног периода, на подручју данашње Горње Лужице живело је древно словенско племе Милчана, по којима се звала и читава област (лат. Milzavia marchia; нем. Milzenerland), тако да та територија није била обухваћена појмом Лужица, који се односио само на тадашњу (стару) Лужицу, на суседном подручју древног словенског племена Лужичана (данашња Доња Лужица). Тек од 15. века, подручје Милчана почело је да се назива Горња Лужица, па је од тада и стара (права) Лужица постала позната као Доња Лужица, а таква номенклатура се потом усталила и одржала до савременог доба.

Историја

Грб Горње Лужице

Застава Горње Лужице

Данашња Горња Лужица била је током раног средњег века матична област Милчана и Бежунчана, древних племена из групације Полапских Срба, односно Полапских Словена. Иако су првобитно била слободна, поменута племена су током 10. века почела да потпадају под врховну власт немачких владара и њихових пограничних намесника. Иако је немачки утицај у Полабљу знатно ослабио након Великог устанка Полапских Словена (983), врховна власт немачких царева над Милчанима, Бежунчанима и њиховим северним суседима Лужичанима одржала се све до 1002. године, када је све те области запосео пољски војвода Болеслав I Храбри, тако да је и област Милчана и Бежунчана (данашња Горња Лужица), заједно са облашћу суседних Лужичана (стара Лужица, данашња Доња Лужица), остала под пољском влашћу све до 1032. године.

Након повратка под немачку власт (1032), на подручју Милчана, Бежунчана и суседних Гломача реорганизована је Мајсенска марка (нем. Mark Meißen), чији се источни део потом одвојио у посебну управну област са седиштем у Будишину (нем. Land Bautzen), која је од средине 12. до средине 13. века била у поседу чешких владара из династије Пшемисловића. На том подручју касније је образована Маркгрофовија Горња Лужица (нем. Markgrafschaft Oberlausitz), која је 1526. године ушла у састав Хабзбуршке монархије, а затим је под одредбама Прашког мира (1635) припала Кнежевини Саксонији. По одлуци Бечког конгреса (1815), Саксонија је била принуђена да североисточни део Горње Лужице уступи Краљевини Пруској, а таква подела је остала на снази све до 1918. године.

Географија

Брдовити крајолик поред Штајниктволмсдорфа у Горњој Лужици.

Геоморфолошки је Горња Лужица обликована једноличним лужичким гранитним масивом, само је сјевер и сјевероисток, низије Горњолужичка пустара и језера (њем. Oberlausitzer Heide- und Teichgebiet) обликовано у плеистоцену. Унеско је прогласио ово подручје резерватом биосфере 1996. године, због заштите видра. Средишњи дио је брежуљкаст, док се на јужном издвајају Лужичка брда, најзападнији масив Судета.

Природне регије

Данас је Горња Лужица подјељена у осам природних регија или крајолика:

• Цитау брда (најјугоисточнији дио Горње Лужице)
• Област Источнолужичка брежуљкаста земља и ријека Нисе (на Ниси од Герлица до Цитауа, сјеверно од Цитау брда)
• Лужичка висораван (јужна Горња Лужица до Чешке)
• Сјеверозападне лужичке висоравни (сјеверозападно од Бишофсверда до Каменца)
• Област Горњолужичка поља (око Будишина и Лебауа сјеверно од висоравни)
• Горњолужичке пустаре и језера (источно од Каменца до Нискија)
• Руландско-кенигсбричка пустара на сјеверозападу (сјеверозападно од Каменца, западно од Хојерсверда)
• Пустара Мускау на сјевероистоку (око Бад Мускауа и Вајсвасера, Пољска, на истоку)

Види још

• Лужица
• Доња Лужица
• Лужички Срби
• Историја Лужичких Срба
• Лужичкосрпски језици
• Полапски Срби
• Полапски Словени

Литература

• Barkowski, Robert F. (2015). Słowianie połabscy: Dzieje zagłady. Warszawa: Bellona. 
• Bachrach, David S. (2020). . „The Eastern Campaigns of King Henry II of Germany, 1003–17”. Journal of Medieval Military History. 18: 1—36. 
• Бранкачк, Јан (1979). . „Лужички Срби у средњем веку - основне линије за њихову историју од VI до XII века” (PDF). Историјски записи. 39 (2): 95—110. Архивирано из оригинала 04. 02. 2026. г. Приступљено 16. 02. 2026. CS1 одржавање: Неподобан URL (веза)
• Trillmich, Werner, ур. (1957). Thietmar von Merseburg: Chronik. Darmstadt: Wissenschaftliche Buchgesellschaf. 
• Warner, David A., ур. (2001). Ottonian Germany: The Chronicon of Thietmar of Merseburg. Manchester and New York: Manchester University Press. 
• Bahlcke, Joachim (ed.): Geschichte der Oberlausitz. Herrschaft, Gesellschaft und Kultur vom Mittelalter bis zum Ende des 20. Jahrhunderts. 2. durchgesehene Auflage, Leipziger Universitätsverlag, Leipzig. 2004. ISBN 978-3-935693-46-2
• Blaschke, Karlheinz: Beiträge zur Geschichte der Oberlausitz. Oettel, Görlitz. 2000. ISBN 978-3-932693-59-5
• Fröde, Tino (2008). Privilegien und Statuten der Oberlausitzer Sechsstädte – Ein Streifzug durch die Organisation des städtischen Lebens in Zittau, Bautzen, Görlitz, Löbau, Kamenz und Lauban in der frühen Neuzeit. Spitzkunnersdorf: Oberlausitzer Verlag. ISBN 978-3-933827-88-3. 
• Lorenc, Kito: "Die wendische Schiffahrt (The Wendish Voyage)", Domowina-Verlag. 2004. ISBN 978-3-7420-1988-2
• Nürnberger, Frank (ed.): Oberlausitz. Schöne Heimat. Oberlausitzer Verlag, Spitzkunnersdorf. 2004. ISBN 978-3-933827-42-5