Епидемија пегавца у Србији 1914-1915

Из Википедије, слободне енциклопедије
Епидемија пегавца у Србији
Vojna bolnica Niš 008.jpg
Споменик умрлим и припадницима Војне болнице у Нишу у борби са пегавцем
Класификација и спољашњи ресурси
Специјалност Инфектологија
Епидемиологија

Епидемија пегавца у Србији 1914-1915 била је једна од најтежих инфективне болести епидемијског карактера која се јавила као последица лоших друштвених и економских прилика и ванредног стања, изазваног ратним условима у којима се Србија нашла у првим годинама Великог рата. Она се одвијала паралелно са великим ратним напорима српске војске у биткама које су вођене од јесени 1914. године, као њихова пратећа појава. Према данку у људским животима (како припадника војска тако и цивилног становништва), спада у ред највећих за које свет зна.[1] о потврђује оцене др Хантера, да је ова епидемија пегавог тифуса у Србији била „најизненаднија епидемија по пореклу, најбржа по току, највећа у интензитету, а најбрже заустављена од свих познатих оваквих епидемија у историји“.

Почетком фебруара 1915. године у током епидемији догодила се још један помор као последица ове пошасти. Већина српских лекара оболела је од пегавца, лечећи болеснике, тако да је коначан биланс био; да је од 595 српских лекара њих 122 (око 20 %) умрло у току ове епидемије.[2]

На појаву епидемије, поред ратних дејстава, непрестане миграције становништва и лоших хигијенских и економских прилика у земљи, утицао је и велики број заражених Аустријских војника, међу којима се болест прво и појавила. Међутим као основни разлог историчари српске медицине наводе и лошу организацију војног и цивилног санитета, с краја 1914. године, у Србији, која је управо изшла из балканских ратова, са премало лекара, и непознавањем епидемиологије ове заразне болести. Студирајући медицину у западној Европи, и поред солидно стеченог знања, српски лекари нису могли сазнати све о пегавцу, јер је у тим центрима болест била искорењена средином 19. века. Осим тога, српски санитет имао је премали број лекара, свега око 600 на 4.500.000 становника и 30.000 војника редовне војске, односно 409 лекара, на преко 400.000 мобилисаних војника у рату.[3]

Како су у Србији, пре настанка епидемије 1914. и 1915. године, регистровани само спорадични случајеви пегавог тифуса у појединим крајевима, тешко је поверовати да је епидемија букнула из аутохтоних спорадичних жаришта, узимајући у обзир интензитет и брзину развоја епидемијског процеса. Питање где се најпре појавио пегави тифус у Србији и даље остаје непознаница – код избеглица, у спској војсци или код Аустријанаца.[4]

Стање у српском санитету на почетку рата[уреди]

Зашто је пострадао онолики свет?
Ко је крив?
Замисао да се епидемија пегавца 1914/15. масовним „развашљивањем“ може заустави била је двоструко пионирски подухват, који је тиме носио кумулативну „неизвесност“, зато не баш малу.
За стратешко опредељење је требало имати одговарајућу тактику, а њу, опет, нико у свету није имао, па ни српска санитет, иако је био најзаинтересованији.
Оно што су други примењивали готово индивидуално као хигијенску меру, и лекари Србије су знали и примењивали.[5]

Србија је на почетку Великог или Првог светског рата имала, и за мирнодопске услове, мањак у лекара. Рат је Србију затекао са око 4.500.000 становника и грађанским и војним санитетом, који је укупно имао свега 450 лекара, рачунајући ту старе, младе и жене лекаре. Пуковник др Лазар Генчић у свом предавању у Официрском дому, уочи самих ратова 1912—1918., закључио је:

Обученост болничара за ратне услове није била задовољавајућа, а било их је и јако мало. Налазили су се само у пуковским превијалиштима, дивизијским завојиштима и пољским болницама. У позадинским болницама радиле су као добровољке, болничарке и болничари трећег позива. Опрема и средства намењена првој помоћи, опште медицинском и хируршком раду на бојишту, по оцени српских и страних хирурга, била је задовољавајућа.[6] Санитетска ратна материјална средства, било које врсте, била су набављена у потребној количини, али неравномерно распоређена, често пакована у гломазне сандуке и недовољно попуњена. Велики проблем био је непостојање санитетских складишта, па се често морало одолазити у Ниш по опрему и материјал. Средства за евакуацију била су неподесна и недовољна.[7]

Сви санитетски цивилни магацини и магацини Црвеног крста били су потпуно испражњени. Црвени крст је једино располагао са 20.000 кревета осталих после балканских ратова, али убрзо се успоставило да је за рат потребно обезбедити најмање 100.000.

Слабо развијена и готово без средстава за рад, превентивна служба, која је поред Пастеровог завода у Нишу, имала још само шест специјалиста из области бактериологије и хигијене, који су, истовремено радили и као трупни лекари.[8]

Велику кривицу за то имао је однос војног врха према санитету, након Балканских ратова (упркос напорима др Владана Ђорђевића и др Мике Марковића), да то исправе, био је потцењивачки. На санитет се ни изблиза није гледало с дужним уважавањем као што се гледало на коњицу или артиљерију. До разумевања санитета и испуњавае његових потреба, тешко се долазило. И са тако малим бројним стањем на сву срећу чињенице на почетку Великог рата ишле су на руку санитетској служби; те су још пре повлачења у Србији почела да се појављују ако не у дословном смислу специјалистичка, а оно барем – посебна одељења, која су унапредила збрињавање повређених и оболелих. Тако су у Пирот – што је врло мало познато – из свих резервних и пољских болница слати оболели од тетануса, а у Нишкој војној болници основана је служба за збрињавање главе и вилица.[9] Али даљи ток догађаја негативно се одразио на започету експанзију српског санитета. Застрашујуће епидемије пегавца, која је коштала живота многе лекаре и медицинаре, и разуме се – повлачење и албанска голгота, не само да су зауставиле овај процес већ су га и спустиле испод достигнутог нивоа.

За рат против Аустро-Угарске Царевине 1914. године Србија је мобилисала, 532.000 грађана, од тога 409 лекара, међу којима је било 17 жена. Са свега 409 мобилисаних лекара, од тога је 25 било хирурга, 203 медицинара, 190 апотекара и 60 ветеринара, санитетска служба је требало да одговори на све изазове који су јој се наметали.

Иако са знатним искуствима у збрињавању рањеника, стеченим у претходна два Балканска рата, српски санитет од почетка суочен са недостатком лекара, хирурга, епидемиолога и санитетског материјала, једва је успевао да одгоовори свим потребама.

Велики недостатак за српски грађански и војни санитет била је чињеница да Београд, да је дотле највећи болнички центар и окосница збрињавања рањеника и болесника у балканским ратовима (када су у њему функционисале 23 резервне болнице), овога пута као попгранична варош био изложен борбеним дејствима непријатеља. Његову улогу морали су да преузму Ниш, Крагујевац и Скопље. У београду су остали само болничари неборци, болничарке и болничко особље, неколико жена лекара и лекара неспособних за војну службу из здравствених разлога.[10]

Пегавац у Србији пре Великог рата[уреди]

Према расположиивим подацима из литературе пегавца је на простору Балкана било „од давнина“. У „Хиландарском медицинском кодексу“, који је настао по списима Галена и Хипократа, описано је неколико симптома и знакова болести који могу указати на клиничку слику пегавца.

Први подаци о пегавцу у Србији потичу из 1836. године, када је др Карло Пацек, лекар крагујевачког гарнизона, скрену пажњу кнеза Милоша на епидемију пегавог тифуса у овом гарнизону, као и да је војно руководство криво што се зараза шири. Због увреде војног руководства др Пацек је од кнеза Милоша добио шамар

Порекло и почетак епидемије[уреди]

Пегавац се у српској војсци октобра 1914. године, све више ширио а централно жариште обољевања и умирања било је Ваљево.[12]

И поред бројних истраживања и до данас, влада неусаглашених мишљења, о пореклу епидемије пегавца и рекуренса у Србији 1914. и 1915. године, да ли је епидемије било у Србији или је она унета, при чему треба имати у виду:

Подаци у српском санитету остали су појединачни, фрагментарни и недовршени. Упркос свему, много података и чињеница говори да је она унета...а можда се истовремено јавила код избеглица из Мачве и Подриња, у српској војсци или међу аустроугарским војницима?[12]

Без обзира на чињеницу да су заробљени Аустријанци значајно допринели ширењу вашљивости са узрочницима пегавца и рекуренса, треба имати у виду и то, да су и без постојања епидемија пегавца и вашљивости тела, у Србији постојала подручја (ендемска жаришта) у којима је у виду рецидива владао пегавца, познат и као Brill Zinsserove болест.[а] Зато се Brill Zinsserove болест сматра једним од битних фактора за очување узрочника пегавца у међуепидемијском периоду у Краљевини Србији. И поред тога мало је вероватно да је епидемија у Краљевини Србији букнула из аутохтоних спорадичних жаришта, узимајући у обзир интензитет и брзину развоја епидемијског процеса.

На даљи ток епидемије имало је утицај неблаговремено сналажење Српских лекара, али и непознавање епидемиологије пегавца што је допринело распламсавању епидемије због доста касне примене адекватних противепидемијских мера.

Прве оболеле војнике, од повратног и пегавог тифуса у Србији, открио је бактериолог др Були М., непосредно после Церске битке, августа 1914. године, у пољској болници, лоцираној у Јаребицама. Након тога, према Булијевим казивањима;

Након великих победа српске војске на Сувобору и Колубари, начелник санитета Врховне команде, др Генчић у свом извештају обавештава Врховну команду и даје слику епидемије ратног пегавца у српској војсци:

Након повратка у Ваљево децембра 1914. затечено много мртвих аустријских војника од пегавца.

Прво и највеће жариште епидемије било је Ваљево (у том периоду град са 10.000 становника), близу границе са Босном. Када су се Срби повукли из њега у првој инвазији Аустријанаца 1914., у њему није било случајева пегавца међу српском војском. Када је српска војска, почетком децембра 1914. године, кренули у контраонфазиву, и почели заробљавање све већег броја Аустријанаца и када су ушли у Ваљево затекли су преко 3.000 хиљаде Аустријанаца, рањених и болесних од пегавца и рекуренса у најтежој фази болести. Тако је нпр. у подрумима једне сасвим нове школе затечено преко 150 мртвих аустријских војника.

Тада је направљена грешка од стране Српске владе, која је донела бројне жртве, јер је преко 40.000 заробљеника распоредила по читавој земљи, како би их ангажовали као радну снагу. Пегавац и рекуренс су тако раширени дуж свих железничких пруга и по свим већим градовима Србије, чак до Битоља и Ђевђелије.[13]

Етиологија[уреди]

Епидемија пегавца или пегатифус (Typhus exanthematicus), је тешка, акутна, генерализована, инфективна болест, која се карактерише дуготрајном температуром, главобољом, поремећајем стања свести, полиморфном оспом и наглим смањењем температуре у трећој недељи болести.

Узрочник болести је бактерија из групе рикеција (Rickettsiа prowazeki),[14][15] названа по Aмеричком истраживачу, Howard Taylor Ricketts-у, и Аустријском лекару S. von Prowazek-у, који су умрли од пегавца у току истраживања његове етиологије.[16]

Да је пегавац векторска или трансмисивна болест, ексепиментално су доказали Nicolle са сарадницима 1909. године. Они су открили да се пегави тифус преноси преко телесних ваши, што су касније потврдили; Ricketts Wilder (1910), Anderson и Goldberger (1912).[17] Ово откриће, омогућило је расветљавање епидемиологије пегавог тифуса и нешто касније његовог сузбијања.

Ширење пегавца међу људима одвија се кретањем ваши (релативно неефикасног вектор због слабе покретљивости) са особе на особу. Такође ваши у активном стадијуму, без домаћина од кога би се хранили, могу да преживе свега 7 до 10 дана.[15] Телесна ваш искључиво је паразит човека, јер трансоваријална трансмисија рикеције у вашима није доказана.

Након преболелог пегавог тифуса човек стиче дугогодишњи, вероватно, доживотни, имунитет.

Епидемијско ширење болести омогућава постојање велике популације ваши на људима, посебно у условима када они заједно живе и спавају у просторијама са великом густином смештаја (затвори, избеглички кампови, смештај у ратним услови), или у условима када затвореници, избеглице или војници нису у могућности да редовно одржавају хигијену тела и мењају одећу. Наведени услови погодују вашима да се брзо дшире у некој средини. На брзину ширења болести утичу и зимски услови у којима је боравак људи у у затвореном простору чешћи, ограничено редовно прање одеће и нередовно купање због хладне воде или недостатка огрева. Из наведеног може се такође закључити да је тифус био мање више стално присутан међу становништвом нижег социо-економског статуса и у крајевима са хладнијом климом (Русији, Пољској, југоисточној Европи, северној Африци, Мексику и регијама Јужне Америке).

Ваши су осетљиве на промену температуре и брзо напуштају фебрилног или преминулог домаћина тражећи новог са одговарајућом телесном температуром. Зато је ширење ваши у војним пољским болницама и на другим местима где је болест присутна а смрт честа (због компликација болести услед исцрпљености, неадекватног лечења и недовољне исхране болесника), а тиме су остварени услови и за брже ширење тифуса.

Патогенеза[уреди]

  • Инфекција ендотела малих артерија, вена и капилара доводи до бубрења ендотела и сужавања лумена (облитерирајући ендартеритис).
  • Циркулација се успорава, јавља и јавља се тромбоза.
  • Настаје периваскуларна инфилтрација лимфоцитима, полиморфонуклеарним гранулоцитима и плазма ћелијама (нодозни периартеритис )

Као последица наведених промена настаје екстравазација крви и исхемија у различитим органима, што има за последицу различиту и вишеструку симптоматологију.

Клиничка слика[уреди]

Дијагноза и диференцијална дијагноза[уреди]

Терапија[уреди]

Компликације[уреди]

Како је рикеција провазки паразит васкуларног ендотела, компликација су најчеће у циркулационом систему - тромбофлебитис, ендартеритис, плућна емболија, мождани удар, миокардитис.

Примарна локализација патогена је у централном нервном систему, где доводи до компликација у виду психоза и полирадикулонеуритиса. У току болести, због нарушеног општег стања могу се јавити и секундарне бактеријске инфекције, са пратећим симптомима и последицама само њима својствене. Честа компликација је и повећање моторне активност оболеле особе.

Уз примену антибиотик, симптоми и други знаци болести врло брзо се повлаче, али код нелечених или лоше лечених случајева, па чак и код лаких облика болести најчешћи узрок смрти је плућна емболија. По правилу, то се јавља у периоду опоравка и успостављања нормалне телесне температуре.

Мере превенције[уреди]

Последице[уреди]

У најтежој фази епидемије у ваљевском крају је дневно умирало од 50 до 100 болесника, или према проценама 3.500 војника, а засигурно више од 4.000 становника.

Колико је епидемија узела маха говори смртност болесника која је била у сталном порасту, на нивоу целе Србије. Према подацима др Лазара Генчић, у српским болницама број оболелих био је већи од броја рањених. На дан 13. јануара 1915. године, број оболелих био је 29.503 а број рањених 22.017.[18]

Према записима генерала др Симе Карановића у епидемији сва три облика тифуса, која је почела да букти крајем децембра 1914. године, број оболелих се од 2.990 (24.12.1914), „експлозивно“ повећао, на 17.198 (24. марта 1915). Највише оболелих, до марта 1915. године, било је, од повратног тифуса. У марту, је дошло до наглог пораста броја оболелих од пегавца, на 60,2%, и смањењио се број оболелих од рекуренса, на 32,8%, од укупног броја оболелих од сва три облика тифуса.

Број оболелих у целој српској војсци од заразних болести у периоду од 24. децембра 1914. до 24. маја 1915.[б]
Стање по месецим Трбушни тифус
број (%)
Повратни тифус
број (%)
Пегави тифус
број (%)
УКУПНО
24. децембар 1914
753 / 25,2
2.114 / 70,7
123 / 4,1
2.990
24. јануар 1915
1.655 / 19,2
5.696 / 66,0
1.270 / 14,7
8.627
24. фебруар 1914
2.046 / 14,5
7.566 / 53,7
4.465 / 31,7
14.077
24. март 1915
1.524 / 8,9
7.550 / 43,9
8.124 / 47,2
17.198
24. април 1915
623 / 6,9
2.955 / 32,8
5.420 / 60,2
8.998
24. мај 1915
151 / 3,6
1.537 / 37,1
2.630 / 63,6
4.138
УКУПНО
6.752 / 12,0
27.418 / 48,5
22.302 / 39,5
56.472

Напомене[уреди]

  1. Позни рецидив пегавца је Brill Zinsserove болест.
  2. Подаци преузети за целу војску из дневника генерала др Симе Карановића

Извори[уреди]

  1. Станојевић В. Историја ратних зараза, од Наполеона до европског рата завршно. Популарно изложена искуства и поуке, Београд, 1924; 115–45.
  2. Недок А. Санитетско особље које је изгубило животе током ратних догађаја од 15. 07. 1914. до 30. 09. 1915. Академија медицинских наука Српског лекарског друштва 2009
  3. Станојевић В. Епидемија пегавца у српској војсци 1914/15. Војносанит Прегл 1958; 15 (7–8): 592–93.
  4. Бирташевић Б, Ђорђевић Д, Арсић Б и сар. Војна епидемиологија. III издање. Савезни секретаријат за народну одбрану, Београд 1989.
  5. Čukić, Goran. „Golgota i medicinska epopeja 1914/1915. godine - ("Specijalna epidemiologija pegavca" između 1909. i 1919. godine)”. Istorija medicine i zdravstvene kulture, Timočki Glasnik, Godina 2007. Volumen 32. Broj 4. Приступљено 21. 3. 2016. 
  6. Nešić Đ. Bolnica u Dragomancima i njene improvizacije. In: Stanojević V, editor. Istorija srpskog vojnog saniteta. Naše ratno sanitetsko iskustvo. Beograd: Zlatibor; (1925). стр. 814–8.
  7. Milić R. Apotekarska i sanitetska sprema u našim ratovima. In: Stanojević V, editor. Istorija srpskog vojnog saniteta. Naše ratno sanitetsko iskustvo. Beograd: Zlatibor; (1925). стр. 808–13.
  8. Јовановић М. Пегави тифус (пегавац), Српска државна штампарија, Ниш, (1915). стр. 19., 24, 29.
  9. Dimitrijević B. Pirotski deveti krug, Medicus II/2007. br. 22. стр. 18.Историја медицине на: www.rastko.rs
  10. Недок А. Српски војни санитет на почетку рата и у великим биткама 1914. године, Зборник „Српски војни санитет 1914–1915. године“, Војна штампарија, Београд, 2010, 25–76
  11. Ђорђевић В. Историја Српског војног санитета, Београд, 1879.
  12. 12,0 12,1 12,2 Mitrašinović M. Sanitetske prilike i pojava epidemije pegavog tifusa u valjevskom kraju (194-1915). U: Zbornik radova, Valjevska bolnica 1914-15. godine. Valjevo; 1992. 37-45.
  13. Hunter W. The Serbian Epidemics of Typhus and Relapsing Faver in 1915, Their Origin, Course and Preventive Measures employed for their Arrest, Proceeding of the Royal Cocieta of Medicine, 1919, Vol. XIII, 2:30–158.
  14. Anderson J. Typhus fever. (Its Etiology ant the Methods of its Prevntion) U: Burke C. Commentary. Public Health Reports; 2006.121 (Suppl 1): 86–90.
  15. 15,0 15,1 Snyder J. Rikecije Pegavca. U: Virusne i rikecijske infekciječoveka. Urednik: Horsfall F, Tamm I. Izdavač, Vuk Karadžić. Beograd 1970; 736–60.
  16. da Rocha Lima. Zur Aetiologie des Fleckfiebers. Berliner Kliniche Wochenschrift 1916. 21: 567–569.
  17. Nicolle Charles, Comte C, Conseil E. Transmission experimentale du typhus exanthematique par pou du corps. C R Acad Sci 1909; 149: 486–9.
  18. K. Todorović, Uspomene na epidemiju pegavca iz 1914-1915. godine, Zbornik osnivačke skupštine Jugoslovenskog društva za istoriju medicine, farmacije i veterine, Beograd 1957.
  19. Антић Д. Пегави тифус у Крагујевачкој резервној војној болници 1914–1915. У: Станојевић В. Историја српског војног са- нитета. Наше ратно санитетско искуство. Уредник Шолаја Н, Из- давач, Војноиздавачки и новински центар, Београд 1992: 315–28.

Спољашње везе[уреди]